Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

NE PRIČEŠĆUJTE NAS OTROVOM: JASENOVAČKE ŽRTVE I BORBA ZA ISTINU

Datum objave: utorak, 28 septembra, 2021
Veličina slova: A- A+
U martu ove, 2021. godine, Aleksandar Nećak, Jevrejin koji se godinama bori za kulturu sećanja na žrtve Drugog svetskog rata među srbijanskim Jevrejima, ali i među Srbima, jasno i glasno je poručio:“Kad kod se pomenu sećanja na jevrejske žrtve iz perioda Holokausta, kao eho odjekne:“A naše srpske žrtve, njih je bilo najviše?“
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

TUĐA RUKA SVRAB NE ČEŠE

Ni jedan Jevrejin iz Srbije nikada nije sporio postojanje i brojnost srpskih žrtava, NIKADA. To što se mi sećamo naših žrtava, i što se na isti način i uz dužno poštovanje sećamo i svih drugih žrtava, ne znači da smo jedini dužni da se borimo i za memorijale srpskim žrtvama.

Naravno da smo se uvek zalagali za sećanje na sve žrtve, ali dragi srpski prijatelji, nalazite se u svim relevantnim institucijama, nalazite se na vrlo važnim i respektabilnim funkcijama, ima vas najviše u ovoj zemlji, pa pokrenite ozbiljnu inicijativu da se obeleže i memorijalizuju sva stratišta, sve srpske žrtve.

Da li vam to neko brani?

Ne.

U pitanju je KULTURA SEĆANjA koja ovde ne stanuje.  Muzej genocida godinama posvećen srpskim žrtvama radi u neuslovnim prostorijama, bez prostora za stalnu postavku i povremene izložbe, promocije knjiga, edukativna predavanja itd.

Svakodnevno spominjanje Jasenovca neće rešiti problem.

U Beogradu, u celoj Srbiji ne postoji ne jedan trg, ulica, sokak, prolaz, plato, ćošak koji nosi ime Jasenovačkih žrtava.                                                                     

Zašto?

Tuđa ruka svrab ne češe.“(1)

A izvesna domaća ruka je, pak, sa našim neprijateljima, počela da radi na umanjivanju broja žrtava srbocida.

Da veliča knjige poput one Ive Goldštajna, koja kao da je pisana da bi se, u jednoj – dve rečenice, saopštilo da ne vredi vaditi kosti jasenovačkih žrtava, jer su one, smatra Ivo Premudri, propale, nestale, iščezle. Nisu nestale kosti dinosaurusa, ali kosti pobijenih Srba jesu, uverava nas on.

A mi znamo da se, još uvek, iskopavanje može sprovesti, s obzirom da je najveći broj kostiju u Gradini, na strani Republike Srpske. I mada moderna forenzika čuda čini, sa sve snimanjima iz satelita, nama ne dozvoljavaju da krenemo u ekshumaciju i dostojno sahranjivanje žrtava jasenovačkog ludila.

JEDNO SEĆANjE IZ 1983.

I 1983. godine kosti su bile tu. Mladen Diklić, koji je bio akcijaš na ORA „Jasenovac“, seća se kako je to bilo kad je istina kostiju progovorila: “Već na početku smo imali neprijatnih iskustva u Novskoj i okolini, gde su pojedini proustaški elementi, psovali srpskim brigadirima majku srpsku. Ali, sve se to zataškavalo zarad „Bratstva i jedinstva“, koje, vidi se iz navedenog, nikada nije zaživelo u tim hrvatskim krajevima. Jedino su, nažalost, Srbi bili opredeljeni za tako nešto, i najviše su se upravo oni i izjašnjavali kao Jugosloveni.

Nedugo po početku akcije, reka Sava je imala nizak vodostaj, i počele su da se pojavljuju ljudske kosti, a i na nasipu, koji se oronio, svugde su se videle kosti. Odmah je naloženo da se iz svih prisutnih brigada, izdvoje pojedinci, i da se napravi posebna brigada, koja je upućena na vađenje kostiju.

Kosti su vađene i iz same reke, mulja, obale i nasipa… Nalaženi su okovi sa lancima na tim kostima… A kostiju je bilo mnogo, cela obala… a i dublje na kopnu su se videla ogromna ulegnuća u zemlji, na velikim površinama, koja nedvosmisleno pokazuju da su to grupne grobnice. Što se i ispostavilo tačnim.

