НЕКА НАМ СВАКИ ПРВИ МАРТ БУДЕ СЈЕЋАЊЕ И ОПОМЕНА

Првог марта један дио државне заједнице Босне и Херцеговине обиљежава тзв. Дан независности Босне и Херцеговине.

Прије 28 године два народа у БиХ, Муслимани (од 1993. Бошњаци) и Хрвати прегласавањем трећег народа, Срба, прогласили су независност БиХ од СФРЈ. Њихове једностране сепаратистичке тежње подржале су главне силе свијета, не обазирући се на посљедице које је то признање изазвало.

Међународна заједница је овим чином исписала срамне странице цивилизације, јер је на најгрубљи начин угрозила права Срба и фактички дала одрешене руке једној антисрпској политици коју су хранили никада уништени духови шуцкора и усташтва.

Поред чињенице да је тзв. Референдум о независности БиХ расписан противно тадашњем Уставу СФРЈ и Уставу СР БиХ, као и да излазак бирача није био довољан, јер да би неки референдум у СР БиХ био валидан требало је да изађе минимум двије трећине (66%) од укупног броја бирачког тијела, а изашло је укупно око 64% бирача, свијетски моћници су политичке преставнике Муслимана и Хравта у БиХ прогласили за демократе и борце на слободу.

Нико се није обазирао што се те „демократе“ и борци против „четничке агресије“ који су се борили за „Босну и Херцеговину као грађанску републику…“ , још прије било каквих сукоба у БиХ, тражили од исламских земаља да им помогну у борби против „невјерника“.

Тако је Харис Силајџић 1991. године, док је био министар спољних послова СР БиХ, учествовао у августу и децембру исте године, на Исламској конференцији (OIC) у Исламабаду (Пакистан) и Дакару (Сенегал), гдје је договарао војну помоћ исламских земаља за муслимане у СР БиХ.

Да су муслимански представници тражили војну помоћ од исламских држава, потврдио је и тадашњи Генерални секретар OIC-a Хамид ал Гариб у интервјуу за турски лист „Daily news“, за који је децембра 1992. године потврдио да је са Алијом Изетбеговићем фебруара 1992, у Џеди (Саудијска Арабија) договорио помоћ босанско-херцеговачким муслиманима.

Та помоћ се састојала од новчаних донација и слања исламских добровољаца да ратују против хришћана у БиХ.

Ипак, један догађај можда најбоље открива карактер те тобоже борбе за „грађанску“ БиХ, а то је убиство српског старог свата, Николе Гардовића, на другу дан Референдума о независности БиХ. Наиме, 1. марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву, једна српска свадба засметала је муслиманским екстремистима, који су прво провоцирали сватове а потом пуцали и убили старог свата.

Овај злочин извршили су припадници паравојне формације „Патриотска лига“. У саопштењу које је издала поводом убиства Николе Гардовића, Странка Демократске Акције, оштро је осудила починиоце овог убиства и од тога се оградила.

Убрзо су била саопштена и имена учесника убиства, али како се тада незванично тврдило, њихово хватање било је отежано, зато што их је штитила група цивила – припадника „Патриотске лиге“, које су због беретки на глави прозвали „зелене беретке.“

Да је ово саопштење било само маска и скидање одговорности са себе, говори чињеница да је „Патриотску лигу“ основао Алија Изетбеговић заједно са својим сарадницима из Странке Демократске Акције, а о томе говоре муслимански извори: Патриотску Лигу формирала је странка СДА, а на челу политичког дијела ПЛ-а стајали су Алија Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић; још 31. марта 1991, на приједлог Алије Изетбеговића формиране су неке групе и јединице и прије официјалног усвајања имена Патриотска лига БиХ што је и прихваћено на простору Сарајева а након 10 јуна 1991. ширило се широм БиХ.

Поред свега овога, треба истаћи да су сукоб у БиХ почели знатно прије 1. марта, упадима војске Хрватске у БиХ и заузимањем општина у Босанској Посавини и западној Херцеговини, као и нападимо удружених муслиманско-хрватских паравојних формација на ЈНА и Србе у БиХ.

Војни врх Хрватске је 28. 11. 1991. године одлучио да се директније ангажује у Босанској Посавини, и одлучио је да формира „Оперативне групе ‘Источна Посавина’ са сједиштем у Славонском Броду , а која је била у функцији устроја постројби и наоружавања Хрвата Босанске Посавине…“ .

Све ове чињенице не допиру до савјести Међународне заједнице која и данас наставља са кршењем права српског народа и фаворизовању интересе муслимаснког и донекле хрватског народа у БиХ.

Такође, ове чињенице нису такле ни савјест неких српских либералних интелектуалаца или квазиинтелектуалаца, који уживајући материјалну и логистичку подршку неких међународних фондова и медија, пишу о Србима као неким монструмима који су почели рат у БиХ, а Републику Српску упоређују са нацистичком Њемачком и НДХ позивајући на њено насилно укидање.

Када све ово имамо у виду, требамо почети обиљежавати 1. март као дан када је почео крвави грађански рат у БиХ, дан када су Срби из БиХ који нису хтјели рушење СФРЈ проглашени за „четнике“, „фашисте“, „агресоре“ и „злочинце“, односно проглашени за легитимну мету.

Зато нека овај дан буде дан опомене, и можда би институције Републике Српске у будуће требале да обиљежавају 1. март као дан почетка грађанског рата у БиХ, када би се у основним и средњим школама у Републици Српској одржавао историјски час посвећен страдању Срба у БиХ.

Борис Радаковић/ФБ