Nemanja Dević: Svi koji se osećamo Srbima, sutra na Lisičiji potok

Sećam se dobro momenta kada je, 2009, sahranjivan blaženopočivši patrijarh srpski Pavle. Pa 2013, kada su u Beograd stigli posmrtni ostaci kneza Pavla i kralja Petra Drugog, da budu konačno sahranjeni u svojoj zemlji i na svom Oplencu. 

I nikada neću da zaboravim taj utisak, da je tih dana i u takvim danima, kao iz neke tmine na svetlost dana, izašla jedna drugačija i bolja Srbija.

Srbija za koju smo mislili da je nestala 1945. i da više ne postoji. Videlo se to po držanju ljudi koji su se okupili, po njihovim licima i, najpre, po njihovim pogledima.

Tada sam, kao student, po prvi put čini mi se očima video kako izgleda nešto što opisujemo kao DOSTOJANSTVO.

Dostojanstvo – to je bio zajednički imenitelj za tada okupljene građane i seljake. Retko kada su se takvi momenti ponavljali; jedan takav bio je i na Lisičijem potoku u novembru prošle godine. Tada sam shvatio i značenje one druge mudrosti: soj, a ne broj. Nije nas bilo mnogo, ali smo bili mnogi.

Ove godine, takav skup će se, srećom, ponovo održati.

On je važan, jer će posvedočiti ne samo kako se kao društvo odnosimo prema prošlosti, već i kakve vrednosti sami svedočimo danas.

Jer ćemo se, skupa, pomoliti Bogu i zapaliti sveće za duše nevino streljanih u jesen 1944. godine. Čak možda nije toliko važno ni od koga – znamo mi to svi – već zašto.

I šta je to streljanje Srbije 1944. donelo i šta odnelo.

I toga ćemo se podsetiti. A na tom skupu, konačno će biti javno istaknuta i inicijativa da se u Beogradu, baš na Lisičijem potoku, gde su ubistva bila najmasovnija, konačno podigne i spomenik žrtvama komunističkog terora u Beogradu.

Taj spomenik biće, ujedno, i (s)pomenik svima onima u Srbiji koji svoj spomenik nemaju, koji su zatrpani, a ne sahranjeni, pa onda zabranjeni i bezmalo zaboravljeni. To će biti mesto na kojem ćemo, konačno, moći da se pomolimo skupa.

I potomci žrtava, za dušu svojih nedužno stradalih predaka, i potomci dželata, ako je u njima i malo pameti, za oproštaj grehova svojih zabludelih predaka… a sve to ne zbog prošlosti, nego isključivo zbog budućnosti dece i jednih i drugih. I mesto gde će ako Bog da, konačno, posle sedam decenija, naša suza dobiti roditelja.

Ja zato osećam da sam dužan da sutra, 3. novembra, od 13 časova budem na Lisičijem potoku. Zbog mojih pradedova i čukundedova, Radosava, Milana, Miodraga, Dragoljuba, Momira, Petra, Bogdana, koji su se borili na različitim stranama u građanskom ratu.

Od kojih većina ni danas nema grob. I zbog onih mojih, nerođenih. Odlažem sve svoje obaveze – i palim sveću voštanicu.

Sutra, na Lisičijem potoku, na mestu gde je, iz krvi nevinih, izraslo i krvavo drvo. Koje smo isekli i u oganj bacili.

Vezane vijesti:

Građani obnavljaju spomenik: Kraljeva česma pod smećem