Александар Нећак: Сведок сам прећутног гајења заборава према деловима наше трагичне историје

English

Ако желимо да нам се Јадовно више никад не догоди, онда ми као друштво морамо унети много више љубави, жеље и напора да едукујемо младе генерације, јер то је једини начин да спречимо понављање зла.

(Излагање Александра Нећака на промоцији новооснованог удружења грађана Јадовно 1941. за Србију. Београд, 19. фебруар 2014., Парохијски дом Храма Светог Саве.)

Добро Вам вече, уважени Оче, даме и господо.

Захваљујем Вам се што сте решили да своје слободно време проведете овде са нама и увеличате овај врло важан тренутак.

Ја сам дуго, изгледа дуго, посвећен питању жртава и односа друштва према жртвама, које је селективно, које је политизовано, па самим тим и усмерено ка манипулацији.

Сведок сам, нажалост прећутног гајења заборава према деловима наше трагичне историје.

Све ме то испуњава једним осећањем помешаног гнева и туге. Страх ме је да из мене не излети нека грка реч и зато ћу се трудити, да у пар реченица којима желим да Вам се обратим, не повредим достојанство овог тренутка.

Ми као друштво, осим часних изузетака, не негујемо или се не бавимо довољно културом сећања. Истина је да сваке године у одређене дане, на одређеним местима, положимо венце,  прочитамо припремљене униформне говоре, и тиме испунимо неку нашу међународну и домаћу обавезу.

И то је све! То је нажалост све.

Пре више од 70 година, жртве мученици због којих смо се ми вечерас овде окупили, узнели су се у небо и нама оставили завет.

Они су изгубили своје животе само зато што су били Срби, Јевреји, Роми, било којој нацији да су припадали, били су часни људи и то је суштинска разлика између њих и оних нељуди који су их убијали.

Нама је чудно, зашто смо чекали оволико време да се организујемо, да у јавност изађемо са истином о зверствима и о зверовима који су та зверства починили, зашто смо чекали да у јавност изађемо и испричамо истину о Јадовну и о другим стратиштима, да изнесемо своја осећања али и своје ставове који богами често не наилазе на разумевање или на одобравање.

Ми смо, наравно, поставили себи питање зашто је требало толико времена да се одржи прва конференција, међународна конференција, о старом Сајмишту симболу нашег страдања. Зашто смо чекали да се одржи прва Међународна конференција о Јадовну и зашто после оволико времена, односно шта после оволико времена, има да нам каже или да нам поручи нашминкана стална поставка музеја у Јасеновцу.

Истину нам неће поручити. То смо схватили за ових 70 и више година.

Ми смо учили неку тзв. политичку историју. Та историја наводно је писана зарад очувања добрих међунационалних односа, а заправо та историја је сакрила истину о злочинима, сакрила истину о узроцима који су довели до тих злочина, сакрила је истину о међунационалним односима, могло би се рећи сакрила је све оно што није смело да се сакрије.

Последице такве историје су трагичне, бар за нас овде, на овим просторима. Како је та историја сачувала добре међунационалне односе, нажалост видели смо у ратовима 90-их.

Ако желимо да нам се Јадовно више никад не догоди, онда ми као друштво морамо унети много више љубави, жеље и напора да едукујемо младе генерације, јер то је једини начин да спречимо понављање зла. Без обзира ком народу припадао, коју веру исповедао, за коју се политичку опцију определио, наша је дужност, као друштво, да омогућимо сваком младом човеку да изгради и да усвоји такве моралне вредности, које ће код њега створити, оснажити га у духовном и сваком другом смислу, да може, али пре свега да осећа да мора, да се супротстави сваком злу, да се супротстави мржњи која проистиче из шовинизма, из нетолерантности, из антисемитизма, из примитивизма, из страха од различитости и да учини све што је у његовој моћи да то спречи.

Ако не едукујемо младе генерације, ми стварамо простор и стварамо могућност да се зло понови.

Попут праведника, морали би бити решени да себе жртвујемо да би спречили страдање невиних људи, људи  који су прогоњени само зато што нису наше вере, наше нације, што имају неку другу културу, што се разликује од нас.

Морали би имати снаге да заштитимо мањине, да заштитимо те људе, јер то што се разликују од нас не значи да смо ми бољи или они гори, то само значи да нас има разних, да нас има само добрих и оних који не ваљају.

Мислим да сам на Јадовну говорио да не постоје зли народи, само постоје у сваком народу зли и добри људи.

Ово удружење има задатак да гаји и сачува узвишену успомену на невине жртве, истовремено да едукује све нас, како би спречили да нам се Јадовна понављају и како би учинили све да ово друштво у коме ми живимо померимо ближе моралном савршенству.

И да закључим, најважнија, највећа, морална и света наша дужност је да учинимо све што је у нашој моћи, па Вас молим да свако од Вас себе запита сваки дан, да ли је учинио довољно да се зло не понови и да нам се зло не врати. 

Излагање господина Александра Нећака на промоцији новооснованог удружења грађана Јадовно 1941. за Србију. Београд, 19. фебруар 2014 , Парохијски дом Храма Светог Саве.

Господин Александар Нећак је члан Управног одбора Музеја жртава геноцида из Београда.

Везане вијест

Jevreji traže zabranu knjige – Jadovno 1941.

УГ ЈАДОВНО 1941, БЕОГРАД: БУЂЕЊЕ СВИЈЕСТИ О СТРАДАЊУ СРБА

Геноцид не застарева! (ВИДЕО)

Александар Нећак, СЕЋАЊЕ НИЈЕ ДОВОЉНО – Jadovno 1941