Нема мира док се не покори Србија

Пише:Јадовно 1941.

Вршена је најжешћа пропаганда ширењем лажних гласина, као што је била она о наводном убиству немачког министра у Београду.

Код Милана Кашанина, тада аустријског поданика, а касније југословенског писца и историчара уметности, можемо прочитати какву је улогу мобилизација одиграла у једном студентском животу. У поману „Привиђења” главни лик – Кашанинов алтер его – размишља о својој првој великој љубави, холандској студенткињи коју је упознао током студија у Лејдену. Као зрео човек, он води дневник на холандском како би пред својом породицом – женом и дететом – могао да сачува своје тајне.

„Све његове намисли, међутим, пореметила је погибија хабзбуршког надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914.

Као и увек кад се опомене нечег што је определило његову судбину, он се сад после двадесет пет година, узнемири и збуњен ушета по семинару, гледајући куд би из њега утекао. У лето те године, 1914, која је преокренула сав његов живот, био је позван да се јави у аустроугарску војску на одслужење војног рока. Нимало му се није ишло, али се није ни мање плашио да ће га, ако не оде, прогласити за војног бегунца. Забринут и збуњен, поверио се Маргарети. Ни она није знала, а ни смела да га саветује како да поступи. У стрепњи од последица које га могу снаћи ако се не одазове позиву, одлучио је да пође, уверавајући више себе но Маргарету да га неће узети у војску или, ако га и узму, да ће се рат свршити пре него што га упуте на фронт. Неповерљивија и обазривија од њега, она се бојала да ће ратне несреће трајати дуже и бити веће но што он замишља и, мање лакомислена, предосећала да се растају не на тренут, него заувек. На станици, пре но што ће он ући у воз, били су толико несрећни да нису могли ни ходати ни разговарати. ’Ми се нећемо више видети’, говориле су њене очи, а она ћутала. ’Ти ћеш ме заборавити чим престанеш да ме гледаш, ти ме нећеш дуго волети.’ Никад га у његову животу није ништа заболело као те њене речи које није изговорила.”

Кашанин је после рата био кустос Музеја савремене уметности, затим директор Музеја кнеза Павла (данашњи Народни музеј) и Галерије фресака. Организација међуратне изложбе југословенске уметности у Амстердаму и холандске уметности у Београду такође је Кашанинова заслуга, за коју је одликован високим одличјем Краљевине Холандије. Све то, међутим, није могло да умањи бол због изгубљене љубави, барем ако је веровати роману. Јер Маргарету, изгледа, више никад није видео.

Повратак у Србију постајао је из дана у дан све тежи. Крајем јула новине су јавиле да је обустављен теретни саобраћај за Србију. Заправо су обустављена сва цивилизацијска правила, јер као што каже стара изрека: у љубави и у рату све је дозвољено. Вршена је најжешћа пропаганда ширењем лажних гласина, као што је била она о наводном убиству немачког министра у Београду („Волксхазет”, 30. јул 1914). Јавне установе попут библиотека и књижара нашле су се у изузетно тешким приликама због забране штампања и ширења ћириличних издања („Библиотеклевен”, 1. новембар 1916). А цивилно становништво било је остављено на милост и немилост аустријске војске, састављене делом од Хрвата и Мађара, а под вођством генерала Оскара Поћорека, познатог по мржњи према свему српском, и доктрини која је гласила да Двојној монархији нема мира док не покори Србију. Почетком августа јавља се прва српско-белгијска паралела. Наишавши на неочекиван отпор, аустријски односно немачки војници починили су своја прва злодела према локалном становништву, пре свега сеоском, у српској Мачви али и у белгијском Визеу.

Са првим борбама дошле су и прве међународне хуманитарне организације које сведоче о сјајним примерима саосећајности и ангажованости појединаца који се без преувеличавања могу назвати херојима. Таквим се у Србији и сматрају људи попут швајцарског криминолога Арчибалда Рајса. Својим залагањем за обелодањивање истраге о аустријским злочинима против српског народа заслужио је споменик који му је подигнут у Кошутњаку. У београдској кафани „Кајмакчалан” на зиду је чак исписана песма посвећена Рајсу, који је завештао своје срце овој планини на којој су пострадали и покопани толики српски војници. У Холандији и Белгији једва да је ко чуо за њега, а још мање за његовог колегу сведока, холандског хирурга Аријуса ван Тинховена. Захваљујући мом преводу Ван Тинховеновог ратног дневника „Страхоте рата у Србији” (2005) и страници на „Википедији” која је настала захваљујући ангажовању холандског ентузијасте Алберта Кувута и српских студената недерландистике, Ван Тинховен је мало по мало спасен од заборава. Треба томе додати и да је по Ван Тинховену названо и Друштво за научну и културну сарадњу Србије и земаља низоземског говорног подручја: АРИУС.

Наставиће се

Пише: Јелица Новаковић и Свен Петерс

Књига се може наручити од издавача: ЦЛИО, Господар Јованова 63, Београд, тел. 011/3288-471, 3035-696, е-маил: [email protected], сајт: www.цлио.рс

Извор: Политика, четвртак 15. октобар 2015., стр. 27

Везане вијести:

Фељтон: Последице једног пуцња (1)

Фељтон: Последице једног пуцња (2)

Фељтон: Последице једног пуцња (3)

Фељтон: Последице једног пуцња (4)

Фељтон: Последице једног пуцња (5)

Фељтон: Последице једног пуцња (6)

Фељтон: Последице једног пуцња (7)