Nemanja Dević: Za sve one koji mogu srcem da osećaju

Neprimetni, ograđeni, uz parking autobuske stanice u Barajevu, stoje spomenici zaboravljenih junaka iz velike Otadžbinske vojne iz 1914.

Piše: Nemanja Dević

Nekada ugledni Milenko Đokić, koji požive stotinu godina (i bi svedok čitavog velikog skoka, od Srpske revolucije do nezavisnosti i ujedinjenja) sahranjen pored sina jedinca Milorada, koji je kosti ostavio na Mačkovom kamenu.

Svetli grobovi, oko kojih svakodnevno prolaze svi oni koje put navede na ovu stranu, a retko ko od njih zastane, da ugleda jasan putokaz. Oko njih neugledni travnjačić, opušci i zgužvani papirići.

Njih niko neće pomenuti na izborima. Njima će jednom godišnje, a možda ni tada, boračke organizacije na čudno grobište položiti cveće.

Ali oni su tu, kao nemi svedoci svih nacionalnih uspona i padova. Vidljivi za sve one koji žele da očima vide i prisutni za sve one koji mogu srcem da osećaju.

Bez nas savesnih, grobni će kamenovi opstati možda još koju deceniju.

Mi bez njih – ni dana.