Izgleda da je refleksna reakcija u pitanju?
Kad kod se pomenu sećanja na jevrejske žrtve iz perioda Holokausta, kao eho odjekne:
A naše srpske žrtve, njih je bilo najviše?
Ni jedan Jevrejin iz Srbije nikada nije sporio postojanje i brojnost srpskih žrtava, NIKADA.
To što se mi sećamo naših žrtava, i što se na isti način i uz dužno poštovanje sećamo i svih drugih žrtava, ne znači da smo jedini dužni da se borimo i za memorijale srpskim žrtvama.
Naravno da smo se uvek zalagali za sećanje na sve žrtve, ali dragi srpski prijatelji, nalazite se u svim relevantnim institucijama, nalazite se na vrlo važnim i respektabilnim funkcijama, ima vas najviše u ovoj zemlji, pa pokrenite ozbiljnu inicijativu da se obeleže i memorijalizuju sva stratišta, sve srpske žrtve.
Da li vam to neko brani?
Ne.
U pitanju je KULTURA SEĆANjA koja ovde ne stanuje.
Muzej genocida godinama posvećen srpskim žrtvama radi u neuslovnim prostorijama, bez prostora za stalnu postavku i povremene izložbe, promocije knjiga, edukativna predavanja itd.
Svakodnevno spominjanje Jasenovca neće rešiti problem.
U Beogradu, u celoj Srbiji ne postoji ne jedan trg, ulica, sokak, prolaz, plato, ćošak koji nosi ime Jasenovačkih žrtava.
Zašto?
Tuđa ruka svrab ne češe.
Autor: Aleksandar Nećak (Fejsbuk stranica)