NEDELjKOVIĆ: STRADANjE SRBA U DUBROVNIKU 1914.

Posle sarajevskog atentata Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog u Dubrovniku, potopili društveni  čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. U članku „Neprosvjećeni i nekulturni” koji je objavljen u listu „Srpska Zora” od 1 (15) jula 1914. : „Iza održatih zadušnica u subotu 4 o. mj. razbijala je i lomilarulja sve što je srpsko u Dubrovniku …Razbijači su najžešće navaljivali na općinu, a najveću su štetu počinili u Srpskom Sokolu „Dušanu Silnom”, gdje su ostali samo goli oštećenizidovi  a sav namještaj, gimnastičke spravei društveni čamac izlomili su razbijači na komadiće“ (1). „Ilustrovani list“ iz Zagreba objavio je 18 srpnja 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom „Demonstracije u Dubrovniku“(2). U listu „Dubrovnik” o napadima na srpske  škole : „Već 4 jula 1914, šest dana nakon ubijstva nadvojvode Franca Ferdinanda, nesvijesna rulja svakog ološa i dogonskefukare, nahuckana od organa austrijske vojne i civilne vlasti, bijaše provalila i u lokale srpskih škola, polomila  namještaj, skrhala učila, raskidala je, koje je 4 jula, kada su bile zadušnice za austrijskog naslednika, udesila u Dubrovniku fukara, natjerana od austrijske policije, protiv dobrih patriota a naročito Srba, tako  ga raspališe (govorio je u jednoj kafani, gdje se je od njih sklonio, da će pucati na tu  rulju).“ (4)

Austrijske vlasti vršile su premetačine u Dubrovniku. Radi toga došlo je nekoliko detektiva, komesara, žandarma i finansa sa strane. Sve su premetačine izvršeno istovremeno. Ništa nisu našli, pa su svi istog dana otputovali natrag. Premetačine su izvršene  kod Mata Gracića u Lapadu, u njegovom stanu; Dr.Frana Kulišića u stanu; Đilda Joba u stanu; Jova Tošovića, u stanu, knjižari i magacinima; Antonija Benusi, blagajnika Trgovačke banke,  u stanu i kancelariji u stanu i u blagajni;  Mite Pušibrka, činovnika „Srpske Zore”, u stanu i u kancelariji „Srpske Zore”; Krista Dominkovića, u stanu i u uredništvu „Dubrovnika”. Vršenje premetačina je izvršeno po zakonu, samo je učinjenja iznimka kod kuće Dominkovića. Pošto Dominković nije bio kod kuće, policija je prisilila staru sluškinju pod pretnjom da će je odvesti u tamnicu, da im otvori. Sa sobom su doveli jednog kovača, koji je otvarao ono što je bilo zaključano. Dominković je u svom listu broj 22 od 23 jula 1914. komentarisao :  „Ako se je mislilo na Kragujevačke bombe, bili bi ih jednako našli i u prisustvu domaćina kao i u njegovoj otsutnosti, a onako isto bi pošli praznih šaka.”. Uoči rata zatvoreno je preko 60 talaca iz Dubrovnika. (5)

