Nemanja Dević: Ma koliko od njih bežali, senke prošlosti nas uporno prate

Potpuno neočekivano i nevezano za posao kojim se bavim, večeras sam, u širem društvu, u jednoj kafani sedeo i s poznatim srpskim Glumcem. Boem i šaljivdžija, pričao je ponajviše o svojim glumačkim iskustvima, ali i o putovanjima, druženjima, ženama…

Uzgredno, reče i da je nedavno dolazio do Šumadije, da obiđe ostarelog oca i nasleđeno, poveće imanje u selu T.

„Uh, T. – pa znam to selo“, gotovo da mi izlete, ma koliko da sam bio svestan da mom večerašnjem satrudniku u piću nije mnogo stalo do istorijskih priča. U trenutku sam se setio da, zapravo, kao što je to često kod mene slučaj, ja ne poznajem niti jednog živog čoveka iz sela T., već samo one, poprilično izbledele iz sećanja sadašnjih seljaka, koji su mi poznati iz požutelih i zaturenih istorijskih papira.

Glumac se na to nije mnogo osvrtao, pa je nastavio priču, ispunjenu brojnim anegdotama. Razgovor je bio neusiljen i zanimljiv. Ali meni je, istovremeno, nad glavom sve vreme lebdelo pitanje koga beše ja to „znam“ u selu T.

I setio sam se! Braća Milan i Cvetko, streljani ’44. u Kragujevcu, nose i isto prezime kao moj sagovornik.

Čekao sam povoljan momenat i, baš pred fajront, Glumca zamolio za još sekund pažnje, uz pitanje: „A šta su Vama Milan i Cvetko N., iz sela T.?“ Nije trebalo dalje da objašnjavam, jer je Glumac u sekundi zanemeo i pogledao me u oči kao da je video duha. Sad sam se ja našao na meti ispitivanja, drugi su žurili vođeni svojim poslovima i obavezama, i Glumac i ja ostali smo sami za stolom… Na prvu, pomislio je, kako mi i reče, da sam neki udbaš koji ga provocira. Plava sveska na stolu, sa penkalom što sam ga u nju udenuo, samo mu je pojačala taj utisak. Kad sam mu rekao čime se zapravo bavim – i da je popis žrtava rata 1941-1945. u Šumadiji dugo bio moj posao, da su se sudbine tih mučenika uselile u mene i na neki način srodile sa mojim životom, da i sad znam napamet skoro sva imena poginulih u skoro 130 sela u Šumadiji – tek onda se pribrao i započeo priču.

Zatekao sam ga pitanjem, jer su Milan i Cvetko njegovi deda i deda-stric. Ubijeni, zabranjeni i bezmalo zaboravljeni. Po dedi i nosi ime. I, iako deluje da ga ove istorijske priče pomalo guše, on ih živi i nikada ih se nije oslobodio. Zato me i jeste pogledao kao da je video duha. Jer, to za njega i jeste bio duh, duh prošlosti, koji je u ovom slučaju samo progovorio kroz nekog klinca. Potekle su priče i ređale se ture. Često na ivici suza, gotovo da smo se ispovedili jedan drugom. A ja sam, neprestano, mislio o tome koliko nas, ma koliko od njih bežali, senke prošlosti uporno prate. I koliko je neispričanih i tragičnih srpskih priča. I koliko naš posao, „detektiva prošlosti“, zaista ima smisla – posebno u ovakvim prilikama. Ne prođe nedelja a da se iznova ne uverim u to.

Na kraju, dok je Glumac namicao šešir na čelo, prišao sam mu da se zagrlimo i izljubimo. Moj novi prijatelj mi je pak pružio ruku, zgrabio moju – i poljubio je.

Iako po godinama mogu da mu budem sin, nisam se zastideo. Znao sam: nije on celivao ruku meni, već uspomeni na svog Dedu, kog nikad nije upoznao, ali sećanje na njega živi.

I večeras se, posle mnogo godina, nenadano sa Njim sreo.

Autor: Nemanja Dević

Više od istog autora: Kolumnisti – Nemanja Dević