Zatiranje kosovskog zaveta

Datum objave: petak, 29 juna, 2018
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

Vidovdan i kosovski zavet (ili mit, kako oni to više vole da kažu) konstantni je trn u oku autošovinista iz redova građanističke druge Srbije. Upravo zbog metafizičke, identitetske važnosti koju Kosovski boj ima za Srbe, oni najsurovije, najbeskrupuloznije i najupornije napadaju upravo ovaj deo naše istorije i samosvesti

Gazimestan
Gazimestan

Britanski pesnik Gilbert Kit Česterton tvrdio je da je u jeku Prvog svetskog rata kosovska ideja najbolje izražavala duhovne ciljeve saveznika u tom sukobu. Ako je nekada i Zapad sledio kosovsku ideju, zbog čega onda danas naši zapadofili žele da je ugase i potru? Verovatno zato što je i njihov Zapad od toga odustao i više nije kao što je nekada bio, a nema više ni iste ciljeve kao što je imao 1914.

U ovom smislu indikativna je tribina koja je 20. juna održana u Centru za kulturnu dekontaminaciju pod nazivom „Zamrznuto Kosovo – Od Gazimestana do Narodnog muzeja“, na kojoj su učestvovale najmudrije glave ovog dela našeg društva – novinar Teofil Pančić, antropolog Ivan Čolović, muzikolog Srđan Atanasovski i istoričarka Dubravka Stojanović, a sve pod dirigentskom palicom Svetlane Lukić („Peščanik“). „Glas Amerike“, medij tog bastiona slobode i demokratije, izvestio nas je da su imenovani na tribini tražili odgovore na pitanja poput „šta je kosovski mit i zašto Srbija od njega ne odustaje? Da li je on zamrznuo srpsko društvo u ulozi žrtve i zaustavio istoriju? Da li se Srbija prema Kosovu i Albancima ponašala i da li se i dalje ponaša kao kolonizator prema koloniji? Kako da Srbija prizna poraz 1999. godine, ako još nije priznala poraz 1389?“ Istina je da ovaj spisak pitanja deluje kao da ih je smišljao Dr Nele Karajlić za „Top listu nadrealista“, ali nije smešan jer reflektuje tužnu sliku o načinu razmišljanja naših „intelektualaca“ i američkih „novinara“. Teško da neko zdravog razuma na ova pitanja može odgovoriti bilo kako drugačije osim kontrapitanjima poput „zašto bismo odustajali od kosovskog mita?“, „kako se to istorija zaustavlja pamćenjem iste?“, „o kakvoj kolonizaciji vi pričate?“, „šta znači priznanje poraza?“…

KULT ŽIVOTA, ILI SMRTI?

Mi bismo pitali kako o kosovskom zavetu ili mitu može da nam govori čovek koji je svoju knjigu o tome naslovio „Smrt na Kosovu“ usled nemogućnosti da shvati da su kosovski junaci sebi kupili život večni, baš kao i oni na Termopilima i drugde. Nihilisti ne mogu da shvate da kosovski mit nije „kult smrti“, kako vole to da kažu i prikažu, nego upravo „kult života“ i da može da postoji nešto kao što je „pobeda u porazu“. Čolović (o čijoj smo premudrosti u odnosu na Kosovo već pisali) sa zgražavanjem nam objašnjava da „i danas važi ideja u Srbiji da je legitimna samo ona vlast koja je ovlašćeni baštinik kosovske tradicije i kosovskog mita, da je priznati čuvar Kosova“. A šta bi to drugo trebalo da baštini „srpska vlast“? Briselsku tradiciju i EU mitologiju? Njegov saborac Pančić genijalno je zaključio da je kosovski mit uvek predstavljao „vrstu totalitarne potke“. Ideja o žrtvovanju za narod i državu i delovanje u skladu s devizom „sloboda ili smrt“ su, dakle, kruna totalitarističkog rezonovanja. Nije ni čudo, onda, što nas sve proglašava za fašiste.

Još zanimljiviji je rezon dvoje preostalih učesnika tribine. Muzikolog Atanasovski nam poručuje da se „faktičkim osvajanjem Kosova i njegovim tretiranjem kao neke vrste kolonije paralelno razvija kolonijalistički diskurs prema Albancima, odnosno jedna vrsta kultur rasizma prema albanskim stanovnicima“. Prevarili ste se ako ste mislili da on ovde govori o NATO. Misli na Srbiju. Samo ne znamo kada smo mi to „faktički osvojili“ Kosovo, a što se kolonijalizma tiče, to je mentalni okvir bliži državama poput Britanije, Francuske, Belgije i drugih na koje bi trebalo da se ugledamo. U svojoj intelektualnoj egzaltiranosti Atanasovski upozorava i da se „Albancima i danas poriču politička prava na Kosovu, ne samo od strane Srbije, nego i od strane NATO i od strane EU“. Koja su to prava, ne možemo da dokučimo. Da li je to pravo na potpuno istrebljenje Srba, na vojsku, na „Veliku Albaniju“, na magistralu preko Dečana itd.?

