Nema mira dok se ne pokori Srbija

Vršena je najžešća propaganda širenjem lažnih glasina, kao što je bila ona o navodnom ubistvu nemačkog ministra u Beogradu.

Kod Milana Kašanina, tada austrijskog podanika, a kasnije jugoslovenskog pisca i istoričara umetnosti, možemo pročitati kakvu je ulogu mobilizacija odigrala u jednom studentskom životu. U pomanu „Priviđenja” glavni lik – Kašaninov alter ego – razmišlja o svojoj prvoj velikoj ljubavi, holandskoj studentkinji koju je upoznao tokom studija u Lejdenu. Kao zreo čovek, on vodi dnevnik na holandskom kako bi pred svojom porodicom – ženom i detetom – mogao da sačuva svoje tajne.

„Sve njegove namisli, međutim, poremetila je pogibija habzburškog nadvojvode Franca Ferdinanda u Sarajevu na Vidovdan 1914.

Kao i uvek kad se opomene nečeg što je opredelilo njegovu sudbinu, on se sad posle dvadeset pet godina, uznemiri i zbunjen ušeta po seminaru, gledajući kud bi iz njega utekao. U leto te godine, 1914, koja je preokrenula sav njegov život, bio je pozvan da se javi u austrougarsku vojsku na odsluženje vojnog roka. Nimalo mu se nije išlo, ali se nije ni manje plašio da će ga, ako ne ode, proglasiti za vojnog begunca. Zabrinut i zbunjen, poverio se Margareti. Ni ona nije znala, a ni smela da ga savetuje kako da postupi. U strepnji od posledica koje ga mogu snaći ako se ne odazove pozivu, odlučio je da pođe, uveravajući više sebe no Margaretu da ga neće uzeti u vojsku ili, ako ga i uzmu, da će se rat svršiti pre nego što ga upute na front. Nepoverljivija i obazrivija od njega, ona se bojala da će ratne nesreće trajati duže i biti veće no što on zamišlja i, manje lakomislena, predosećala da se rastaju ne na trenut, nego zauvek. Na stanici, pre no što će on ući u voz, bili su toliko nesrećni da nisu mogli ni hodati ni razgovarati. ’Mi se nećemo više videti’, govorile su njene oči, a ona ćutala. ’Ti ćeš me zaboraviti čim prestaneš da me gledaš, ti me nećeš dugo voleti.’ Nikad ga u njegovu životu nije ništa zabolelo kao te njene reči koje nije izgovorila.”

Kašanin je posle rata bio kustos Muzeja savremene umetnosti, zatim direktor Muzeja kneza Pavla (današnji Narodni muzej) i Galerije fresaka. Organizacija međuratne izložbe jugoslovenske umetnosti u Amsterdamu i holandske umetnosti u Beogradu takođe je Kašaninova zasluga, za koju je odlikovan visokim odličjem Kraljevine Holandije. Sve to, međutim, nije moglo da umanji bol zbog izgubljene ljubavi, barem ako je verovati romanu. Jer Margaretu, izgleda, više nikad nije video.

Povratak u Srbiju postajao je iz dana u dan sve teži. Krajem jula novine su javile da je obustavljen teretni saobraćaj za Srbiju. Zapravo su obustavljena sva civilizacijska pravila, jer kao što kaže stara izreka: u ljubavi i u ratu sve je dozvoljeno. Vršena je najžešća propaganda širenjem lažnih glasina, kao što je bila ona o navodnom ubistvu nemačkog ministra u Beogradu („Volkshazet”, 30. jul 1914). Javne ustanove poput biblioteka i knjižara našle su se u izuzetno teškim prilikama zbog zabrane štampanja i širenja ćiriličnih izdanja („Bibliotekleven”, 1. novembar 1916). A civilno stanovništvo bilo je ostavljeno na milost i nemilost austrijske vojske, sastavljene delom od Hrvata i Mađara, a pod vođstvom generala Oskara Poćoreka, poznatog po mržnji prema svemu srpskom, i doktrini koja je glasila da Dvojnoj monarhiji nema mira dok ne pokori Srbiju. Početkom avgusta javlja se prva srpsko-belgijska paralela. Naišavši na neočekivan otpor, austrijski odnosno nemački vojnici počinili su svoja prva zlodela prema lokalnom stanovništvu, pre svega seoskom, u srpskoj Mačvi ali i u belgijskom Vizeu.

Sa prvim borbama došle su i prve međunarodne humanitarne organizacije koje svedoče o sjajnim primerima saosećajnosti i angažovanosti pojedinaca koji se bez preuveličavanja mogu nazvati herojima. Takvim se u Srbiji i smatraju ljudi poput švajcarskog kriminologa Arčibalda Rajsa. Svojim zalaganjem za obelodanjivanje istrage o austrijskim zločinima protiv srpskog naroda zaslužio je spomenik koji mu je podignut u Košutnjaku. U beogradskoj kafani „Kajmakčalan” na zidu je čak ispisana pesma posvećena Rajsu, koji je zaveštao svoje srce ovoj planini na kojoj su postradali i pokopani toliki srpski vojnici. U Holandiji i Belgiji jedva da je ko čuo za njega, a još manje za njegovog kolegu svedoka, holandskog hirurga Arijusa van Tinhovena. Zahvaljujući mom prevodu Van Tinhovenovog ratnog dnevnika „Strahote rata u Srbiji” (2005) i stranici na „Vikipediji” koja je nastala zahvaljujući angažovanju holandskog entuzijaste Alberta Kuvuta i srpskih studenata nederlandistike, Van Tinhoven je malo po malo spasen od zaborava. Treba tome dodati i da je po Van Tinhovenu nazvano i Društvo za naučnu i kulturnu saradnju Srbije i zemalja nizozemskog govornog područja: ARIUS.

Nastaviće se

Piše: Jelica Novaković i Sven Peters

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

Izvor: Politika, četvrtak 15. oktobar 2015., str. 27

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (2)

Feljton: Posledice jednog pucnja (3)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (5)

Feljton: Posledice jednog pucnja (6)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (11)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (13)

Feljton: Posledice jednog pucnja (14)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.