NEMANjA DEVIĆ: Zašto je srpski jug bio amputiran iz jedinstvene nacionalne svesti?

Na nedavno održanom naučnom skupu u Vranju, pokrenulo se pitanje šta jug Srbije predstavlja u srpskoj prošlosti i sadašnjosti.

I nije moglo a da ne zaboli samo ovlaš dodirivanje činjenica koje govore o Gvozdenom puku iz Toplice, preko srpskog Mančestera kao sinonima za međuratni Leskovac, do Tike&Špica, rođaka iz provincije i “močanja“ kao prvih asocijacija za srpski jug stotinak godina kasnije. Bilo bi vrlo zanimljivo da nam neki master rad na odeljenju za istoriju u Beogradu pokaže (znam da se to neće dogoditi) koji su motivi juga bili dominantni u srpskoj štampi 1920-ih, koji 1930-ih, a koji 2020-ih godina i kako se i pod kojim uticajima ta slika menjala.

Ali, kao jedno od važnijih pitanja postavlja se i ono kada se to desilo. I, šta je uopšte srpski jug? U periodu o kom pišem ukazujući na junaštvo, sposobnost i vrednoću južnjaka, pod tim pojmom se podrazumevala oblast pre svega obuhvaćena Vardarskom banovinom, kojom se upravljalo iz Skoplja. Ma od kakvih bolesti ta država bolovala, u njenim čitankama i udžbenicima slavili su se podvizi srpskih četnika, a svaki osnovac morao je da zna za podvige vojvode Micka, vojvode Luneta, vojvode Anđelka, Lazara Kujundžića, vojvode Vuka i Voje Tankosića, bojeve na Četircu, Hoči i u Čelopeku, učili su i pevali pesme srpske epske vertikale, uključiv i “Srpska mi truba zatrubi“, tj. “Spremte se, spremte, četnici“, odnosno “Planino moja, planino“…

Koliko je to bilo uobičajeno i normalno, iznova sam se uveravao dok sam razgledao manastir Prohor Pčinjski i njegovu neposrednu okolinu. Drevna zadužbina kralja Milutina posebno je dobila na političkom značaju kada je krajem 19. i početkom 20. stoleća postala uporište četnika – srpskih specijalaca ubacivanih u Staru Srbiju, kada je Prohor postao jedno od središta njihove akcije.

Tu bi dolazili iz Beograda ili iz Šumadije, noćili zaštićeni gustim šumama Kozjaka, i potom duhovno i telesno nahranjeni kretali po noći u neizvesne pohode i ratovanje sa Turcima, Bugarima, i Arnautima. Tako danas na jednoj fresci u Prohoru još uvek mogu da se nazru četnici, kako se u narodnom odelu i sa šubarama, naoružani skrivaju u kozjačkoj gori, a iz ravnice i manastira im stiže hrana i osnovna pomoć. Da, četnici su bili oslikani i na fresci i to je bilo nešto najnormalnije.

Kao što im je u istom manastiru, od ktitora obnove Nedeljka Kovačevića, do njegovih prvih saradnika, podignuta bez straha od političke korektnosti i spomen-ploča kao “četničkim dobrotvorima“. A onda je došao Prvi svetski rat, i uloga Prohora kod novih okupatora nije zaboravljena. Svetili su se u svom besu, između ostalog hapseći i ovdašnjeg igumana Vladimira Protića i monahe (Jovana i Arsenija) – i žive ih paleći u šumama nedaleko od manastira.

Ponavljam, potonja Kraljevina nije bila idealna, ali je negovala kakvu-takvu uspomenu na ove junake i mučenike; o tome govori i spomen-ploča koja je podignuta u samom manastiru 1933. godine. Konačno, pisci od Grigorija Božovića do Stanislava Krakova u međutanom periodu uzdigli su sliku srpskog juga na jedan novi pijadestal, popularišući do Maksimuma oživele tradicije starih srpskih zemalja (Stare Srbije).

A onda je došla 1945. I sve se preokrenulo. Freska iz Prohora sa srpskim četnicima, prekrečena u vreme bugarske okupacije, ostala je još dugo skrivena i od očiju oslobodilaca. Ime četnika postalo je zabranjeno, skriveno, i onda su iščeznuli najpre iz udžbenika, a onda i iz kolektivnog sećanja novih generacija; na njihovo mesto dolazila je epopeja Sutjeske i Neretve, Save Kovačevića i Save Sirogojna, i spomen-obeležja (od Kadinjače do Jasenovca) nesvojstvena srpskom etosu i srpskoj tradiciji. Stara grobišta četnika iz Makedonije su oskrnavljena i zapustela. Za “Spremte se spremte“ se nadalje, decenijama, odlazilo u zatvor.

