Наташа Јовановић: Завет изнад подела

Народни прваци и клир СПЦ, окупљени о Видовдану у манастиру Сланци, послали су поруку да власти Републике Србије треба хитно да одустану од споразума са Приштином

Никада кроз историју нису Срби своје кључне одлуке о очувању или обнови државности доносили у Скупштини или у Влади – на местима где једна генерација доноси свакодневне политичке одлуке. Срби су одлуке које се тичу нације као целине – заједнице упокојених, живих и будућих нараштаја – доносили у измештеном простору, прелазећи из профаног у сакрални амбијент – бирали су манастире свесни да је идеја српске државности неодвојива од идеје идентитета, а идентитет од косовског завета. Данас када се наше политичке вође налазе под све већим спољним притиском да се сагласе са „отуђењем Косова и Метохије“, притиском не само да се одрекну дела територије већ да се одрекну свог идентитета и пристану на добровољно ропство на које Срби нису пристали ни 1804, ни 1914, ни 1941, клир народне цркве и истакнути представници народа одржали су о Видовдану састанак у манастиру Светог Архиђакона Стефана у Сланцима, задужбини Немањића. Под кровом манастирског конака, где је бригом клира и лаика рођена у средњем веку српска државност, братство манастира и угледни представници интелектуалне елите подсетили су да се о питању Косова коначне одлуке могу донети само тамо где се свест о српском имену, живом опредељењу и слободи чувала вековима уназад – у манастиру.

Драматично упозорење

У Видовданском саопштењу написаном ове недеље у манастиру Сланци представници наше елите, професори Универзитета, академици, јавни посленици, те Срби са Косова и Метохије који су у више различитих колона излазили на изборе, показали су да изнад свих политичких и идеолошких разлика постоји нешто веће, наспрам чега је свако неистомишље занемарљиво, а то је косовски завет. У Саопштењу они драматично упозоравају на настојања српских власти да – следећи налог западне политике – трајно и неповратно препусте Косово и Метохију албанским сецесионистима. Власти Републике Србије, стоји у саопштењу, требало би хитно да одустану од споразума о „свеобухватној нормализацији односа“ са фантомском творевином „Косово“, од свих сличних, политички штетних, противзаконитих и морално неприхватљивих покушаја сарадње са НАТО-ом и ЕУ у стварању „Велике Албаније“, од поделе Косова и Метохије, као и од „размене територија“ са „Косовом“. У противном стоји, не само да се крши Устав Србије већ се пренебрегава став изнесен у Поруци Светог архијерејског сабора Српске православне цркве о Косову и Метохији од 10. маја ове године, став убедљиве већине чланова САНУ и учесника разговора у Матици српској, који су се институционално изјаснили о косовском питању, став изразите већине учесника у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији који су покренуле саме српске власти, те судећи по анкетама, и мишљење премоћне, најмање двотрећинске већине грађана.

Вековима уназад, у тренуцима када је народ био угрожен и када није било државе, манастири су били места окупљања наше црквене и световне елите. И када се држава рађала и када се обнављала и када је није било, свест о томе да смо је имали и о томе где смо и куда идемо чували су најоданији прваци народа и Цркве окупљени на саборима у манастирима. Тамо су они потврђивали оданост завету предака јер се у миру и тишини манастирских порти најбоље процењује трајна вредност онога што је Његош назвао „именом и слободом“. Многи у српској историји одржани Сабори, попут великог црквеног народног Сабора у Жичи 1221. године на Спасовдан, имали су снагу почетка нове странице историје. Тако се Жички сабор налази на почетку историје немањићке Србије јер је утврдио основе њеног вероисповедања, њене политичке оријентације и њеног правног поретка.

