Ne postoje reči koje bi opisale ushićenje kakvo oseća istoričar dok drži u rukama neki komad hartije, za koji samo on u tom trenutku zna kakvu dragocenost za njegovo istraživanje predstavlja. Meni su danas drhtale ruke, triput me prošla jeza, a oči se ispunile suzama kada sam u arhivu, u zbirci fotografija koje je Ozna zaplenila od nekadašnjih pripadnika kraljevske JVuO, pronašao i jednu na kojoj je moj pokojni čukundeda, Radosav Mijatović.
Prepoznao sam prvo njegov lik, pa onda i njegovih saboraca. Onda sam prepoznao i našu staru kuću u selu, gde sam kao osnovac pre petnaestak godina započinjao istraživanje i pisanje (ko je tad to mogao tako zvati?!), pa plot kojim je nekad veliko dvorište bilo ograđeno.
Setio sam se, čini mi se, i zvuka kapije – kako bi zaškripala kad bih je otvorio, pa neke voćke, stare i davno neorezane ispred nje, pa onog mirisa u staroj i tada napuštenoj kući, u kojoj su moj čukundeda i čukunbaba izrodili šestoricu sinova: Milana, Miodraga, Živorada, Radoslava, blizance Predraga i Nenada…
Tek naposletku video sam da su i pripadnici “službe“ potpisali sve likove.
Nikad ranije nisam video ovu fotografiju, niti sam uopšte znao da postoji. Od dedinih ratnih slika imamo samo jednu, oštećenu, a i inače ih imamo svega nekoliko, budući da je nestao u odstupanju kroz Bosnu 1945. Ne samo da mu nema slika, nego mu ni groba nema – nikada nismo doznali tačno vreme i mesto njegove pogibije. Kako je poginuo ili umro, od čije ruke, u gori ili na planini…
Ili na Drini, snevajući svoju Šumadiju…
Bio je komandant mesta, pre rata osnivač “bogomoljaca“ vladike Nikolaja u svom kraju, jedan od dobrotvora seoske crkve… Ali su još značajniji ljudi koji su ovde sa njim: potporučnik Dobrosav Radojković Doda, komandant bataljona – junak Jasenice i Bora Tanasković-Brkić, seoski četovođa JVuO.
Inače, ovo je jedina za sada poznata fotografija Bore Brkića, čak je ni na spomeniku nema. Njegova porodica je strahovito postradala: partizani su mu zapalili kuću i ubili staru majku (takođe našu rođaku, baka Anku), a sam on je, svega nekoliko dana pošto je ova fotografija nastala, poginuo 1944. u borbi protiv Nemaca, skupa sa svojih 11 vojnika. A pomagao je, pričaju stari pametari, i partizane, sve dok mu na kuću nisu udarili…
A kada sam okrenuo fotografiju, na poleđini sam video lep i kratak ćirilični potpis koji je učinio da osećaji uzvrhune: “Mojoj dragoj Desi, za uspomenu na njenog taticu, čika Radosava i komandanta Dodu“.
Znao sam kakva tragedija stoji iza ovoga: sva trojica su nastradali u ratu – bez obzira jesu li poginuli od Nemaca ili od komunista, bili su proglašeni za narodne neprijatelje. A Desa, to je bila najstarija kći Bore Brkića, koja se u ratno doba verila za potporučnika Dodu Radojkovića. Snevali su da će ratu skoro doći kraj, pa da te jeseni i svadbu prave… Ali, “vihor svetski“ odneo je i njih i te jeseni zauvek im izmenio sudbine. Doda je otišao put Bosne i više se nikada nije vratio, a Desa ga je čekala, prvo mesecima, pa godinama… pa decenijama… i nikad ga nije dočekala.
Pričao sam sa njom ranih 2000-ih i bila je uzdržana, nekako i dostojanstvena, toliko da mi je bilo mrsko da zapitkujem dalje i diram dublje u stare rane koje nikada nisu zacelile… iako su mi pričali da ona još i tada, 60 godina kasnije, čuva Dodina pisma i nekakvu šubaru koju joj je pri rastanku dao. Pridružila mu se tiho i zanavek, nekoliko godina kasnije, nikad nikome ne ispričavši svoju priču. A njihova ljubav, verujem, nije bila ništa manja od one, gotovo legendarne, koju je prema svojoj Slobodi (zaista, u imenu je bio znak) osećao Ivo Lola Ribar…
I tako, menjaju se vremena, ljudi, menjam se i ja… ali ove priče, utisnute u moju svest od ranog detinjstva, nikada iz mene nisu izašle. Nenadano, postao sam deo njih. I one deo mene. Pa, ko me takvog prihvati i voli – dobro je, a ko ne može, opet je dobro…
Pamtiša skoro da više nema, nema ni naše stare kuće ni plota, a ja sam nekako preuzeo u amanet da i potonjima svedočim istinu o njihovom stradanju: audiatur et altera pars.
Autor: Nemanja Dević