Недопустиво поређење усташа и четника

У допису „Усташе и четници нису исто” („Политика”, 10. август), Радмило Рончевић, хирург и научни саветник, сасвим аргументовано и концизно критикује изјаву господина Милорада Пуповца, заступника српског народа у Хрватској, поводом годишњице „Олује”, да се „усташе и четници најбоље могу разумети у ономе што је најгоре за Хрвате и Србе”.

На територији бивше Краљевине Југославије постојала су два антифашистичка покрета – Равногорски, под командом генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића, чији је циљ био ослобођење земље од окупатора, и партизански, на челу са комунистичким вођом Титом, који је поред ослободилачке борбе имао за циљ револуционарно свргавање буржоаске, капиталистичке власти у Југославији. Отуда, у борбу су се укључили тек после напада Хитлера на СССР 22. јуна 1941. године. У међувремену, пуковник Михаиловић је са својим одредима нападао Немце, а 31. августа исте године ослободили су Лозницу са околним селима.

Почетни успеси пуковника Михаиловића и формирање Југословенске поморске флоте 1941. године у Александрији од наших одбеглих морнара са ратним бродовима, навели су краља Петра Другог Карађорђевића да 11. јануара 1942. године Равногорски покрет преименује у Југословенску војску у отаџбини, а пуковника Михаиловића унапреди у чин генерала и постави за министра војске. Отуда је генерал Шарл де Гол, главнокомандујући свих француских одреда и Покрета отпора „Слободна Француска”, 2. фебруара 1943. године одликовао генерала Михаиловића највишим одликовањем – Ратним крстом.

Сви су се надали да ће се западни савезници што пре организовати и отпочети офанзиву против окупатора и дати наоружање Југословенској војсци у отаџбини да га уништи на својој територији. Али савезници су каснили и тек средином 1943. напали Италију, која је капитулирала 9. септембра исте године, док су Немачку напали почетком јуна 1944. и борили се годину дана, док није капитулирала 9. маја 1945. Међутим, до ових победа не би дошло да СССР није ушао у коалицију са западним савезницима, чија је консолидована Црвена армија ослободила североисточну Европу и Албанију и окупирала Берлин са целом северном Немачком. Премијер Велике Британије Винстон Черчил због тога је подржао комунисту Тита и тиме утицао на Стаљина да им се придружи, а изневерио краља и војску Југославије.

Због пораза британске војске, коју је Черчил послао у Француску ради помоћи у одбрани, кад ју је Немачка напала и због великих људских жртава и материјалних губитака које је Велика Британија имала од немачког бомбардовања Лондона и других већих градова, Черчил је постао организатор борбе против нацизма и фашизма, али и архитекта новог друштвено-политичког и економског поретка у Европи, уз његово гесло да међу народима не постоје пријатељства, већ само интереси. Стога су западни савезници дозволили да комунистичке власти Југославије генерала Михаиловића прогласе издајником и убију 17. јула 1947, мада су то могли да спрече, јер су политички и војно били супериорни.

Парадоксално је, али председник САД Хари Труман је 29. марта 1948. године постхумно одликовао генерала Михаиловића Орденом легије за заслуге, највишим одликовањем које се странцу може доделити. Е, сад, снађите се у овој светској политичкој арени.

Миодраг Златковић,
судија Осн. суда УР у пензији, Шабац

Извор: ПОЛИТИКА 26.08.2019.