Не опраштамо док се не покају: Како је у Србији за време Југославије спровођен културни инжењеринг

„Пропустили смо пола века ненеговања културне самосвести због геноцида над Србима у Другом светском рату. Временом почеле су страховите ревизије због којих су уметници и жртве ућуткани. Зло није кажњено. Не можемо да опростимо јер се нико није ни покајао“, каже за Спутњик Славица Гароња Радованац говорећи о односу културе и националне трауме.

Културна траума као део нашег колективног идентитета тема је новог броја часописа „Култура“ у којем аутори из различитих области – културологије, науке о књижевности, антропологије, филозофије, психологије, социологије говоре о културној рефлексији наших колективних траума какве су сеобе и геноциди, нарочито у 20. веку. Од девет радова представљених у овом зборнику, три се баве траумама геноцида у НДХ и њиховим освешћивањем и превазилажењем кроз књижевност, неколико њих посвећено је ратовима деведесетих година; истражују се и теме Великог рата, потом самопоништавајуће културне политике којој смо били изложени деценијама, а сви се слажу у једном – нема превазилажења трауме „без суочавања, слободне расправе и уметничке прераде“.

Дати име и глас жртви

Да је феномен колективне трауме, изазване геноцидом над српским народом у НДХ у српској књижевности тема која је спорадично заступљена, нарочито у односу на размере овог „институционалног злочина“ потврђују и речи професорке књижевности Славице Гароње Радованац. „Естетизација ужаса који постоји у нашем колективном несвесном у књижевности је обрађена мало, готово нимало.

На једном скупу у Бања Луци посвећеном књижевности о српском страдању од 11 аутора само један се бавио геноцидом нас Србима у тадашњој НДХ – роман Јована Бабића ’Дракулићи’. Његова прича испричана је из перспективе злочинца тако да се види како он мисли, кога треба уништити, а други представља глас жртава чији су животи окончани због идеје да не сме да постоји српска нација. Тај роман који је био је једина тема о страдању српског народа је прећутан“, каже Славица Гароња Радованац.

Она додаје да је специфична ситуација и еуфорија „победника“ у Другом светском рату у други план ставила немерљиве жртве о којима се тек после много деценија отворено говори. „Многи важни романи о страдањима српског народа били су забрањивани и са закашњењем су улазили у корпус националне свести. Роман Растка Петровића ’Дан шести’ није могао у своје време бити објављен. Исто тако роман Станислава Кракова ’Жив човек на Балкану’ објављен је тек 1997. године и ми смо тек недавно могли да доживимо милионска страдања нашег народа с почетка 20. века.

Исто се догодило с Другим светским ратом. После еуфорије победе једино је ’Јама’ Ивана Горана Ковачића била парадигма страдања и једина дозвољена књига у првих тридесет година после рата. Ту су и ’Очи’ Владимира Поповића о страдању личког сељака, жене и деце о којој се мало зна. И онда тихо, фино ћутање“, наглашава Гароња Радованац.

Страх од националне библиотеке

Књижевна критичарка и библиограф Весна Тријић која у овом броју часописа истражује како је културна политика Југославије на институционалном нивоу сужавала простор „српске књиге“, каже да је титоистички режим омогућио потирање спрске националне идеје. „Ми смо после Другог светског рата били сведоци процеса уништавања српске националне идеје и ја сам на примеру српске књиге, односно, на основу истраживања као библиограф, могла да видим поједине одлуке доношене на државном нивоу“, истиче Весна Тријић. Говорећи о парадоксу да је српска национална библиографија објављена тек 1989. године, дакле у предвечерје рата, док је Хрватска на својој радила још педесетих, она објашњава да је разлог томе – културни инжењеринг. „Национална свест наше интелектуалне елите била је измењена под утицајем југословенске идеје. Они се нису залагали за српске националне интересе већ су по сваку цену желели да остваре југословенски концепт. Освестили смо се тек кад се та држава распала и кад је запуцало.“

Весна Тријић запажа да је у „Библиографији“ из 1989. године значајна грађа била уступљена црногорској ретроспективној библиографији, попут Његошевог „Огледала српског“ штампаног на Цетињу 1895. или „Горској вијенца“ објављеног у Херцег Новом 1913. године. Ту нису била решена ни питања Срба који нису православне вероисповести, као ни заједнице које су традиционално сматране српским. „У предговору ’Српске библиографије’ из 1989. године, велики библиограф Миодраг Живанов објашњава зашто је она рађена по комбиновано територијално-националним критеријумима уместо само по националном.

Он каже да су за то криви Сарајево и Загреб јер нису хтели да пристану на концепт југословенске библиографије, иако је Загреб још од времена НДХ радио на својој национално конципираној библиографији“.

Аутоцензура последица југословенске идеје

Аутоцензура као последица југословенске идеје огледа се, не само у националној библиографији већ у комплетно занемареној уметничкој обради свих питања српског народа, а нарочито траума из Другог светског рата. „У изузетног збирци ’Бол’ Мирослава Максимовића, имате страшан податак да је сама жртва ћутала пола века. Добро је споменути и документарни филм Ивана Јовића ’Завештање’ у којем су саговорници деведесет преживелих из логора и јама у НДХ. Једну баку аутор је питао зашто је ћутала, а она је одговорила да није хтела деци и унуцима да квари детињство. Ту лежи одговор зашто приче жртава нису потенциране, њихова су сећања прећутана и то не само на нивоу појединаца, већ и на нивоу институција.

Реч је о аутоцензури коју су дириговали тадашњи трендови“, објашњава професорка Гароња Радованац. Тек неколико збирки поезије и покоји роман о теми геноцида у НДХ, по мишљењу Весне Тријић, баца невесело светло на саму природу српске књижевности. „Освешћивање националних тема када је то постало политички пожељно значи да књижевност нема предводничку улогу. Титоистички режим је формирао јавну свест онако како је њима у том тренутку одговарало и то искључиво у Србији. Чак се у поетичким полемикама види да ту није реч о сукобљавању различитих књижевних струја, већ о политичким таборима“. Српска књижевност, као сведок целине српског народа, требало би да послужи као ослонац и путоказ.

Говорећи о односу читавих генерација према историји и српској књижевној традицији, Весна Тријић каже: „Наша Народна библиотека до темеља је спаљена у Другом светском рату. То је велики културни геноцид, културна траума која је обележила наш идентитет и тога треба да постанемо свесни. Време је“.

Извор: СПУТНИК СРБИЈА