Nemanja Dević: Prebilovci su temelj, ali i ogledalo – svih nas

Obraćanje profesora Nemanje Devića na otvaranju izložbe „Prebilovci“ u Ambasadi R. Srbije u Londonu na Savin dan, 27. januara 2016.

Vaše ekselencije, časni oci, uvaženi skupe,

Nobelovac Elijas Kaneti je u svom poznatom delu „Masa i moć“ pisao o simbolima nekih naroda, sa znacima sa kojima se pripadnici tih „zajednica sećanja“ najdublje identifikuju. Za Francuze, to je nesumnjivo – revolucija. Svakog jula, slaveći događaje iz 18. veka koji su izmenili istoriju čovečanstva, građani Francuske su na ulicama, veseli i kao nikad do tada jednaki, dok pevaju „Marseljezu“. Nemci imaju dva simbola: šumu i vojsku. Stabilni i uređeni drvoredi, kruto drvo sa tvrdom korom – to je simbol sa kojim se Nemci identifikuju. A Britanac, on je kapetan broda na nemirnom moru. Kapetan određuje cilj, koji drugi moraju da prate, on pokorava more i od njega čini saveznika.

Srpski narod, kao mali evropski narod, čiji su veliki pripadnici ispisivali stranice svetske istorije, nema posebno mesto na stranicama ove knjige. Ali, za srpski narod jedinstven je simbol Kosovo – reč koja spaja žrtvu za život i smrt za vaskrs. Od 1389, taj zavet stradanja „za krst časni i slobodu zlatnu“ odredio je sudbinu srpskog naroda. Kada je krajem 19. veka ser Artur Evans boravio među Srbima, zabeležio je priče o boju se desio pre 500 godina, i zaključio da tu bitku Srbi pamte kao da se odigrala – juče. Kada je srpski vladika Nikolaj Velimirović, pak, govorio pred učenim Britancima baš pre stotinu godina i baš ovde u Londonu, on je istakao da je srpski knez Lazar poginuo na Kosovu 1389. ne da bi odbranio Srbiju, nego da bi odbranio hrišćansku Evropu, i hrišćansku kulturu. Vladika je još kazao: “U to vreme Srba je bilo koliko i Engleza. Danas ih je deset puta manje. Gde su? Gde su? Izginuli braneći Evropu“.

Srbi smatraju da je njihova kuća na drumu, izgrađena na vetrometini gde se ukrštaju i sudaraju različiti interesi imperija. Srpski narod je zato podneo ogromne žrtve u modernoj istoriji – od Turaka, Austrougara, Nemaca, ali je najveće žrtve podneo 1941–1945. u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U toj monstruoznoj tvorevini, koja je progutala stotine hiljada života nedužnih, selo Prebilovci je zauzelo svoje mesto u istoriji, i to po tome što je od njegovih 1.000 stanovnika rat preživelo njih 170. Svi drugi su, bili žene, deca, ili starci, u avgustu 1941. godine zaklani nožem ili bačeni u jamu. Po tome su Prebilovci postali simbol stradanja srpskog naroda. A jame, one su bile brojne i duboke u svim krajevima gde su Srbi živeli. Za taj genocid, koji je Hrvatska počinila nad Srbima, u komunističkoj Jugoslaviji nije odgovarao niko, žrtve nikada nisu prebrojane, a na samom kraju veka moćnom propagandom narod žrtve predstavljen je narodom dželata.

Jame su otvorene tek 1991. Oni koji su preživeli pokolj, stari se ženili i opet zasnivali porodice, dajući novorođenčadi imena svoje ubijene dece. Morali su s tim da žive pola veka. Da sa svojih proplanaka gledaju na ono zlo brdo obližnjih hrvatskih sela, na jame gde su bačeni njihovi najmiliji. Jedan od prisutnih staraca je prilikom vađenja kostiju uzviknuo: „Evo, deca naša! Deca naša! Pedeset godina u jami“. Drugi je umro na tom mestu, kada su iz jame izvadili njegovu prvu ženu koja je ubijena trudna – puklo mu je srce na pola. Međutim, tada je usledio novi pokolj. U hrvatskom napadu 1992. celo selo je spaljeno, stanovnici proterani, a tek izvađene kosti mučenika – uništene su. Bio je to još jedan dokaz o kontinuitetu genocida hrvatske države, ali za to više nikoga u svetu nije bilo briga. Ipak, Prebilovci su danas pred nama ponovo vaskrsnuli. Neke porodice su se opet vratile da obnove svoje zapaljene kuće, obnovljena je crkva u kojoj će baš danas srpska deca pevati o najvećem srpskom svetitelju, Svetom Savi. Žrtve iz 1941. proglašene su za svete u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Zato su Prebilovci danas jedinstveno mesto na planeti gde tako jasno vidite pobedu dobra nad zlim i života nad smrću – dva puta u jednom veku. Zato su danas i simbol stradanja svih Srba u genocidu 1941. I novi mit i zavet, poput onog kosovskog iz 14. veka. Pre 1941. Prebilovčani su, kao i naši preci snivali san o boljem životu. Živeli su, voleli, smejali se i plakali. Tada, zlo oličeno u njihovim susedima, hrvatskim ustašama, sve je te snove u danu zbrisalo. Ova izložba posvećena je žrtvama koje nikada ne smeju biti zaboravljene. Zato su Prebilovci i temelj, ali i ogledalo – svih nas.