Nemačke packe malom nezahvalnom štićeniku

Za veliku i moćnu Nemačku ništa u dosadašnjem ponašanju samostalne hrvatske države nije bilo sporno, ni to što je proterala nešto manje od pola miliona Srba, a onda je ovih dana Zagrebu iz Berlina priprećeno sankcijama zbog neizručenja jednog bivšeg udbaša

Maloj državi i malim narodima dozvoljeno je da na svom terenu, prema svojim građanima, rade šta im je volja, samo ako imaju moćnog zaštitnika ili više njih. Hrvatska od početka jugoslovenske krize iza leđa ima bogatu i moćnu Nemačku. Bez te i takve Nemačke, koju su u ključnim momentima predstavljali Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer, jugoslovenska drama sigurno ne bi bila onako krvava, niti bi Srbi u toj drami imali gubitničku ulogu kakvu su imali. Stari animoziteti, osveta, nenaplaćeni računi, lična satisfakcija za poraz u Hitlerovoj uniformi, sve je to 1990. godine isplivalo na površinu u obliku ultimativnog zalaganja ujedinjene i moćne Nemačke da Slovenija i Hrvatska budu priznate kao nezavisne države, da se Jugoslavija rastoči po šavovima komunističkog šnajderaja. Hrvatska je u prvoj polovini devedesetih godina proterala oko 450.000 Srba i umesto da bude kažnjena na bilo koji način – makar ukorom, javnom opomenom – ta država je nagrađena. Članstvom u Evropskoj uniji. Bez Nemačke to ne bi bilo moguće. Nema čoveka kome to danas nije jasno.

Dvadesetak godina kasnije Zagreb je suočen sa opasnošću da po inicijativi Nemačke ipak dođe pod udar sankcija Evropske unije, ali ne zbog skoro pola miliona proteranih Srba. Razlog – jedan čovek. Zove se Josip Perković. Taj je za Nemačku vredniji od nekoliko stotina hiljada Srba.

KRVAVE IGRE „CRVENE BURŽOAZIJE“

Da bi objasnili o čemu se radi, a slučaj je vrlo interesantan, vraćamo se u prilično daleku 1982. godinu. Posle Titove smrti njegovi najbliži saradnici, ostareli, svesni da mogu čak i umreti, kreću u lov od kojeg su okretali glavu dok je Broz bio živ; lov na novac. Neko direktno, neko preko dece koju su uglavnom postavljali na rukovodeća, vrlo prosperitetna mesta u velikim, moćnim i bogatim privrednim sistemima. Na čelu takvih stajali su beogradski „Geneks“ i zagrebačka INA (Industrija nafte).

Mika Špilja je imao sina Vanju, ne baš preterano vrednog, ali veoma ambicioznog sina. Za njega se našlo rukovodeće mesto u INA-i, on ne gubi vreme, kreće sa novčanim mahinacijama, transakcijama preko inostranih uglavnom fiktivnih firmi, a tu njegovu rabotu razotkriva Stjepan Đureković, ekonomista sa diplomom Beogradskog univerziteta, rođen 1926. godine, nedaleko od Petrovaradina, u to vreme jedan od direktora INA-e. U Đurekovićevoj biografiji piše da je kao sedamnaestogodišnjak izbegao regrutaciju u oružane snage Nezavisne Države Hrvatske i samostalno prišao partizanskom pokretu na prostoru Fruške gore. Moćni otac, Špiljak, pravi nekoliko prstenova zaštite oko nestašnog sina, policijsku istragu neutrališe i zaustavlja, a prikupljene dokaze deponuje i na kraju uništava. Kreće u protivnapad i režira  aferu u čijem je centru Đureković, sada kao kriminalac koji je u INA-i proneverio ogroman novac. Sve to događa se 1982. godine. Đureković se brani, istovremeno ne odustaje od optužbi na račun Špiljaka, insistira na rasvetljavanju celog slučaja, ali tada stari Špiljak izdaje nalog za njegovo hapšenje i on beži u Nemačku.

Tu nije kraj priče; Đureković se u Nemačkoj pridružuje ekstremnim, proustaškim krugovima hrvatske emigracije, piše brošure i knjige u kojima kritikuje državni sistem u Jugoslaviji, sa naglaskom na eksploataciju prirodnih resursa Hrvatske. Nastupa sa krajnje nacionalističkih pozicija, javno priča da puno zna o Špiljaku, njegovom sinu i još nekim ljudima iz sve šireg sloja jugoslovenske „crvene buržoazije“. Mika Špiljak zalaže sav svoj uticaj i moćne veze, preko Staneta Dolanca pokreće mehanizam Udbe i u leto 1983. godine, u jednoj garaži, u mestu nedaleko od Minhena, pronađeno je unakaženo telo Stjepana Đurekovića. Ubijen je sa pet metaka iz pištolja, a overen sekirom u glavu. Četiri godine kasnije u Kanadi je ubijen i njegov sin Damir.

BOLjEG NISU IMALI

Godinama se spekulisalo ko je izvršio nalog za likvidaciju, naravno, optuživani su i Srbi, ali sve što je u međuvremenu otkriveno, računajući presudu nemačkog suda, govori da je operaciju izveo hrvatski ogranak Udbe; od organizacije do egzekucije. Na čelu hrvatske Udbe, sve do osamostaljenja Hrvatske, bio je Josip Perković. Nestankom Jugoslavije Perković nije ostao bez posla, prihvatio je poziv Franje Tuđmana da postavi temelje tajne policije nove hrvatske države, bez obzira na to što su mnogi, uključujući Tuđmana, znali da iza nekoliko desetina ubistava hrvatskih emigranata po Evropi i celom svetu, stoji Josip Perković. Boljeg od njega nisu imali.

