Nemanja Dević: Bio jednom Doda komandant..

Tragična sudbina mladog potporučnika Dobrosava Radojkovića – Dode bila je jedna od ključnih koja me je još kao dečaka opredelila za sakupljanje zatamnjenih, zabranjenih – i umalo zaboravljenih istorijskih priča.

Rođen 21. septembra 1920. u Kusatku, od oca Radosava i majke Mileve, Doda je od malena odskakao od svoje okoline, po bistrini i fizičkoj spremnosti. Pošto je završio osnovnu školu, prešao je u palanačku gimnaziju, tada elitnu prosvetnu ustanovu, u kojoj su seljački sinovi bili retki. Stasit i pravdoljubiv, brzo je postao omiljen u društvu. Gimnaziju je završio sa uspehom i potom upisao Nižu školu vojne akademije u Beogradu. Savremenici ga pamte kada je za vreme raspusta dolazio u selo, i, kako su mi svojevremeno pričali njegovi vršnjaci i potonji vojnici, u crkvi na liturgiji, gde bi došao u uniformi i stao u prve redove, “u njega je gledalo i sledilo ga i staro i mlado“. U slobodno vreme, igrao je za lokalni fudbalski klub “Hajduk“, gde je takođe bio vrlo zapažen.

“Lazoviću dođi do Kusatka, čekaju te hiljadu momaka, čekaju te mladog Dode čete, kralj mu Petar dao epolete“

Njegov život dramatično se izmenio 1941.

Za vreme Aprilskog rata Dobrosav Radojković pada u nemačko ropstvo. Uspeo je da pobegne i da se vrati u selo, skriven u uglju u jednom teretnom vagonu, ali je ubrzo ponovo uhapšen i sproveden u logor. Onda je pribegao lukavstvu i izjasnio se kao Bugarin, da bi se vratio u zemlju. Tada je odlučio da više neće živ u ruke neprijatelju. Došao je u Kusadak i, shodno zakletvi koju je položio i zavetima koji su mu usađeni, uskoro pokrenuo Ravnogorski pokret u ovom selu, koje je tada imalo preko 8.500 stanovnika.

Veliki broj mladića, pogotovo iz njegovog zaseoka Kosovac, svrstao se pod njegovu komandu, pa tada nastaje i pesma:

“Lazoviću dođi do Kusatka, čekaju te hiljadu momaka, čekaju te mladog Dode čete, kralj mu Petar dao epolete“.

Doda je postao komandant 1. bataljona 1. jaseničke brigade JVuO. Spadao je, uz još nekoliko mladih oficira i podoficira (sa svega 22-23 godine) u red najborbenijih komandanata u ovom delu Šumadije. Komandovao je uvek “za mnom“ i tako postao omiljen među svojim vojnicima, do kraja rata – toliko da ga nijedan nije napustio. Vatreno krštenje imao je u borbi sa partizanima, ali je njegovim saborcima posebno ostao u sećanju upad u Banat pod njegovom komandom, kada su prešli Dunav, ušli duboko u teritoriju pod kontrolom okupatora i izveli izvanrednu diverziju. Bilo je to za doček Nove godine 1944, kada je Doda sa nekoliko kosmatih i bradatih mladića upao u hotel u Kovinu, gde su nemački oficiri sa pratiljama (slično kao u filmu “Balkan ekspres“) uživali ne očekujući gerilce… A on ih je razoružao, i još svoje vojnike počastio tortom i šampanjcem. Kada je proglašena uzbuna i krenula potera, oni su već bili prešli Dunav. Jedan od njih, pokojni deda-Gvozden, kojem sam na sahrani i krst nosio, pričao mi je da ih je ponajviše strah bilo od “toliko vode“, Dunava hladnog, njih, Šumadince-neplivače…

Doda je i ranjen u borbi sa partizanima 29. marta 1944. Tada su ga, posle nemačke ofanzive, napali u kući Bore Tanaskovića u Kusatku, dok je držao sastanak sa saradnicima. Uspeli su, prvenstveno njegovom prisebnošću i junaštvom, da odbiju napad, ali je geler od bombe koja je ubačena u kuću pogodio Dodu u oko. Na kratko van stroja, ubrzo se vratio i započeo još energičniji rad. Partizanskim pristalicama se nije svetio, i Kusadak je njegovom zaslugom do kraja rata ostao pošteđen ravnogorskih akcija odmazde. Međutim, svi lokalni događaji bili su uslovljeni globalnim promenama i voljom moćnih.

Pred rasplet građanskog rata u Srbiji, i u Dodinoj jedinici je krenulo po zlu. Posle ranjavanja i ponovnog konsolidovanja snaga, njegovi ljudi su 10. avgusta 1944. napali nemački transport na pruzi. U tom tragičnom napadu, poginulo je 12 njegovih vojnika, što je kod potporučnika Dode izazvalo rastrojstvo. Napustio je komandu i otišao u prve redove. Kao da je želeo da posle masovne pogibije vojnika i sam položi život za Kralja i Otadžbinu, ali ga metak nije hteo.

Savremenici se sećaju i njegove reakcije 12. septembra, kada je preko radija čuo da kralj Petar, njihov vrhovni komandant, poziva pripadnike JVuO da se svrstaju pod Titovu komandu – Doda je iz sveg glasa zaplakao i obema rukama se dohvatio kose, počupavši je koliko je namah mogao…

On je u odsudnim momentima ponovo preuzeo dužnost komandanta – i u poslednjim jurišima i dalje komandovao “za mnom“. Pao je verovatno u ogorčenim borbama na Zelengori u maju 1945.

U oktobru 1944. predvodio je svoje najspremnije borce u dugom maršu kroz Bosnu. Sa njim su pošla i dva njegova brata, Stojimir i Tihomir, kojima se tamo, u bosanskim vrletima, zauvek zametnuo trag. Potporučnik Doda se tada zauvek rastao i od svoje mladalačke ljubavi, Desanke Brkić, ćerkom njegovog palog saborca Bore Brkića, koja mu se zavetovala na večnu vernost. I čekala ga je – do kraja života. Čuvala je njegovu šubaru i kokardu. Kad sam je posle šest decenija pitao o Dodi, starica ni tad nije imala snage da kaže ni reč o velikoj ljubavi iz mladosti…

On je u odsudnim momentima ponovo preuzeo dužnost komandanta – i u poslednjim jurišima i dalje komandovao “za mnom“. Pao je verovatno u ogorčenim borbama na Zelengori u maju 1945. Ostala je legenda da je preživeo rat i nastavio život u emigraciji.

Porodica je i posle rata bila izložena šikaniranjima i torturi. Oduzeto im je imanje, opljačkana kuća, a jednom prilikom predstavnici vlasti došli su Dodinoj kući da mu odvedu i konja. Vranac je vrištao, otimao se, jer niko ga osim Dode nije smeo osedlati i pojahati. I odveli su ga. Mileva, majka trojice pale braće, dočekala je duboku starost, u crnini. Često bi je u selu videli kako plače. Kad bi je upitala zašto tuguje, ona bi i tri decenije kasnije govorila: “Malo za mog Dodu, malo za mog Duju, malo za mog Tiku“. Njihov grob se ne zna.

Jedan od seoskih komunista, u vreme kada su selo pogodile teške mere prinudnog otkupa, opevao ga je stihovima: “Dok nam bio Radojković Doda, tad nam bila najveća sloboda“. Njegovo ime upisali smo na spomen-ploči poginulim pripadnicima JVuO, koju smo postavili u centru sela pre desetak godina. Ostala je da o njemu živi legenda i danas. Bio jednom Doda komandant.

Autor: Nemanja Dević