Snimak ekrana sa internet stranice Zločini nad Srbima

Kosti smo slagali na gomile, pokušavajući da ih koliko tiliko klasifikujemo… lobanje, butne, karlice, vilice, pršljenovi… Gomile su postajale sve veće i veće… Ni broja se ne zna  koliko ih je bilo… Sećam se da sam na jednom mestu, primetio deo dečje cipelice, i polako razgrćući zemlju, izvadio sam skoro ceo dečiji skelet… Kosti su se osipale, jer su bile prekrivane krečom, čiji tragovi su se i dalje videli na pojedinim delovima. Nalazili smo i razne druge delove odeće, nakita, zubnih navlaka. Pretpostavka je bila da su ovde pobijeni pred kraj rata, kada su ustaše bile već u panici, jer zna se da dok je logor „normalno“ funkcionisao, sve predmete su ustaše oduzimale, i nakit, i zlatne navlake i naočare… I upravo jer su bili u žurbu da pobiju svedoke, i zataškaju zločine, nisu stigli još i da pljačkaju.

Verovatno su političari tadašnje Hrvatske, zatečeni količinom izvađenih kostiju, naredili obustavu daljih iskopavanja, i organizovali brzu sahranu istih na skromnoj ceremoniji. Jer, valjalo je zataškati koliko su ljudi pobili ustaški zlotvori.

E, upravo da bi sakrili istinu, i obustavili su sve to. A da bi se sve to uradilo valjano, bilo bi potrebno organizivati radne akcije sa više brigada, samo za vađenje kostiju, jer je zaista velika površina zemljišta u pitanju, i  zaista gde god da zagrebeš malo, pojavljuju se ljudske kosti.“(2)

A domaća ruka, koja sarađuje sa Goldštajnom, nastavlja posao hrvatskih komunista i hrvatskih ekumenista.

V ČJOM DJELA?

Dok se srpski istoričari i angažovana inteligencija lavovski bore za istinu o broju srpskih žrtava u Jasenovcu, iz samog srca stvari kreće revizionizam, čiji je cilj – šta? Pristajanje na oktroisanu brojku naših žrtava? Bratstvo – jedinstvo? Nova Jugoslavija? Dolazak tolerantnog pape Franje u posetu hramu Svetog Save?(3)

Šta god da je cilj, ne može da se ne oseti uznemirenost ( rekao bih „gađenje“, ali da me ne optuže za hiperemocionalizam, a treba da se pravim, sa toliko ustaško – vatikanskih žrtava nad sobom, u Nebeskoj Srbiji, da ću pisati sine ira et studio ).

Šta god da je cilj revizionista, teško je ne setiti se Dučića i njegove borbe za istinu o stradanju Srba u NDH, koju je, kad je video srpske kukavce na hrvatskoj strani, opisao, vo vremja ono, kroz veličanstvenu pesmu:

“Moj dobri rode, svi su lagali, / I tvoj su vidik sav pomračili; / Za svojom srećom samo tragali, / I svuda krali, i sve tlačili.// I mesto mleka, krv su sisali,/ U stradanjima tvojim dugima,/ Tvoje su svetlo ime brisali,/ Da ne znaš ko si među drugima.// S ubicama su crkve stvarali,/ I s izdajnikom gorde tvrđave; / U zakletvi te svakoj varali,/ Na vodi digli moste rđave!//Na zgarištu ti drže govore,/ Na gubilištu podlo piruju,/ Na bunjištima sade lovore…/ I mrtve uče sad da miruju.// Moj dobri rode, svi su rđavi,/ Vapaj tvoj ne čuju što tuguje!/ Izdajnik i sad još u tvrđavi, / S ubicom žrtva sada druguje.// Loman je, rode, most na provali,/ Svud su u pričest otrov stavili…/ S lupežom sve su novce kovali,/ Sa krivokletnikom zavet pravili“.

Neko bi da nas „pričesti“ otrovom laži.

A srpski intelektualci na to ne pristaju. Uzor u borbi im je, između ostalog, Jovan Dučić, kao što su ovima, sa mantijom i bez mantije, duhovni preci komunisti.