Koliko nas danas ima pojma o Vladimiru Protiću i njegovoj sabraći, živim buktinjama? Imaju li spomenik ili trg bar i u svom Vranju? Ili se kultura sećanja odnosi samo na južnomoravske brigade NOVJ, od kojih kao da počinje naša istorija? Konačno, najbolji slikari Stare Srbije, Krakov i Božović, bili su direktne žrtve režima. Prvi proteran, a drugi streljan. Potom su streljane i proterane i njihove knjige i trebalo je da prođu decenije pa da se pojave u rukama novih generacija čitalaca. Ko se danas osim srbista i istoričara seća velikog Anđelka Krstića? Sa njihovim odlaskom, gasilo se i sećanje na veličanstveno ime Stare Srbije. U suštini, od jednog istog sveta iz trougla Gnjilana, Vranja i Kumanova, stvorene su maltene tri države i dve pravoslavne crkve. Najnoviji događaji imali su za cilj samo da takvo nasilno prekrajanje istorije i identiteta zacementiraju. Sada je Sveti Đorđe u Nagoričanu ne srpski, već makedonski manastir. Simbol uspeha srpske vojske u Balkanskim ratovima, na Zebrnjaku kraj Kumanova, najpre je razoren od Bugara 1942, ali ništa manji zločin nije bilo i njegovo višedecenijsko prepuštanje zubu vremena – od strane komunista.

Danas se nedaleko od njega podiže jednako monumentalan spomenik Albancima palim u borbi za nezavisnost. Naposletku, sam Prohor Pčinjski u istoriji je postao poznat po zasedanju ASNOM-a (iako ima svedoka koji govore da se on nije ni održao u ovom manastiru), nauštrb svih ranijih sjajnih događaja i ličnosti. I tako je od srpskog juga počela da se gradi slika kao o nečemu starom, dalekom i slabašnom. U sledećoj fazi kuvanja žabe, to daleko postajalo je strano, a slabašno otuđeno i neprihvatljivo.

Srpski jug bio je amputiran iz jedinstvene srpske svesti. A nasilno nametnute avnojevske granice postale su temelji novih identiteta, koje su od nekada regionalnih prerasle u nacionalne. To se desilo sa Makedoncima i Crnogorcima, projekat je bio da se desi i sa Bosancima. Pri nedavnom boravku u Šekovićima u Republici Srpskoj, upravo sam bio pod tim utiskom: kako je generaciji naših očeva i Srbin iz Bosne pre bio lik iz vica o Muji i Hasi, nego njihov rođeni brat, jednak onom u Šumadiji ili Pomoravlju. A baš tu, kraj Šekovića toliko postradalih i u poslednjim ratovima 1992-1995, nalaze se drevne zadužbine kralja Dragutina Nemanjića, Papraća i Lomnica, zidane bezmalo u isto vreme kada i Gračanica na Kosovu…

I sve bi to bio samo jedan uzdah i lament, da nedavno u izdanju “Katene“ ne dođoh do sjajno priređenih govora kralja Petra Prvog Karađorđevića. Osvetnika Kosova i Stare Srbije. Prevodioca “Slova o slobodi“ i zatočnika moći ustava. Da čovek čita i divi se danas zabranjenoj reči “reintegracija“, izgovorenoj pred polazak srpske vojske na Kosovo u oktobru 1912: “Moja će vojska u Staroj Srbiji zateći pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nama isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu tri stotine godina, obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu sa Srbima.“ Iznad junaštva i zaštite sebe od drugih, na delu je moralo da bude i čojstvo i čuvanje drugih od sebe. Čitav jedan kodeks koji će mnogim rasrbljenim i obezboženim oficirima JNA, čak i srpske nacionalnosti, kasnije postati stran.

O ovome bi moglo da se piše nadugačko i naširoko. Ja na kraju samo mogu da pitam: je li iko od vas primetio da predsednik Srbije i njegovi prvi saradnici ikad citiraju osvetnika Kosova kralja Petra? I zašto ne?

Autor: NEMANjA DEVIĆ

Izvor: SLOBODNA HERCEGOVINA

Od istog autora: NEMANjA DEVIĆ – KOLUMNISTI