Недељко Зеленовић: Сäва и Сâва

Боже, ти помози, Свети Василиjе Острошки, слава Ти и милост, буди на помоћи, Свети Никола, славо моjа, помози ми, спаси и опрости – говорио jе у себи прикупљаjући снагу за оно што jе коначно наумио.

Само да се згусне мрак, да заспе стражар, коjи jе већ, ослоњен на стуб, сањиво климао главом и спуштао jе на прса.

Жеља за слободом и осветом jош муте разум. Звиjeзде са ведрог неба разливаше се у очима. Стезао jе песнице до бола, а у прсима му jе било тешко, срце jе тукло као да жели да разбиjе кавез ребара.

Побjећи. Побjећи или умриjети, сада, ту, од пушчаног метка и недопустити да ме туку побjесњеле звиjери у људском облику. Не дам се у ланце више никада. Тамо jе слобода под овим звjезданим небом. Само побjећи одавде и никада више живог ме неће ухватити.

Дуну некакав вjетрић од риjеке Саве. Поjави се неколико црних облака као поручених за његов наум. Заћуташе зрикавци, утихнуше жабе у некоj бари у близини. Притискао jе груди да утиша срце што jе тукло. Смиривао jе дах. Долазио себи.

Присjети се прошле ноћи када се узбуни, заталаса и крену према жичаноj огради маса избезумљених тjелеса. Поново зазвони вика људи и одjекнуше пуцњи. Видjе згажена и простриjељена тиjела, махнито оргиjање крвника у црним униформама. Нека jе успио избjећи талас људи. Остао jе неповриjеђен.

Усташе у току дана нису успjеле поправити ограду и он схвати да jе ноћас посљедњи тренутак за биjег. Када се затвори жичани круг, остаће само патња и понижење. Сутра ће већ бити касно.

Погледа у стражара са пушком и схвати да оваj спава, сан га jе преварио.

Облаци прекрише небо. Спрема се љетњи пљусак. У црним, али меким њедрима облака сакри се мjесец. Тамне закрпе нагрдише лиjепу звjездану тканину неба. У том тренутку волио их jе више од свега.

Сäва крену. Прво опрезно и на прстима, а када се нађе иза замишљене линиjе будуће жичане оргаде, он jурну у правцу риjеке.

– Ту си имењакињо моjа, спаситељице! Свети Сава даде име и теби и мени. Боље у твоjоj воденоj утроби, него у рукама мучитеља и звиjери.

Све више кишних капи ударало jе по лицу. Када стиже до обале проломи се пљусак. Чу хук кише и риjеке стопљен у jедно. Хтjеде да се баци у њене таласе, али га мисао да тиме ништа не добиjа заустави.

– Морам се вратити у село. Морам се осветити онима због коjих сам стигао довде.

Бауљао jе кроз кукурузиште на самоj обали. Одломи jедан клип, огули jош зелену комушину и загризе у jош увиjек меко и млиjечно зрневље. Био jе гладан. Корачаjући удари о зид трстике и схвати да jе то колибица направљена од стабљика кукуруза. Завуче се унутра већ добрано мокар од кише. Доврши са кукурузним клипом. Ушушка се у лишће и кукурузовину. Опхрва га сан.

У сновима му се jасно врати слика села, долазак Ниjемаца, а са њима и комшиjа муслимана у усташким униформама.

Годину дана од почетка рата и даље су се шепурили у новим кундурама и униформама, окићени пушкама и бомбама, али нису смjели никога да дираjу. Разлог томе биjаху они коjи су се већ почетком рата одметли у шуму. Боjали су се њихове освете.

Сäва се тада jош колебао. Ниjе могао да схвати ту тада насталу подjелу међу Србима на четнике и партизане. Ништа му ниjе било jасно. Циjенио jе свог братића Бранка, коjи jе одмах на почетку рата обукао своjу униформу краљевског капетана у резерви, ставио кокарду на капу и отишао у планину. Циjенио jе свог шурака Гоjка коjи jе jедног дана дошао у сличноj униформи само са црвеном петокраком на капи. Знао их jе и циjенио обоjицу. Они су добри људи и сукоб између партизана и четника само увећа недоумицу у њему.

Везала га jе породица, сиротиња и немаштина. Троjе дjеце jедно другом до ува, а четврто на путу. Глад jе дошла тако брзо и jасно jе осjетио, не само у стомаку, него и у крви. Горко га jе погодило када су глад и дизентериjа одниjели малу Сену од само неколико мjесеци. Морао jе мислити на породицу.

Јасне слике стварности, преточене у сан разби трачак сунца коjи му паде на лице. Једва схвати гдjе се налази. Свануло jе, а ведро небо и сунце били су доказ да jе киша давно престала. Ниjе било потjере за њим. Како jе и претпоставио, ниjе се знало ни броjно стање људи и нису их успjели ни преброjати. Нису ни схватили да га нема.

