Nemanja Dević: HUSAR

Živomir Dugić se rodio oko 1909. u selu Saranovu, sreza Lepeničkog, u kraju čiji su se sinovi dičili što su potekli iz Karađorđevog zavičaja. Sin sirotinjskog sela, Dugić je 1928. sa uspehom završio konjičku podoficirsku školu i dobio službu u Beloj Crkvi. Otud je, iz službe u konjici, i dobio nadimak po kojem je ostao upamćen u zavičaju: Husar.

Godine 1933. bio je odlikovan Srebrnom, a 1939. i Zlatnom medaljom za revnosnu službu, što je bila retkost za jednog podoficira – to je bilo odličje obično predviđeno za oficire. Ali to govori i sa koliko je žara i umešnosti narednik-vodnik Husar obavljao svoj posao. Pred rat, 1940. godine, on se u banatskoj varošici i oženio i dobio sina.

Svetski rat se uskoro preneo i preko jugoslovenskih granica i, nakon munjevitog vojnog poraza, država se našla u agoniji. Pošto je teritorija rasparčana od Hitlera i njegovih saveznika, a vlast u Banatu preuzeli domaći Nemci – folksdojčeri, zavodeći prilično strog režim, Husar se sklonio u rodno selo i, ubrzo, uključio u pokret otpora. U njegovom Saranovu, gde je čitavu akciju poveo zemljak mu, kapetan Aleksandar Milošević, on je postao komandir čete u Lepeničkom četničkom odredu. Ovaj odred nije dugo postojao: 12. oktobra 1941. komunisti su ih na prevaru razoružali, bojeći se da će ih četnici potpuno istisnuti iz Lepenice. Bilo je to daleko pre četničkog napada na “Užičku republiku“, kada će oni od svojih rivala biti i optuženi za otpočinjanje građanskog rata u Srbiji… ali tog dela nema u filmu.

Kada su pak ponovo pokušali da se okupe, našli su se pred nemačkim poterama. Zimu 1941/1942. Husar provodi uz svog komandanta kapetana Miloševića, stalno korak ispred agenata Gestapoa. Kad je Ravnogorski pokret ojačao i u ovom delu Šumadije stvorio neku vrstu slobodne teritorije, Husar, već u činu potporučnika, postao je i komandant leteće brigade “Vožd Karađorđe“, koja je upućivana na specijalne zadatke i u najteže okršaje. U septembru 1944, prilikom prodora partizana u Srbiju, Husar se borio na Jelovoj gori – i tada je postavljen za komandanta Lepeničke brigade. Postao je, dakle, komandant svim svojim zemljacima, među kojima je bio omiljen. Tada je, ispred svoje jedinice, i predao korpus generalu Draži u Pranjanima…

Sa svojim vojnicima, Husar se u jesen 1944. našao u odstupanju prema Bosni. Noću 15/16. oktobra lično je vodio grupu vojnika koja je porušila prugu Kraljevo-Kosovska Mitrovica i tako presekla kretanje nemačkim trupama. U Bosni, predvodio je svoje vojnike u svim borbama, a vodeći juriš na Kalinovik 14. decembra, u selu Mosorovići, potporučnik Husar pao je smrtno pogođen. Njegovi vojnici su ga tih ledenih dana na rukama, na smenu, nosili do Foče – i tamo ga sahranili na groblju kraj pravoslavne crkve. Posthumno je dobio čin poručnika i Obilića medalju.

Njegova udovica, kao bolesna i samohrana majka, sa sinom je u prvim posleratnim godinama živela u bedi; radila je teške fizičke poslove, ali je uspevala jedva da zaradi da ih prehrani, a nedostajalo im je ogreva i stvari za zimu. Međutim, najviše je ubijala neizvesnost – je li joj suprug možda u životu, negde u emigraciji. Povrh svega, lokalni komunisti su je progonili, pa se ratnom komandantu svog supruga, tada nastanjenom u Kanadi, jadala kroz pisma da „za dve godine sreće koje sam bila u braku i suviše dugo ispaštamo ja i dete“. Koliko su te nesrećne porodice živele u uverenju da njihovi „nestali“ možda lagodno žive u emigraciji, ostavivši nejač na milost i nemilost komunistima, govori i ženino sledeće pismo, gde kaže: „Volela bih da je živ, pa ma i invalid, jer moje bi mesto tada bilo pored njega i imala bih bar zaštitu, a ovako se osećam kao drvo u pustinji, a sa detetom je još teže“.

Od ovako raširenih glasina komunisti su imali dvostruku korist: lišavali su sebe odgovornosti za smrt tolikih svojih neprijatelja, a ujedno i udarali klin mržnje između ravnogoraca i njihove dece, koja su sebe neretko smatrala napuštenom i izneverenom. Da bi sprečio takva osećanja u porodici svog palog oficira, Aleksandar Milošević je udovici saopštio, kao da vojnički referiše, o mestu smrti i ukopa njenog supruga. Na kraju ovog pisma, nesrećnoj ženi uputio je i kratke reči saučešća: „Burna vremena sadašnjice će proći. Jednoga dana zahvalna otadžbina će reći svoje hvala i Husaru i mnogim drugim herojima“.

I prošle su godine i decenije, dok sante leda nisu počele da se tope, a o vojnicima generala Mihailovića da se govori i piše drugačije. A baš tada, usred delovanja ideološke anestezije, u javnosti se pojavio mladi umetnik, koji je sa svojom frulom učinio da se u uspavanoj Srbiji bude i nežna i elegična, ali i osećanja ponosa i prkosa. Na tako prefinjen način, on je nosio i prikazivao sve ono izvorno lepo, šumadijsko. Lokalnim moćnicima možda se nije milila njegova svirka, jer i on je bio Dugić, srodnik pokojnog i, nadali su se, zauvek zaboravljenog komandanta Husara… No, njegova “čarobna frula“ ostala je do danas jedan od simbola koji nas bude i ponovo čine ponosnim. A mene večeras, i svaki put kad je slušam, ona seća i na onog drugog Dugića, jer su se i jedan i drugi, svaki u svom dobu i svaki sa svojom sabljom, borili za jednu drugačiju Srbiju… i dok slušam Borin “Tren“, meni pred očima iskrsne i slika Živomira Dugića, komandanta Husara…

Nemanja Dević