Muzikologu još možemo da progledamo kroz prste kada lupeta o stvarima koje se ne uče na Muzičkoj akademiji, ali šta ćemo kada to radi jedna istoričarka? Koliko dobro ona poznaje materiju i narod o kojem govori kada kaže da bez Turaka nema srpskog identiteta? „Turci su ključni za samoidentifikaciju Srba. Nema Srba bez Turaka u tom imaginarijumu“, kaže ona. Pa nisu Srbi svoj identitet gradili na poricanju nekog drugog, to je, ipak, karakteristika nekih drugih naroda sa Balkana. Kakvo je njeno razumevanje istorije kada može da kaže da je pogrešno što je za „40 odsto đaka Kosovska bitka najvažniji događaj u istoriji, a za samo 10 odsto Prvi i Drugi srpski ustanak i oslobođenje Srbije (ovde je u sudaru sa Atanasovskim koji veruje da se Srbija nije oslobađala nego da je kolonizovala)“. Jednoj istoričarki bi trebalo da je jasno da bez Kosovskog boja i kosovskog mita ne bi bilo ni ustanaka. Da nije bilo onih koji su se držali kosovskog zaveta i, kako ona kaže, statusa „žrtve kojoj je unapred sve dozvoljeno“, ko bi dizao ustanak protiv Turaka i oslobađao Srbiju? Bošnjaci?

Ona ističe i da se „Kosovo stalno predstavlja kao neka metafizika i to je ono što je najopasnije“. Kao istoričarka, Dubravka Stojanović bi morala znati da je i puč od 27. marta 1941. plod upravo te „opasne metafizike“ kosovskog zaveta i izraz spremnosti na žrtvu da bi se zaslužilo Carstvo nebesko. Upravo je Srpska pravoslavna crkva pružala uporan otpor potpisivanju Trojnog pakta, a njene kolege veruju da su patrijarh Gavrilo Dožić i vladika Nikolaj Velimirović znali za pripreme puča. Morala bi znati da je neposredno posle prevrata patrijarh na radiju održao govor u kome je, pored ostalog, puč uporedio sa Kosovskim bojem. „Pred našu naciju u ove dane sudba je ponovo postavila pitanje kome će se privoleti carstvu. Jutros u zoru na to pitanje dat je odgovor: privoleli smo se Carstvu nebeskom, tj. Carstvu Božjem istine i pravde, narodne sloge i slobode“, rekao je tada patrijarh Gavrilo.

Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović

MIT KAO NUŽNOST

Spram stava Dubravke Stojanović, imamo mišljenje njenog kolege, istoričara Miloša Kovića koji važnost mita vidi na sasvim drugačiji način. „Mitovi su ono što omogućava koherentnost društva i legitimizaciju njegovih ustanova. Tako je u svim ljudskim zajednicama, od SAD do brazilskih prašuma. Što su mitovi trajniji, to je zajednica dugovečnija. Tako tvrdi savremena društvena teorija, nasuprot propagandnim floskulama o ’mitovima’ kao suprotnosti ’istini’, koje su se, kako vidimo, zapatile u našoj političkoj eliti. Kosovski zavet, kako ga naziva Ivo Andrić, već šest vekova čini glavni izvor moralnih načela i identiteta srpskog naroda. Njegovo proglašavanje za štetni, ratoborni ’mit’ ne samo da svedoči, da to kažemo biranim rečima, o nerazumevanju istorije sopstvene zemlje, nego predstavlja slabljenje njenog ključnog životnog i odbrambenog resursa“, naveo je on.

Čak i kada bismo srušili iz svog srca i uma amputirali kosovski mit, šta bismo time dobili? Carstvo realizma i razuma? Ne, na mesto kosovskog mita došao bi neki drugi mit. Mit kojem se klanjaju naši autošovinisti. To je mit o moralnoj izabranosti Zapada (pre svega onaj o američkoj izuzetnosti), mit o apsolutnoj ispravnosti liberalnog sistema koji se predstavlja kao jedini garant slobode u punom kapacitetu, ali koja je u stvari garantovana samo izabranoj manjini sa vrha ekonomske društvene hijerarhije. Na kraju, svi pobrojani koji se zalažu za to da se kao narod oslobodimo kosovskog mita nam istovremeno stalno zagovaraju jedan drugi mit – mit o Zoranu Đinđiću kao moralnom autoritetu i primeru koji se žrtvovao za dobrobit naroda i države i koji je poražen 12. marta 2003. Umesto Lazara, Zoran.

Autor: Filip Rodić

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Vidovdanski poziv: Srpske vlasti da zauvijek odustanu od predaje Kosova i Metohije

Vidovdan: Praznik srpske sudbine i nadahnuća

Mitropolit Amfilohije: Vidovdanska etika i kosovski zavet …




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top