– Морам преко риjеке, а онда кући. Осветићу се муктару коjи jе довао усташе по мене, а осветићу се и снаjи коjа ме jе приjавила и рекла да шуруjем и са четницима и са партизанима, споменула и Бранка и Гоjка.

Са снаjом се ниjе слагао од првог дана када му се брат оженио. Била jе надмена и осора, из богаташке куће. Уз то jе била нељудски завидна на туђу срећу и љубав. Због њеног ,,дугог jезика“ његов брат, њен муж, често jу jе тукао.

Сäва се слагао са своjом женом. Узели су се двиjе године послиjе познанства. Нису их споjиле проводаџике  или родитељи без питања и претходног упознавања. Једноставно – вољели су се, разумjели jедно друго и у свему се слагали.

Крену у истраживање обале. Тражио jе наjпогодниjе мjесто за прелаз, а можда набаса и на какав чамац. Киша коjа jе ноћу пала ниjе повећала ниво воде.

Базаjући обалом набаса на човjека коjи jе ловио рибу. Умало не нагази на њега, како се вjешто сакрио у шаши. Обоjица се изненадише, али им у трену све постаде jасно.

Ти би преко – прозбори рибар.

Сäва само климну главом. Рибар устаде и послиjе неколико корака разгрну шашу и из ње извуче мали чамац. Уђоше у њега и завеслаше према другоj обали. Не упиташе ни за име jедан другоме. Кад стигоше на другу страну, таj добри човjек му обjасни гдjе и коме да се jави. Само пружише jедан другоме руку, jако их стиснуше и растадоше се.

Крадомице, избjегаваjући утабане стазе и путиће, Сäва стиже до мjеста на коjе га jе упутио рибар. Лако нађе своjу везу, некаквог мршавог и испиjеног човjека коjи jе изгледао као да данима ниjе спавао и коjи се трзао на сваки шушањ.

Исприча му ко jе, одакле jе и куда би хтио да стигне. Таj скрушени, преплашени човjек исприча му своjу несрећу. Сву чељад, њих преко двадесеторо на кућном прагу су у крвавом походу убиле усташе. Он таj дан ниjе био у селу, а када се вратио нашао jе куће, штале и оборе срушене и попаљене, препуна дворишта убиjених људи и дjеце, смрдљиве лешине паса и мачака. Сва стока jе била одведена.

Сäва jе грозне приче слушао данима, чекаjући на своjу везу за наставак пута. Све више га jе напуштала жеља за осветом, поготово освета снаjи, jер су њена и братова дjеца његова крв. Зар да и он допринесе затирању Срба. Више то себи ниjе могао дозволити.

– Они ће нас истриjебити. Затрће нам и сjеме и племе. Неће остати ниjедног српског ува. Зашто нам требаjу и те подjеле…?

Кренуо jе кући, од jавке до jавке, од везе до везе и све више се утврђивао у увjерењу да мора помирити Бранка и Гоjка. Жеља за осветом према невjести jе нестала, а шта ће са муктаром, одлучиће кад стигне у село.

Недељко Зеленовић

Источно (Српско) Сараjево

Прича jе из књиге ,,Очеви последњи дани“, Књижевни фонд ,,Свети Сава“, Српско Сараjево, 2001.

П.С. Ово jе прича о мом дjеду Сави Зеленовићу из села Брђани, општина Коњиц кога су усташе у рано љето 1942. године одвеле, прво у Централни затвор у Сараjеву одакле га баба Ђурђа на све начине покушавала спасити даjући и оно мало вриjедности у кући коjе jе имала, али ниjе успjела. Послиjе 40 дана, Саву су усташе одвезле у инрповизовани логор у Сиску одакле jе већ послиjе неколико дана побjегао и вратио се у село. Умро jе 1. jануара 1966. године у своjоj 65. години живота.

Бабин брат Гоjко Шаран из села Загорице, такође општина Коњиц био jе првоборац НОР-а, док jе његов млађи брат Душан jедно вриjеме био у четницима да би 1943. послиjе битке на Неретви прикључио партизанима.

Бранко Зеленовић jе циjели рат провео у четницима и никад ниjе хтио да се преда. Тек 1948. године из засjеде га jе убила тадашња УДБА. Кад су Ђеда из куће извеле усташе, тада се поjавио и Бранко и чак су га била двоjица усташа ухватила за руке, али он се отргао и побjегао.

На Иван седлу изнад села Брадине била jе jама у коjу су усташе бациле неколико десетина Срба са подручjа Коњица коjу су одмах послиjе рата комунисти затрпали. То се десило на почетку рата. Касниjе су Срби одвожени у усташке логоре, а jедна група Срба из Брађана и Брадине звjерски jе убиjена маљевима на мосту и ушћу риjеке Лашве у риjеку Босну.