Nemanja Dević: Da li smo mi zaista kao nacija preživeli Veliki rat i stvaranje Jugoslavije?

Juče sam u bioskopu odgledao „Kralja Petra I“. Nisam filmski kritičar, a ne volim da govorim o stvarima za koje nisam stručan.

Ipak, ovde hoću da sa prijateljima samo u najkraćem obliku podelim utiske, budući da se radi o oceni istorijskih događaja, aktuelnih i vek kasnije.

Po mom mišljenju, film je dobar upravo iz onih razloga zbog kojih se mojim prijateljima nacionalistima ne dopada.

Piše: Nemanja Dević

1) Slika, ton, muzika, kadar su savršeni. Kao da smo gledali holivudsku ekranizaciju Tolkinovih bajki, a da, opet, efekti nisu bili u prvom planu, niti su zasenili milu i malu srpsku priču. Muzika se, kao da je iz nekog Morikoneovog vesterna, sjajno uklopila uz epske scene juriša i rovovskih borbi. Baš ta činjenica, da je autor film radio bez pretenzija da zaseni „Marš na Drinu“ obezbedio mu je autentičnost i vidljivost i u krugu milenijalaca koji su spolja okruženi i gotovo napadnuti raznoraznim istorijskim spektaklima i vrhunski odrađenim serijama s istorijskom tematikom – uz koje će Čika Pera moći da se nađe potpuno ravnopravno.

2) Autor je našao savršen kompromis između epike i lirike koju je ekranizovao, pritom ne patetišući ni jednog jedinog trena. Zastave, kokarde, poznate otadžbinske pesme i upečatljive replike, kao da su mu bili u drugom planu, a opet ih je sasvim dovoljno i uvek su tamo gde treba da ih ima. Osećaj za detalj koji mlađi Ristovski poseduje meni je pao u oči već u prvim kadrovima, ali posebno u momentu kada mladi Marinko Spasojević kreće u boj, a zaboravlja kraj uzglavlja žutu dunju… I tako ostaje do kraja filma, gde svako od nas ko nešto zna o tom periodu prepoznaje bar poneku porodičnu priču.

3) Film nema hepiend. Kao što ni srpska priča iz 1914-1918. nema hepiend. U filmu ginu skoro svi njegovi junaci. Kao što je i sto godina ranije srpska nacionalna ideja zaista gotovo iskrvarila. Dobro je i što je autor prikazao vojnike kao obične ljude, koji su odbranu Otadžbine doživljavali kao svoju dužnost, a junaštva činili jer su na podvig bili prinuđeni od rođenja – svojim tegobnim životom na koji se nikada nisu žalili. Samo sa njima takvima, ljudima od krvi i mesa, a ne nekima koji su se rodili kao mitski junaci, danas i možemo da se identifikujemo, pokušavajući da izvojujemo koju pobedu ili mali podvig u bitkama našeg doba.

Sve u svemu, preporučujem svima da pogledaju ovaj film. On možda ne sadrži u dovoljnoj meri one vatre koju bih ja voleo da vidim na filmu koji gledamo i po njemu gradimo istorijsku svest o događajima iz 1918, sto godina kasnije. Međutim, ne treba izvoljevati i tražiti proje preko hleba u momentima kada nam je jasno da je naša Kultura na aparatima za reanimaciju. Uostalom, film i govori o periodu pre velikog juriša i pre pobede iz 1918. i, za razliku od skaradnih Nemanjića, turobnih Korena i musave Zaspanke, on realno prikazuje jednu istorijsku epohu. Bez prenemaganja i suviše roptanja, onako kako je i hodao srpski vojnik i u najtežim danima 1915-1916. godine.

Moj glavni utisak bio je, ipak, to što su, kada su se svetla u bioskopu upalila, svi do jednog, gledaoci bili smrtno ozbiljni. Čak i neki natapirani hipsterčić, koji je sve vreme umakao svoi čips u sos i grickao ga, hodajući mi po živcima. Baš svi, ozbiljni i uspravni, izgledali su kao plemići s trpeze despota Stefana. Bilo je divno, makar i na nekoliko minuta, biti u društvu ne-ciničnih, ne-sveznajućih, ne-gordih, ne-preglasnih, ne-anarhično-hajdučkih, ne-paranoičnih i ne-iskompleksiranih Srba.

U meni, a čini mi se i u većini prisutnih, film je probudio pitanje: šta ja treba da učinim?! I to je to. Ključno pitanje kao preduslov za nalaženje sebe i svog konkretnog doprinosa opštoj stvari u razorenoj nam Otadžbini, umesto onog kukavnog „šta nam je činiti“ na koje nikako ne možemo da nađemo odgovor.

Poslednji, donekle obeshrabrujući i tmurni kadrovi filma nameću nam i još jedno pitanje, koje nas poput senke već prati čitavo jedno stoleće, ma koliko mi bežali od njega, a to je: da li smo mi zaista kao nacija preživeli Veliki rat i stvaranje Jugoslavije? Ili su nas tada ubili, a da toga i nismo svesni?

„Kralj Petar“ bez sumnje budi to pitanje i ostavlja nam prostora da odgovor nađemo u sebi, prihvatajući (ili ne) da i dalje vodimo svoj rat, rat sa samim sobom – duhovni rat koji nikada ne prestaje i koji nas jedini može učiniti boljim ljudima, boljim društvom i boljim narodom.

Više od istog autora:

KOLUMNISTI – Nemanja Dević