U našem društvu, u društvu u kome mi živimo, ne stanuje kultura sećanja.
Kada bi barem deo energije utrošene na dokazivanje „svetske zavere“ protiv nas, ili za potrebe očuvanja „bratstva i jedinstva“ upotrebili da se izborimo protiv domaćeg upornog, sistematskog, organizovanog i nemoralnog potiskivanja sećanja na naše žrtve, na naša stradanja, više bi cenili sami sebe, pa bi nas i drugi gledali drugim očima.
Šta smo čekali više od sedam decenija da na dostojansven način obeležimo mesta stradanja i ožalimo naše žrtve, u skladu sa našom tradicijom i našim običajima?
Šta čekamo i danas da zaustavimo pogubno potiskivanje sećanja na žrtve, na uzroke, na tragičnu istinu, na našu istoriju?
Reći će neki ili mnogi da nismo smeli, da nismo mogli. Ne to nije istina, to je naš pogubni izbor.
Ko može da nam zabrani da budemo ljudi koji poštujemo moralne vrednosti i dostignute nivoe društvene svesti?
Kada dobijemo ili pronađemo odgovor na pitanje ko stoji iza sistematskog potiskivanja sećanja na našu tragičnu prošlost i ko su ljudi koji tvrdoglavo sprovode to potiskivanje krijući se iza nebuloznih i nemoralnih razloga, moći ćemo se uspraviti i reći da smo dostojni svojih časnih predaka koji su bili žrtve samo zato što su bili pripadnici naroda i vere koja nije pogodovala ustašama ili fašistima.
Autor: Aleksandar Saša Nećak
Od istog autora:
Nećak: Niko nema pravo da osporava usvojenu odrednicu „Pokolj“
Aleksandar Nećak: SEĆANjE NIJE DOVOLjNO | Jadovno 1941.
Aleksandar Nećak: Svedok sam prećutnog gajenja zaborava prema delovima naše tragične istorije
Aleksandar Nećak: „Zaveštanje“ – film kao spomenik | Jadovno …