Podignuta je optužnica 1922. protiv pojedinih stanovnika kao razbijača srpskih kuća u Rijeci Dubrovačkoj na početku Prvog svetskog rata. Okružni sud u Dubrovniku doneo je presudu kojom je župnika don Matu Dobuda osudio na mesec dana zatvora a šest seljaka oslobodio optužbe. Župnik je osuđen da je bio duhovni vođa i pokretač. Da je 6 jula 1914. zvonjenjem zvona sakupio masu od oko 100 seljaka, dao im crkveni barjak, pod kojim je rulja išla, napio rulju rakijom, dao joj da se bacaju kamenicama na prozore, gde ne nađu istaknutu crnu zastavu i što je nekima  pretio, da ako ne učestvuju u demonstracijama, da će im kuće popaliti. Rulja je provalila u kuću Boža Kneževića i počinila mu više štete. Od lečilišta rulja je tražila srpsku zastavu, koju je pocepala. U selu Zatonu seljaci su provalili u obrtničku zadrugu i bacali kamenice na kuće Srba. List  „Sloga” istakao je da je i sudski utvrđeno da su neki sveštenici najveći uzročnici zala i nesloge među seljacima. (6) Po  objavi  rata  Srbiji  1914.  delatnost  Matice Srpske u Dubrovniku obustavljena   je,  a  pregaoci  zatvoreni (7). O stradanju dubrovačkih Srba od objave rata Srbiji 1914. u listu Dubrovnik: „Još prije nego je zvanično rat bio objavljen, poduzela su se pojedinačna i skupa hapšenja svih iskrenih narodnih ljudi, koji su i po svom društvenom položaju i po svom patriotskom radu uživali ugled u narodu. U progonima koje su vlasti proti njima preduzele uzeli su otvoreno i bez zazora učešća i loše sluge goreg gospodara, od kojih nam je pok. Austrija namrla priličan broj i koji i dan danas kukaju za njom i ponekad cijene da im se pruža prilika da obnove 1914 godinu.” Pregaoci iz Dubrovnika sprovedeni su u tamnicu u Šibenik. Kao nosioci velikosrpskog pokreta predati su kao taoci vojničkim zapovjednicima. Prilikom ukrcavanja na brod u gruškoj luci rulja je po hrvatsko-klerikalnom listu u Dubrovniku „Prava Crvena Hrvatska” vikala : „ …u more s njima, utopite ih, dolje Bona, … dolje Srbija, živjela Austrija, živjela Hrvatska, živjela vojska”. Ista rulja se okupila pred opštinskom zgradom na vest da je opština raspuštena kličući : „Tako treba ! Više je vrijeme ! Nećemo da s nama Srbi zapovijedaju! Dolje srpska zastava!” Odstranjeni su svi natpisi i table pisane ćirilicom kao i stegovi u bojama srpske zastave na srpskim društvima. Rulja je sa odobravanjem gledala skidanje natpisa. (8) Marin Papi, posjednik iz Komolca bio je uhapšen i sa ostalim prvacima Srbima dubrovačkim prevezen u Šibenik, pa u Zadar, gdje je duže bio zatvoren u tamnicama i kao talac. (9)  Slikar Marko Murat uhapšen je i do 1916.  zatvoren u logoru Nežider u Mađarskoj. (10) Jednog radnika upitali su u tamnici : „Je li ti teško?“. Radnik je odgovorio : „Kako će mi biti teško kad sam među gosparima ?“ (11) Ignjat Job uhapšen je u leto 1914. U zatvoru su ostali zatvorenici kao Vaso Piper morali da mu pomažu zbog duševnih smetnji. Iz zatvora je, zahvaljujući prijatelju porodice, prebačen u duševnu bolnicu u Šibeniku. Njegov brat Cvijeto Job poginuo je kao dobrovoljac srpske vojske u Prvom svetskom ratu.