DUČIĆ U BORBI ZA ISTINU O SRBOCIDU

Tragovi podele između nacionalne emigracije na jednoj i komunističkih prevratnika na drugoj strani, koja će trajati sve do raspada SFR Jugoslavije, mogli su se jasno uočiti još u Drugom svetskom ratu, kada je Jovan Dučić, pesnik i diplomata, stigao u SAD da svedoči o stradanju Srba u NDH, što su se našli na udaru svoje dojučerašnje braće Hrvata. U novinama srpske emigracije, „Amerikanski Srbobran“, naročito posle objavljivanja teksta „Pokolj Srba u Nezavisnoj Hrvatskoj“, nastalog na osnovu izveštaja arhijereja SPC ( članak je na naslovnici izašao 4. novembra 1941. godine ), Dučić je, ozbiljno i odgovorno, pisao o apsurdima Kraljevine Jugoslavije, koja je, nanoseći ogromnu štetu Srbima što se u njoj nikad nisu do kraja integrisali, u isti mah Hrvate držala silom u svom okviru, što ih je, psihološki i politički, pripremalo da 1941. godine stanu na stranu Hitlera i Pavelića i krenu u krvavi obračun sa srpskim narodom.

U svom američkom, misionarskom izgnanstvu, Dučić je, udario ne samo na „najhrabriji narod na svetu“, Hrvate (hrabre ne zato što se ničeg ne boje, nego zato što se ničeg ne stide), nego i na izdajnike i glupake u srpskoj eliti, koji su svoj narod i doveli do Jasenovca i Jadovna pošto su sve vreme mantrali o Jugoslaviji kao jedinoj meri i proveri srpskog nacionalnog života. Jer, ujedinjenja sa Hrvatima i Slovencima ne bi ni bilo bez velikih srbijanskih utopista koji su ponavljali „Brat je mio koje vere bio“, i pevali himne troimenom SHS narodu, koji „jedva čeka“ slobodu iz pijemontskog Beograda.

DUČIĆ I KROATOLOGIJA

Obračunavajući se sa „jugoslavizmom“, Dučić  je isticao da je, kada smo izišli iz ratova 1912-1918, Kraljevina Srbija imala najveći ugled među narodima: tri pobednička rata, herojstvo srpske vojske, sjaj srpske dinastije, finansijsku stabilnost, odlične veze sa saveznicima, kulturnim i bogatim, a blagonaklonim našem narodu. Međutim, umesto gotovine, počeli smo da živimo na veresiju. Stvorena je nestabilna država sa rimokatoličkim narodima bivše Austrougarske, s kojima nismo imali ni zajedničku kulturu, ni  tradiciju, ni zakonodavstvo. Hrvati, kaže Dučić, nikad nisu želeli Srbe kao braću, Beograd kao prestonicu, a srpskog kralja kao svog suverena. Za tragičnu odluku o stvaranju Jugoslavije bili su, po Dučiću, krivi pre svega predstavnici samouverene srbijanske elite, koji nisu znali s kim imaju posla, niti su poznavali „hrvatsku malu istoriju“ i „hrvatsku čudnu i komplikovanu psihu“… A onda je, u SHS utopiji, od Srba predugo skrivana hrvatska mržnja prema zajedničkoj državi, i njihova spremnost za obračun sa „šizmatičkom“ većinom u krajevima preko Drine i Save. Srpska politička  elita je izdala narod koji joj je verovao, smatrao je Dučić i o tome pisao u „Amerikanskom Srbobranu“. Od njegovih predsmrtnih tekstova nastala je knjiga „Verujem u Boga i Srpstvo“.(4)

NEDIĆ JE PAVELIĆ: OSNOVNA FORMULA SRPSKIH KOMUNISTA

Na Dučića i „Amerikanski Srbobran“ nasrnula je levičarsko – komunistička „Slobodna reč“, pod neposrednim nadzorom Kominterne, u kojoj je paškvile protiv srpskog pesnika pisao budući raspop Nikola Drenovac. Boreći se za „bratstvo i jedinstvo“, buduću čarobnu formulu Titove Jugoslavije, Srbi komunisti u SAD su pisali:

“Većina vesti koje ovamo stižu o pokolju Srba od strane čitavog hrvatskog naroda su obične laži, izmišljene da se zavade Srbi i Hrvati. Pavelić i njegova rulja ubija i najbolje sinove hrvatskog naroda – Krležu, Hercega i hiljade drugih. Život dr Mačeka je u opasnosti. Ali ne zaboravimo da mi Srbi imamo Nedića. Ne zaboravimo da je gospodar i Nedića i Pavelića niko drugi do Hitler“.(5,184)

Po Krinki Vidaković – Petrov, ovaj stav je bio zasnovan na propagandističkim krivotvorenjima, od kojih su najznačajnija dva falsifikata.

