Немања Девић: Да ли смо ми заиста као нација преживели Велики рат и стварање Југославије?

Јуче сам у биоскопу одгледао „Краља Петра I“. Нисам филмски критичар, а не волим да говорим о стварима за које нисам стручан.

Ипак, овде хоћу да са пријатељима само у најкраћем облику поделим утиске, будући да се ради о оцени историјских догађаја, актуелних и век касније.

По мом мишљењу, филм је добар управо из оних разлога због којих се мојим пријатељима националистима не допада.

Пише: Немања Девић

1) Слика, тон, музика, кадар су савршени. Као да смо гледали холивудску екранизацију Толкинових бајки, а да, опет, ефекти нису били у првом плану, нити су засенили милу и малу српску причу. Музика се, као да је из неког Мориконеовог вестерна, сјајно уклопила уз епске сцене јуриша и рововских борби. Баш та чињеница, да је аутор филм радио без претензија да засени „Марш на Дрину“ обезбедио му је аутентичност и видљивост и у кругу миленијалаца који су споља окружени и готово нападнути разноразним историјским спектаклима и врхунски одрађеним серијама с историјском тематиком – уз које ће Чика Пера моћи да се нађе потпуно равноправно.

2) Аутор је нашао савршен компромис између епике и лирике коју је екранизовао, притом не патетишући ни једног јединог трена. Заставе, кокарде, познате отаџбинске песме и упечатљиве реплике, као да су му били у другом плану, а опет их је сасвим довољно и увек су тамо где треба да их има. Осећај за детаљ који млађи Ристовски поседује мени је пао у очи већ у првим кадровима, али посебно у моменту када млади Маринко Спасојевић креће у бој, а заборавља крај узглавља жуту дуњу… И тако остаје до краја филма, где свако од нас ко нешто зна о том периоду препознаје бар понеку породичну причу.

3) Филм нема хепиенд. Као што ни српска прича из 1914-1918. нема хепиенд. У филму гину скоро сви његови јунаци. Као што је и сто година раније српска национална идеја заиста готово искрварила. Добро је и што је аутор приказао војнике као обичне људе, који су одбрану Отаџбине доживљавали као своју дужност, а јунаштва чинили јер су на подвиг били принуђени од рођења – својим тегобним животом на који се никада нису жалили. Само са њима таквима, људима од крви и меса, а не некима који су се родили као митски јунаци, данас и можемо да се идентификујемо, покушавајући да извојујемо коју победу или мали подвиг у биткама нашег доба.

Све у свему, препоручујем свима да погледају овај филм. Он можда не садржи у довољној мери оне ватре коју бих ја волео да видим на филму који гледамо и по њему градимо историјску свест о догађајима из 1918, сто година касније. Међутим, не треба извољевати и тражити проје преко хлеба у моментима када нам је јасно да је наша Култура на апаратима за реанимацију. Уосталом, филм и говори о периоду пре великог јуриша и пре победе из 1918. и, за разлику од скарадних Немањића, туробних Корена и мусаве Заспанке, он реално приказује једну историјску епоху. Без пренемагања и сувише роптања, онако како је и ходао српски војник и у најтежим данима 1915-1916. године.

Мој главни утисак био је, ипак, то што су, када су се светла у биоскопу упалила, сви до једног, гледаоци били смртно озбиљни. Чак и неки натапирани хипстерчић, који је све време умакао свои чипс у сос и грицкао га, ходајући ми по живцима. Баш сви, озбиљни и усправни, изгледали су као племићи с трпезе деспота Стефана. Било је дивно, макар и на неколико минута, бити у друштву не-циничних, не-свезнајућих, не-гордих, не-прегласних, не-анархично-хајдучких, не-параноичних и не-искомплексираних Срба.

У мени, а чини ми се и у већини присутних, филм је пробудио питање: шта ја треба да учиним?! И то је то. Кључно питање као предуслов за налажење себе и свог конкретног доприноса општој ствари у разореној нам Отаџбини, уместо оног кукавног „шта нам је чинити“ на које никако не можемо да нађемо одговор.

Последњи, донекле обесхрабрујући и тмурни кадрови филма намећу нам и још једно питање, које нас попут сенке већ прати читаво једно столеће, ма колико ми бежали од њега, а то је: да ли смо ми заиста као нација преживели Велики рат и стварање Југославије? Или су нас тада убили, а да тога и нисмо свесни?

„Краљ Петар“ без сумње буди то питање и оставља нам простора да одговор нађемо у себи, прихватајући (или не) да и даље водимо свој рат, рат са самим собом – духовни рат који никада не престаје и који нас једини може учинити бољим људима, бољим друштвом и бољим народом.

Више од истог аутора:

КОЛУМНИСТИ – Немања Девић