Немања Девић: Био једном Дода командант..

Tрагична судбина младог потпоручника Добросава Радојковића – Доде била је једна од кључних која ме је још као дечака определила за сакупљање затамњених, забрањених – и умало заборављених историјских прича.

Рођен 21. септембра 1920. у Кусатку, од оца Радосава и мајке Милеве, Дода је од малена одскакао од своје околине, по бистрини и физичкој спремности. Пошто је завршио основну школу, прешао је у паланачку гимназију, тада елитну просветну установу, у којој су сељачки синови били ретки. Стасит и правдољубив, брзо је постао омиљен у друштву. Гимназију је завршио са успехом и потом уписао Нижу школу војне академије у Београду. Савременици га памте када је за време распуста долазио у село, и, како су ми својевремено причали његови вршњаци и потоњи војници, у цркви на литургији, где би дошао у униформи и стао у прве редове, “у њега је гледало и следило га и старо и младо“. У слободно време, играо је за локални фудбалски клуб “Хајдук“, где је такође био врло запажен.

“Лазовићу дођи до Кусатка, чекају те хиљаду момака, чекају те младог Доде чете, краљ му Петар дао еполете“

Његов живот драматично се изменио 1941.

За време Априлског рата Добросав Радојковић пада у немачко ропство. Успео је да побегне и да се врати у село, скривен у угљу у једном теретном вагону, али је убрзо поново ухапшен и спроведен у логор. Онда је прибегао лукавству и изјаснио се као Бугарин, да би се вратио у земљу. Тада је одлучио да више неће жив у руке непријатељу. Дошао је у Кусадак и, сходно заклетви коју је положио и заветима који су му усађени, ускоро покренуо Равногорски покрет у овом селу, које је тада имало преко 8.500 становника.

Велики број младића, поготово из његовог засеока Косовац, сврстао се под његову команду, па тада настаје и песма:

“Лазовићу дођи до Кусатка, чекају те хиљаду момака, чекају те младог Доде чете, краљ му Петар дао еполете“.

Дода је постао командант 1. батаљона 1. јасеничке бригаде ЈВуО. Спадао је, уз још неколико младих официра и подофицира (са свега 22-23 године) у ред најборбенијих команданата у овом делу Шумадије. Командовао је увек “за мном“ и тако постао омиљен међу својим војницима, до краја рата – толико да га ниједан није напустио. Ватрено крштење имао је у борби са партизанима, али је његовим саборцима посебно остао у сећању упад у Банат под његовом командом, када су прешли Дунав, ушли дубоко у територију под контролом окупатора и извели изванредну диверзију. Било је то за дочек Нове године 1944, када је Дода са неколико косматих и брадатих младића упао у хотел у Ковину, где су немачки официри са пратиљама (слично као у филму “Балкан експрес“) уживали не очекујући герилце… А он их је разоружао, и још своје војнике почастио тортом и шампањцем. Када је проглашена узбуна и кренула потера, они су већ били прешли Дунав. Један од њих, покојни деда-Гвозден, којем сам на сахрани и крст носио, причао ми је да их је понајвише страх било од “толико воде“, Дунава хладног, њих, Шумадинце-непливаче…

Дода је и рањен у борби са партизанима 29. марта 1944. Тада су га, после немачке офанзиве, напали у кући Боре Танасковића у Кусатку, док је држао састанак са сарадницима. Успели су, првенствено његовом присебношћу и јунаштвом, да одбију напад, али је гелер од бомбе која је убачена у кућу погодио Доду у око. На кратко ван строја, убрзо се вратио и започео још енергичнији рад. Партизанским присталицама се није светио, и Кусадак је његовом заслугом до краја рата остао поштеђен равногорских акција одмазде. Међутим, сви локални догађаји били су условљени глобалним променама и вољом моћних.

Пред расплет грађанског рата у Србији, и у Додиној јединици је кренуло по злу. После рањавања и поновног консолидовања снага, његови људи су 10. августа 1944. напали немачки транспорт на прузи. У том трагичном нападу, погинуло је 12 његових војника, што је код потпоручника Доде изазвало растројство. Напустио је команду и отишао у прве редове. Као да је желео да после масовне погибије војника и сам положи живот за Краља и Отаџбину, али га метак није хтео.

Савременици се сећају и његове реакције 12. септембра, када је преко радија чуо да краљ Петар, њихов врховни командант, позива припаднике ЈВуО да се сврстају под Титову команду – Дода је из свег гласа заплакао и обема рукама се дохватио косе, почупавши је колико је намах могао…

Он је у одсудним моментима поново преузео дужност команданта – и у последњим јуришима и даље командовао “за мном“. Пао је вероватно у огорченим борбама на Зеленгори у мају 1945.

У октобру 1944. предводио је своје најспремније борце у дугом маршу кроз Босну. Са њим су пошла и два његова брата, Стојимир и Тихомир, којима се тамо, у босанским врлетима, заувек заметнуо траг. Потпоручник Дода се тада заувек растао и од своје младалачке љубави, Десанке Бркић, ћерком његовог палог саборца Боре Бркића, која му се заветовала на вечну верност. И чекала га је – до краја живота. Чувала је његову шубару и кокарду. Кад сам је после шест деценија питао о Доди, старица ни тад није имала снаге да каже ни реч о великој љубави из младости…

Он је у одсудним моментима поново преузео дужност команданта – и у последњим јуришима и даље командовао “за мном“. Пао је вероватно у огорченим борбама на Зеленгори у мају 1945. Остала је легенда да је преживео рат и наставио живот у емиграцији.

Породица је и после рата била изложена шиканирањима и тортури. Одузето им је имање, опљачкана кућа, а једном приликом представници власти дошли су Додиној кући да му одведу и коња. Вранац је вриштао, отимао се, јер нико га осим Доде није смео оседлати и појахати. И одвели су га. Милева, мајка тројице пале браће, дочекала је дубоку старост, у црнини. Често би је у селу видели како плаче. Кад би је упитала зашто тугује, она би и три деценије касније говорила: “Мало за мог Доду, мало за мог Дују, мало за мог Тику“. Њихов гроб се не зна.

Један од сеоских комуниста, у време када су село погодиле тешке мере принудног откупа, опевао га је стиховима: “Док нам био Радојковић Дода, тад нам била највећа слобода“. Његово име уписали смо на спомен-плочи погинулим припадницима ЈВуО, коју смо поставили у центру села пре десетак година. Остала је да о њему живи легенда и данас. Био једном Дода командант.

Аутор: Немања Девић