Ona ističe: “Prvi je usiljeno nametanje paralelizma između Pavelića i Nedića, situacije u Hrvatskoj – gde su nemački nacisti dočekani sa cvećem – i one u Srbiji – podeljenoj u više okupacionih zona, gde je u nemačkoj okupacionoj zoni uspostavljena surova politika kažnjavanja civilnog stanovništva (100 za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemačkog vojnika), gde su streljanja počela odmah, a već u oktobru izvršena masovna streljanja civila u Kraljevu i Kragujevcu. Drugi je umanjenje pokolja Srba i uvećanje stradanja komunista u NDH (Krleža, koji je živeo u Zagrebu do kraja rata, proglašen je jednom od prvih žrtava). Ako su Srbi u „Slobodnoj reči“ proglašavali ustaške pokolje za izmišljotine i laži, nije se moglo očekivati da će ih Hrvati u američkoj dijaspori demantovati, pa ni hrvatski članovi vlade u izbeglištvu koji su dolazili u Ameriku u to vreme“.(5,84)

Jovan Dučić se, međutim, nije kolebao u iznošenju istine o stradnju Srba u NDH. Nije se ni osvrtao na pisanje „Slobodne reči“. Njegov intelektualni i moralni angažman za vreme Drugog svetskog rata nadahnuće mnoge u dijaspori da nastave propućenom, svakako Dučićevom, stazom u svedočenju istine o srpskom stanovištu u doba Titoslavije, komunističke utopije na vlasti.

ŠTA DA SE RADI

Ne pristajemo na laž o Jasenovcu.

Ne pristajemo na laž o Jasenovcu.

Ne pristajemo na laž o Jasenovcu.

Svim silama ćemo se, koliko nam Bog i Novomučenici pomognu, braniti istinu o našim stradalnicima koji su, kako reče Vladika Nikolaj, pobedili lažno hrišćanstvo. I forenzika i istoriografija su na našoj strani. A pre svega su na našoj strani oni koji su poklani zbog vernosti Bogu i Božijoj pravdi. Poklale su ih ustaše, koji su, opet po Svetom Nikolaju Srpskom, „za revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobili iz pakla i Rima.“ Od onog Rima s kojim bi da nas, preko kostiju najvećih patnika u novijoj istoriji čovečanstva, mire i postmoderno unijate.

I da „uče mrtve sad da miruju“.

Nećete nas, gospodo, „pričestiti“ otrovima vaših laži i ekumenističkih bedastoća.

Istina koju nosimo, ako Bog da, pobediće. Jer Bog je istina.

VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ


Uputnice ( 27.9.2021.godina ):

1.

2.http://www.zlocininadsrbima.com/Novost.aspx?Naslov=Brig%D0%B0dir-Diklic-s%D0%B5c%D0%B0-s%D0%B5-v%D0%B0dj%D0%B5nj%D0%B0-k%D0%BEsti%D1%98u-%D1%98%D0%B0s%D0%B5n%D0%BEv%D0%B0ckih-muc%D0%B5nk%D0%B0-iz-S%D0%B0v%D0%B5-1983.-g%D0%BEdin%D0%B5

  1. https://www.autograf.hr/vazno-mit-o-700-000-ubijenih-srba-u-jasenovcu-rusi-bas-spc/

4.https://www.zapadnisrbi.com/images/PDF/Jovan_Ducic_Verujem_u_Boga_srpstvo.pdf, pristupljeno 25.4.2019.

  1. Krinka Vidaković – Petrov: Od Balkana do Tihog okeana/ Kultura i književnost srpskih iseljinika u SAD, Knjiga druga, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2014, 184

Izvor: ISKRA

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

2 odgovora na „NE PRIČEŠĆUJTE NAS OTROVOM: JASENOVAČKE ŽRTVE I BORBA ZA ISTINU“

Goran Đorđević kaže:

Mnogo smo prost(glup)narod…kpj nas uništila…😪

Žarko kaže:

Kakve veze KPJ ima sa tim što neki hoće da se priča samo o njihovim žrtvama? I to KPJ/SKJ koja nije na vlasti već 30 godina. To je isključivo krivica nadležnih, koji ne neguju dovoljno kulturu sećanja na Holokaust i ostale zločine počinjene u Drugom svetskom ratu, već će često to zloupotrebljava u cilju političkih prepucavanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top