(12) Po objavi rata Srbiji dr. Frano Kulišić bio je uhapšen i odveden sa ostalima u šibensku tamnicu kao “politički sumnjiv”. Držan je u zatvoru do 3. 12.1914. kao talac, i ako nije bilo nikakve tužbe ni istrage protiv njega. Tog dana on i Luko Bona bili su pušteni na “slobodu”, ali su morali ići u malo mesto u gorskom kraju Gornje Austrije. Tu su živjeli u društvu sa Ivom Grisogonom i njegovom suprugom Nevenkom Tripalovom. (13) U dvorištu gruške domobranske kasarne obešen je Miloš Maržan kao „primjer Dubrovniku” 1914. Bio je obešen kao crnogorski špijun. U članku „Svečani sprovod mučenika” u dubrovačkom listu  „Rad” istaknuto je : „Ne treba zaboravit na jednu sablazan koja se je tom prilikom desila : Neki crno-žuti kupovali su od krvnika komadiće užeta „za sreću”  … vajda očekujući da će im zbog toga zahvalna Austrija objesiti na kukavne grudi – kolajnu za sluge.” Posmrtni ostatci Maržana preneseni su 1919. sa vojnog na pravoslavno groblje u Dubrovniku. Službu je održao Arhimandrit Bjelov. Na grobu su govorili prof. M.Radulović i J. Perović.(14) U Dubrovniku su posle oslobođenja i ujedinjenja još bile sveže uspomene iz Prvog svetskog rata. Povodom smrti Iva Đurovića u vojnoj bolnici i njegove sahrane Baldo Mišković uputio  je 8.5.1921. pismo dubrovačkom srpskom listu ,,Narod”. U pismu je opisao događaje sa početka Prvog svetskog rata. U njegovoj radnji septembra 1914. radili su Ivo Đurović, Todor Čorbić i Kosta Nardozi. Počivajući preko ručka Đurović je izvadio iz džepa dopisnice na kojima su bile naslikane srpske trobojnice, mačevi, puške i srpske komite. Nardozi i Čorbić ukrali su pri radu iz džepa đurovićeve haljine dopisnice i odneli ih Narodnoj Straži (koja je onda bila pod zvonikom) i tužili Đurovića da je veleizdajnik i da je njima govorio protiv Austrije, a hvalio Srbe, i da se dopisivao sa srpskim komitama. Tog dana (četvrtak) su zatvorili Đurovića. Mišković je o tome doznao u subotu i oba dva ih je odmah otpustio iz radnje. Optuženi su  Miškovića optužili da je veleizdajnik i nabrojali su 4 optužbe.  Mišković je zatvoren 8. septembra 1914. ali se dobro branio i imao dobre svedoke i zato je bio oslobođen nakon 21 dan zatvora. Ivo Đurović je bio od austrijskog vojnog suda u septembru 1914. osuđen na 12 godina tamnice, jer nije bio u godinama da bude obješen. Ta dva špijuna su živela posle rata u Dubrovniku. Nardozi iako strani podanik radio  je u državnoj radnji u Dubrovniku. (15) U dubrovačkom srpskom listu „Sloga” istakli su : „Ali unutra u duši ostalo je ipak ono, što se lako ne briše, ostala je bol s jedne strane a s druge brutovski cinizam. Kad je jedan c.k. major držao govor 1914. nekoji su ljudi akceptirali njegove ideje i pošli su u „svečanom obhodu” gradom. Mržnja je dominirala, rugoba kainske duše diktirala je i oni su rušili svoj grad, domove svojih prijatelja, uništavali su milione. Smejali su se. Uživali su i plesali kao divljaci sa Istoka promatrajući svoju žrtvu, kako se okreće na ražnju. „Pobeđeni” su ćutali. … 29. oktobra ! „Nepobedivi” su pobeđeni ! Potlačeni pred 4 godine postaju gospodari situacije. I svak zna šta se događa. Tri polomljena prozora i par boca. Nikome ni vlas sa glave nije pala ! “. (16)