Утврђени у православљу

Довољно је сетити се да је те 1221. на Спасовдан Свети Сава домаћом круном венчао на краљевство свога брата Стефана Првовенчаног, да је проглашено Законоправило као основни закон српске државе и цркве и да је још једном у Савиној беседи о правој вери српство утврђено у православљу. Двоиповековно трајање немањићке државности, темељ српског државног, духовног, привредног и војног развитка, показује да су дуговечне само политичке тековине чије су основе утврђене у тишини манастирских порти. Далеко од таштине и метежа овога света а потврђено заветним опредељењем најбољих представника народне цркве и народне државе, Видовданско саопштење донето у манастиру Сланци 2018. подсећа да су Косово и Метохија део Републике Србије, да се ни на који начин, ни из којега разлога и ни за шта не смеју отуђити, искључити из састава Србије и препустити било коме, нити подвргнути било каквој размени територија са било киме и на било којој основи. Оно упућује на „реалну могућност налажење трајнога решења у спору између српске државе и захтева сецесиониста, ако не сада, онда у другачијим околностима, када се испуне услови за преговоре уз поштовање домаћих и међународних норми и начела“.

Сетимо се и да су, када су српске земље пале под налетом Турака, идеја српске државности, српски национални идентитет и духовни идентитет Срба поново били очувани у окриљима српских манастира а под јединственим црквено-народним кровом аутокефалне Пећке патријаршије. Сабори састављени од лаика и клирика били су највише законодавно тело српског аутономног живота – бирали су српске патријархе и представљали српску верску заједницу према иноверној власти Цариграда. Тако се и без државе трудом и старањем народних и црквених првака очувала свест о српском имену, државности и слободи. На саборима у српским манастирима чувала се темељна вредност националног идентитета која је јасно раздвајала нас и њих – верне завету предака и конвертите, као „плахе и лакоме“ који су одбацивали завет ради „земаљског весеља“ у Стамболу или Бечу.

Данас у Лешку, сутра у Баточини

Незаобилазан на том путу је и Сабор у Београду одржан после Крваве литије 1937, када је под притиском јасног става да је завет вреднији од политиканских трговина, Српска црква храбром одлуком претње анатемом приморала власти да се одрекну одлуке која би пољуљала заветне темеље српског националног идентитета и којом би Ватикану било омогућено да на законит начин врши прозелитску акцију, мисионари и превејава Србе.

У овом пресудном тренутку, када се око Косова и Метохије као централног српског питања ставови између архијереја СПЦ и политичких вођа дијаметрално разликују на тему „мира, стабилности и будућности наше деце“, српска елита је стала уз своју цркву. А Црква је на мајском Сабору изнела јасне поруке, упозоравајући политичаре да „не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије“, нити да се залажу за поделу која „не би била ништа друго до признавање ’независне државе Косово’ и поклањање највећег дела територије Покрајине“. У атмосфери када се све гласније позива на реалност, одбацивање мита и бригу о будућности наше деце, наши архијереји су подсетили да је Косово „сама срж нашег црквено-народног бића и постојања“. Без мита о Косову све наше битке су изгубљене. Црква зна да је косовско опредељење било живо у свим преломним тренуцима наше историје, и 1804. и 1914. и 1941. Када су 1804. сви аргументи овога света говорили у прилог томе да немамо шансе да устанемо не само против Турске него и целе ондашње европске силе, Ђорђе Петровић је подигао Србе на јуриш. Против читаве те силе устао је ношен идејом „земаљско је за малена царство“. То је Лазарев завет којим је крваво потврђен косовски завет. И из те очуване свести о српској државности и заветним српским земљама, као и свести о косовском завету као темељу националног етоса који се не продаје, из те свести васкрсла је поново под крововима манастира од Боговође до Вољавче српска држава првог устанка. И док су се на бојиштима од Делиграда до Мишара браниле међе језгра нововековне српске државе, опет су се иза дебелих манастирских зидова доносили закони и успостављао државно правни темељ васкрсле државе.

Мало је позната и чињеница да је славни Карађорђе тада спалио први хан у Орашцу који је служио као полицијска испостава. Други је спаљен онај у Баточини који су држали Албанци, учесници у дахијском режиму и дисциплиновању Срба. Данас се од неког времена ханови подижу у Лешку и Митровици, где их није било од балканских ратова. Да ли ћемо, ако се одрекнемо заветне мисли Карађорђа која нас је касније одвела до Охрида и Ђевђелије, дочекати да се обнови хан у Баточини – у условима изгубљене државности?

Опрема: Стање ствари

(Печат/Биг портал, 30. 6. 2018)

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Затирање косовског завета

Видовдански позив: Српске власти да заувијек одустану од предаје Косова и Метохије