Tuđman se te 1991. godine oslanja na stare partizanske i komunističke kadrove; na mesto ministra unutrašnjih poslova imenovao je Josipa Boljkovca, posle odlaska Stjepana Mesića u Beograd, umesto opozvanog Stipe Šuvara, Vladu Hrvatske vodio je Josip Manolić, stari komunistički obaveštajac, posleratni prvi čovek Udbe u Slavoniji; oružanim snagama novostvorene države komandovao je sisački partizan Janko Bobetko. U takvoj konstelaciji odnosa nije bilo mesta za amatere i voluntariste, Gojko Šušak, hercegovački emigrant u Kanadi, neobrazovani domoljub, dobio je visoku funkciju (ministar odbrane) u Tuđmanovom sistemu iako se nije uklapao u spomenuti vrednosno-ideološki sistem, što se objašnjava Tuđmanovom zahvalnošću Šušku koji  je u Kanadi i Americi, uoči prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj, sakupio oko deset miliona dolara i doneo ih Tuđmanu na sto. On je svoju funkciju kupio.

Nemačka je odmah po likvidaciji Đurekovića otvorila taj proces i obaveštajno-diplomatskim kanalima zatražila od Beograda sve relevantne informacije, nudeći saradnju. Hrvatski kadrovi u centrali Udbe, u Beogradu, osnaženi podrškom Mike Špiljaka i Staneta Dolanca, odbacuju mogućnost zajedničkog rešavanja slučaja ili nekakvog „prebijanja dugova“, što Nemce motiviše da sami krenu u rasvetljavanje okolnosti pod kojima je organizovano i realizovano to ubistvo.

Da ne dužimo; pravosnažnom sudskom presudom krivima za ubistvo Stjepana Đurekovića proglašeni  su  Krunoslav Prates, Vinko Sindičić, Josip Perković i Zdravko Mustač. Prvi je bio saradnik Udbe, ostala trojica vrlo visoki funkcioneri tajne policije bivše Jugoslavije. Svi su po nacionalnosti Hrvati, što u ovoj priči ima naglašeno značenje, s obzirom na činjenicu da su hrvatski emigrantski i ostali mediji decenijama za to ubistvo okrivljavali srpsko podzemlje, spominjući Arkana, Ranka Rubežića, Gišku… Nemačka raspisuje poternicu za Perkoviće, a Hrvatska, samo nekoliko dana pre ulaska u Evropsku uniju i prihvatanja svih međunarodnih obaveza koje iz tog članstva proističu, uključujući onu o izručenju svojih građana po osnovi presude i zahteva za izručenje bilo koje države, članice EU, donosi zakon koji sprečava izručenje Perkovića Nemačkoj.

VISOK STEPEN NEZAHVALNOSTI

Imajući u vidu sve elemente i okolnosti u kojima je taj zakon donet, nema sumnje da je njegov cilj bio zaštita Perkovića, i stoga su ga u Hrvatskoj nazvali Lex Perković. Nemačka je to shvatila kao uvredu, visok stepen nezahvalnosti, i traži od Hrvatske da poništi zakon ili će uslediti  sankcije.

Premijer Zoran Milanković već danima izjavljuje kako mu ne pada na pamet da menja zakon samo zato što se nekome u inostranstvu čini da je donet namenski, a nije, kaže Milanović. Hrvatsku niko neće vući za nos, kazao je. Opozicija, na čelu sa vođom HDZ-a, Karamarkom, tvrdi da Perković ucenjuje politički vrh Hrvatske, da raspolaže dokumentima koji bi mogli da kompromituju neke vrlo važne ljude u Hrvatskoj. Istina, to nije isključeno, ali je veliko pitanje na koga Perković cilja, preciznije; ko je ucenjen. Milanović nikada nije bio član Komunističke partije. Njegov otac jeste, ali se iz tog perioda ništa ne pojavljuje kao sporno za žestoke hrvatske nacionaliste. Sa Josipovićem je situacija nešto drugačija; njegov otac je bio vrlo visoko pozicioniran u partijskoj i obaveštajnoj strukturi nekadašnje Jugoslavije, a u poslednjoj predsedničkoj kampanji Josipovićevi oponenti tvrdili su da je stari Josipović odgovoran za određene partizanske zločine. Najbliža istini je pretpostavka da Perković ima dokumenta koja dokazuju da su neki, sada visoko uzdignuti Hrvati, svojevremeno sarađivali sa tajnom jugoslovenskom policijom.

Koliko god se busao u suverena prsa Milanović će morati da popusti i digne ruke od Perkovića, jer Hrvatska više nema ni „s“ od suverenosti. Razume se da ne bi trebalo očekivati žestoko batinanje neposlušnog i nezahvalnog deteta, da Nemačka prema Zagrebu bude previše oštra, to je isključeno, ali da je sve ovo pokazalo kako službeni Berlin ceni ljude i narode na Balkanu, posebno na prostoru bivše Jugoslavije, tu nema dileme. Perković je Nemcima važniji od 450.000 Srba proteranih iz Hrvatske.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: PEČAT