List „Rad” vodio je borbu protiv uticaja katoličkih klerikalaca. U članku „Narodna Svijest” sabotira narodnu državu” ističe se : „Znali smo da „Narodna Svijest” u Dubrovniku baštinila od zloglasne „Prave” i slova i papir i štampariju. Znali smo da je „Narodna Svijest” pokrenula, ona ista podzemna i podmukla sredovječna organizacija koja je kroz „Pravu Crvenu” … ubrizgavala u mozak i u srce našeg narodnog organizma, kroz godine i godine,  crno-žuti otrov. Znali smo i to da iza redakcije „Narodne Svijesti” skrivane stoje i tajno ju podupiru one iste mračne sile koje su  „Pravom Crvenom Hrvatskom” rušile sistematski, perfidno i rafinovano, osnovice svega nacionalnog, … našu živu želju za oslobođenjem i ujedinjenjem. Sve smo to znali, ali mi nijesmo mogli ni zamisliti da će ti isti ljudi, crne i tužne prošlosti, … da će ti isti grdni tipovi imati toliko kriminalne drskosti da, svijesno i besavjesno, nastave sa svojim demonski destruktivnim djelovanjem.” (17)

Posle Ujedinjenja Radićeve pristalice izazivale su sukobe u Dubrovniku. U listu „Sloga” pisali su o Radićevim planovima  sa Dubrovnikom: „… a naročito se ustremio na naše Primorje, vođen valjda idejama zgažene austrijske aždaje – odseci ih od mora, ne daj im disati – a tamo mu je opet najdraža Dubrovačka oblast. … Zaradi bratske sloge i ljubavi pregoreli su u velikoj svojoj širokogrudosti i denuncije, i tamnice, i taoštva, zaboravili i vešala i koce i dželate ! … Zar za to da danas slušaju po ulicama skladnog Dubrovnika najuvredljivije povike : „Na hrvatskom teritoriju ne sme biti srpskog smrada”, „dole odrpane Vlašine”, „dole vlaški Kralj, „dole srpske kukavice – platićete vi nama” — servirano od nosioca hiljadugodišnje kulture, koji su 1914. razbijali i denuncirali po Dubrovniku ne samo Srbe, nego i ostale poštene građane. … A vama braćo Dubrovčani, Konavljani, Župljani, Riječani i svi ostali Primorci Dubrovačke Oblasti na srce stavljamo da čuvate one ne samo proste prijateljske, nego i dublje kumovske veze, kojima ste kroz vekove bili povezani sa svojom braćom pravoslavne vere iz obližnje Hercegovine, Boke i Crne Gore, jer vi najbolje znate, koliko su vam one uvek dragocene bile, a danas su još dragocenije, pa da odbijete od sebe svakoga onoga koji hoće da unosi pometnje u te veze, ne želeći dobra ni sebi ni vama. … zato nosite na sebi veliki dio odgovornosti zato, da otklonite mnogi neugodni sukob, kojim bi, … mogao da urodi ovaj  i ovakav rad Radićevih apostola, koji su poplavili vaše domove. … Austrija je dotučena mačem i junačkom desnicom srpskog vojnika, dotucite i vi Radića, njena naslednika, ne mačem ni junačkom desnicom, nego mudrošću i bistrim umom svojim, kojim ste se uvek odlikovali radi sreće i vaše i naše i sviju nas, da ne bi Bog nas od toga čuvao, mač i desnica morali da kažu svoju.”(18)

Posle  sarajevskog  atentata  Frankovci su razbijali  i  lomili  sve  što  je  bilo srpsko  u   Dubrovniku. Austrijske vlasti vršile su premetačine i hapšenja. Pregaoci iz Dubrovnika sprovedeni su u tamnicu u Šibenik. Kao nosioci velikosrpskog pokreta predati su kao taoci vojničkim zapovednicima. Opština je raspuštena.  Odstranjeni su svi natpisi i table pisane ćirilicom kao i zastave na srpskim društvima. Zasedao je vojni sud. Posle Ujedinjenja  Srbi se nisu svetili. Vođeni su sudski procesi protiv pojedinih organizatora demonstracija. Posle Prvog svetskog rata klerikalci i Radićeve pristalice izazivale su sukobe u Dubrovniku.U listu „Sloga” upozoravali su na mogućnost obnavljanja sukoba u Dubrovačkoj oblasti.

