Rehabilitacija Milana Nedića, ili, pretvaranje sluge okupatora u srpsku majku.
Ono što najviše nedostaje raspravama tipa „za“ i „protiv“ je šira slika, odnosno sagledavanje sa svih strana i sa što više elemenata. Izgleda da je sintagma „sa svih strana“ kod ovog pitanja – ključ rešenja.
Zamislite jednu državu u Evropi, koja nije Srbija, recimo Švedsku. I sad nastavite da zamišljate kako okolni Danci, Finci, Norvežani kreću na Švede sa samo jednom idejom – da ih sve pobiju… Isto to, samo mnogo gore i više, događa se u raspaloj Jugoslaviji 1941. Teško je i nabrojati sve te „entitetske horde“ koje su krenule tada na Srbe, ali, pokušaću: madžarske, folksdojčerske, bugarske, šiptarske, muslimanske, hrvatske… Posle ovog, nepotpunog spiska, vermaht izgleda kao višak.
Upoređivanje đenerala Nedića sa Kvislingom je nemoralno. Jer Danci nisu uz pomoć i pod patronatom Nemaca otvarali koncentracione logore za Norvežane, niti su ih bacali u fjordove. I nisu od švedskog malja i kame bežali Norvežani Kvislingu.
A upravo to se događalo Srbima, u toj preostaloj Srbiji. Razmišljajući o tom vremenu, ono što najviše zbunjuje da je takva nikakva Srbija uopšte i postojala. Odnosno, zašto je ostavljena da postoji? Da li su za tako nešto u pitanju neki firerovi lični razlozi…? Uostalom, mnoge njegove odluke nemaju racionalno objašnjenje.
Švabe su uzele od tzv. Nedićeve Srbije ono što im treba: bakar, olovo, tranzit i, kao u Velikom ratu, hranu.
Imao sam jednu koleginicu, ona je umrla, davno. Stalno je za Milana Nedića govorila izdajnik, sve najgore. Posle sam saznao da je kao dete doneta iz Hercegovine u Srbiju, istom tom Nediću, pogodićete zašto.
Duh vremena daje mnoge odgovore. Tako se u titovsko doba morao blatiti đeneral da bi se gradilo bratstvo i jedinstvo i znak jednakosti. „Oni“ su imali poglavnika a „mi“ đenerala… Ali… S jednom „malom“ razlikom – „oni“ su imali logore za nas, pa su čak prevazilazivši sebe, napravili logore, jedini u svetu, za decu. Poglavito srpsku! „Mi“ nismo imali logore za njih. Postoji li neko ko bi pitao – a zašto?
Pseudoistorici, kvazi intelektualci i dalje pokušavaju da daju transfuziju tom znaku jednakosti. Jedan od tragikomičnih pokušaja je podmetanje priče o Nediću i Starom sajmištu, zaboravljajući ili neznajući da je današnji Novi Beograd u Sremu. A Srem je u podeli raspale Kraljevine dodeljen ustašama.
Ako se osvrnemo u blisku prošlost od pre samo dvesta godina, po današnjim „standardima“ Miloš Obrenović bio bi proizveden u većeg saradnika okupatora od Milana Nedića. Poput đeneralove, i Miloševa Srbijica beše prepuna turske vojske po gradovima, danas bi rekli – vojnim bazama. I takva nikakva ipak je bila utočište izbeglim Srbima uglavnom sa juga.
Pažljivo, vrlo pažljivo treba koristite izraze, pogotovu one koji donose loše značenje: izdajnik, saradnik okupatora… Jer šira slika traži i širi pristup. Kad se sve to stavi na vagu obično pretegne na jednu stranu, dobru ili lošu. Dijana Budisavljević je s nemačkom dozvolom dolazila i ulazila kod ustaša u Jasenovac, Jastrebarsko… da izbavlja hiljade dece od sigurne i grozne smrti. Da li je ona saradnik nemačkih okupatora? Da, to je vrlo klizav teren. A znamo li danas uopšte koliko je dece prebačeno preko Save, Drine, Dunava… u Nedićevu Srbiju? Sto, dvesta… hiljada?!
Radoslavu Grujiću su posle rata oduzeta građanska prava i jedva je pretekao. A zašto? Iskoristio je privatno poznanstvo s nemačkim oficirom i uz njegovu pomoć izneo svetinje i mošti naših svetaca iz fruškogorskih manastira, da ih ustaše ne oskrnave i unište. Da li je i on izdajnik? Saradnik? Jedan od dokaza da se Srbi polako dozivaju pameti je nedavno nazivanje beogradske ulice po profesoru Grujiću.
Dežurni lovci na naciste beogradske čaršije mahnito ubacuju nove i nove „argumente“. Jedan od novijih argumenata je i Nedićevo veliko bogatstvo, koje posle rehabilitacije treba da dobiju naslednici. O tom bogatstvu ne znam ništa, ali znam da su mu sestra, kao bolničarka, i brat oficir, poginuli u Velikom ratu. To ipak govori iz kakve porodice dolazi i šta je zaista mogao da misli o okupatorima koje je u prethodnom ratu i sam gledao preko ništana.
Srpska mejnstrim istoriografija još uvek živi u vatikansko-kominternovskom rozarijumu, ona ne zna za dogovor komunista, ustaša i nacista… Pa, za početak nek se obaveste gde je osoba, poznata i kao Josip Broz, bila 25. maja 1944. godine, jer u Drvaru nije!
Radovan DAMJANOVIĆ – Fond Strateške Kulture
One Response
U potpunosti se slažem sa autorom. Za zajedničko delo, Dr Životija Đorđevića i moje malenkosti, pod radnim naslovom: Jedinstvenost ciljeva levice u Srbiji i ustaškog pokreta, iz prikupljenog materijala bez dvoumljenja smo zaključili da je đeneral Nedić postavljen na tom malenom prostoru srpske zemlje samo iz neke neidentifikovane potrebe okupatora. Gledajući kako su Srbi prošli na drugim svojim staništima, možda je to bilo čak i iz neke uvrnute samilosti. I još nešto, može se naučno relevantno zaključiti da je u tim godinama institucionalno bilo više zastupljeno srpsko stanovište nego po okančanju rata. Odatle ne čudi primer koji navodi autor da su srpska deca sa prostora totalnog genocida, Like, Zapadne Hercegovine ili Kosova društveno naučena (strašni reinženjering duše) da za nesreću svojih predaka optuže spasioca. To je u ostalom od 1903. bila uloga levice u Srbiji, da u samom semeništu zametne klicu razdora i samouništenja.