Saša Nedeljković

član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije

Napomene :

1. „Neprosvjećeni i nekulturni“, „Srpska Zora“, br. 9, God.VIII, 1(15) jula 1914, Bokeška štamparija u Kotoru, str. 3;
2. „Demonstracije  u  Dubrovniku“, Ilustrovani  list, br.29, God. I, 18 srpnja 1914, Zagreb, str. 1;
3. Jovica  Perović, „Srpske škole u Dubrovniku za vrijeme rata 1914-1918.”, „Dubrovnik”, 25 maja 1940, br.21, str.3, God XXVII, Jugoslovenska Štamparija – Dubrovnik;
4. A.B. „Pero Budmani”, str. 1-2, br. 51,  „Dubrovnik”, 23.decembar 1939, Dubrovnik;
5. „Premetačine”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 29 jula 1939, br. 30, str. 3,4; ,,Gospara Lamba s Jejevice povrh Dubrovnika Gospođi Mari poslanica”, (4)„Dubrovnik”, Dubrovnik, 8 jula 1939, br. 27, str. 3;
6.  „Don Stijepo Kusijanović”, „Narodna Svijest”, Dubrovnik 11 jula 1922, br. 28, str. 2; „Politički proces iz 1914. g. pred sudom”, „Sloga”, Dubrovnik, 19. Aprila 1924, br. 7-8,  str. 3;
7. K. Milutinović, „Matica Srpska u  Dubrovniku“, Jugoslovenski književni  leksikon, Matica  Srpska, 1971, Novi Sad, str.313;
8. „Nakon 25 godina”, br. 30, „Dubrovnik”, 29 jula 1939, str. 4; „Pred 25 godina”, J.P. „Odstranjene ćirilske table”, br. 31, „Dubrovnik”, 5 avgusta 1939, Dubrovnik, str.2, 3, 4;
9. Jovica Perović, „Uspomeni Marina Papi, posjednika iz Komolca (Rijeka dubrovačka)”,str.2-3, „Dubrovnik”, br. 47, 26 novembra 1938, Dubrovnik;
10. V. Petrović, „Murat Marko”, „Narodna Enciklopedija”, II knjiga, Zagreb, str. 919;
11. „Dubrovnik nakon 19-te godišnjice oslobođenja”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 27. novembar 1937, br. 44, str. 1;
12. Ljubica Miljković, „Ignjat Job”, Beograd, 2013, str. 3, 24;
13. Milan Rešetar, „Iz pisama pok. Frana Kulišića”, „Dubrovnik”, Dubrovnik, 24 Decembar 1937, br.48, str. 1,2;
14. „Poštujući heroizam i žrtvu pionera naše Slobode”, „Dubrovačka tribuna”, Dubrovnik, 19. septembra 1934, br. 262, str. 1; „Svečani sprovod mučenika”, „Rad”, Dubrovnik, 22. novembra 1919. br. 1, str. 3;
15. „Žrtva austrijskih špijuna : Todora Čorbića i Kosta Nardozzi”, „Narod”, Dubrovnik, 11. Maja 1921. br. 19, str.3;
16. I. P. „1914. -1918.-1925.”, „Sloga”, Dubrovnik, 19. Decembra 1925, br. 21, str. 1;
17. „Narodna Svijest” sabotira narodnu državu”, „Rad”, Dubrovnik, 6. decembra 1919, br. 3, str. 1;
18. Travunjanin, „Ozbiljan glas poniženih i uređenih !”, „Sloga”, Dubrovnik, 29. Oktobra 1924, br. 21, str. 1;

Vezane vijesti:

Nedeljković: Sudbina sokola u Orašcu kod Dubrovnika

List ,,Dubrovnik” o borcima za oslobođenje i ujedinjenje 1912 – 1918.

Sećanja V. M. Vukmirovića na borbe četnika u Balkanskim ratovima

Saša Nedeljković: Dubrovački Srbi i Savez srpskih kulturnih ustanova

Nedeljković: List ,,Dubrovnik” o pokušajima pohrvaćenja Srba katolika i Bunjevaca

Nedeljković: Dubrovački Srbi

Nedeljković:Bokelji i Boka Kotorska u listu ,,Dubrovnik” od 1937. do 1941 godine

Nova Jugoslavija u Dubrovniku