Nataša Drakulić: Prazna sela i grobovi bez imena

Ime sela Divosela u Lici, kraj Gospića, nastalo je etimološki spajanjem reči divno i selo. Kažu da je baš takvo i bilo; bogato i veliko, na lepom položaju, mada to ne znam jer nikad u njemu nisam bila iako mi kilometražom nije bilo daleko od rodne kuće.

Bila sam nedavno tek nadomak, u manastiru Medak, koji više od tri veka odoleva velebitskim vetrovima, ali danas je, nažalost, usamljen.

U prošlosti, do Drugog svetskog rata, selo Divoselo je bilo još bogatije i naseljenije sa pravoslavnom crkvom sagrađenom polovinom 18. veka, posvećenoj Rođenju Presvete Bogorodice ili Maloj Gospojini. Imalo je i veliku školu, a broj stanovnika se po popisima stanovništva iz druge polovine 19. veka samo uvećavao, pa će ih početkom 20. veka biti preko tri hiljade. A onda će doći Drugi svetski rat i prvi krvavi avgust za narod ovog kraja – samo 1941. godine. Najmasovniji ustaški zločin nad srpskim stanovništvom desio se, simbolike radi, 5. avgusta 1941. na Kruškovači, uvali iznad sela, kad je ubijeno 907 nevinih ljudi.

Tako je ostalo zabeleženo na danas srušenom spomeniku. Divoselo će u Drugom svetskom ratu izgubiti dve trećine stanovništva. Neće se, nažalost, mnogo o tome pričati ni posle završetka istog. Ja u detinjstvu prvi put čujem o Divoselu kao selu gde se održavaju čuvene liče oke, pa onda zamišljam to bacanje kamena sa ramena, nadvlačenje konopca i ostale stare seoske sportove, ali me nikada nisu poveli. Posle je uskoro počeo još jedan rat i kom je više bilo i do oka, igara i bilo čega. Čuvaj živu glavu dok je na ramenima.

U školu kod nas u Korenicu uskoro dolaze deca iz Divosela, koje se našlo na liniji razgraničenja, i treba li reći pod zaštitom snaga Unprofora. To selu neće mnogo pomoći, jer će u septembru ‘93, u akciji tzv. Medački džep, biti potpuno zapaljeno, a 36 civila surovo ubijeno. Od toga, 26 njih bilo je starije od 60 godina, a među njima i 17 žena. Uz Divoselo istu sudbinu doživela su i okolna sela Čitluk i Počitelj. Tih dana septembra ‘93. se donekle i sećam, deca iz Divosela su bila tužna i strahovala za svoje. Pamtim kako dolaze ružne i tužne vesti i znam da me je posebno potresla sudbina jedne bake od 84 godine.

Zvala se Bosiljka Bjegović, ubijena je na pragu svoje kuće i bila je slepa. „Bar nije vid‌jela ubice“, rekao je tad jedan moj stari komšija zabrinut šta će biti sa svima nama, a meni su se te reči iz nekog razloga zauvek urezale u pamćenje. Je l‘ smrt lakša kad je ne vidiš? Odavno su se mnogi naši stari preselili iza oblaka, srećom, ma kako to čudno zvučalo – neki i na vreme da ne vide da se istorija u našim krajevima kao usud ponovila i da će im deca i unuci završiti daleko od rodne grude. Je l‘ to zato što teška prošlost nikad nije raspetljana do kraja, što mnogi krivci na slobodi u svojim ovozemaljskim životima ostadoše nevini? To ne znam, a ko će ga i znati kako je sa druge strane kosmosa. I ima li smrt uopšte lice i je l‘ stvarno lakše kad je ne vidiš? A ni ja ne verujem da ću ikada u svom životu videti Divoselo u kom sad ionako više nikog nema i ništa sem grobova nema.

Poznajem divnu osobu poreklom iz toga sela, danas koleginicu novinarku Đurđicu Dragaš Vukovljak, koja se kao i njena rođena sestra, sa kojom ću ići neko vreme i u korenički razred, na neki način slučajno rodila, s obzirom na to da su u tom masovnom zločinu na Kruškovači 1941. pukim slučajem preživeli njeni baba i deda, ali su tad ostali bez starije ćerke i sina. Njen otac će se roditi posle rata 1946. godine. Napisala je nešto najpotresnije što sam čitala u poslednje vreme – zbirku pesama „Jer… mi smo ista krv“.

Nađite i pročitajte ovu knjigu, ona je oda svim stradalima, ne samo u našem ličkom kraju, već svuda gde je prolivena nevina krv. A nema gde je nema, velika je mapa NDH bila. Nažalost, i posle. Prolila se i u Varivodama 28. septembra 1995, nakon prestanka vojnih sukoba ubijeno je devetoro Srba od 55 do 85 godina. Nema mesta bez stradalih i zapravo čovek više ne zna koje žrtve više bole i možemo li mi njima svima da se odužimo i da ih dostojanstveno pomenemo, a priznali ili ne, za zaborav, pogotovo onih iz Drugog svetskog rata i sami smo krivi. Prolazi život, neumitno je.

Zato se duboko divim svakom ko pokušava da žrtve i njihove sudbine otrgne od zaborava. Poznajemo se već nekoliko godina i počastvovana sam što mi je prijatelj jedan veliki čovek. On se zove Savo Štrbac i osnivač je i direktor dokumentaciono-informacionog centra „Veritas“. Svi Krajišnici dobro znaju ko je. I ja sam mislila da znam jer sam mnogo puta svedočila onome što radi, posebno na terenu i koliko se trudi da naše poslednje stradanje otrgne od zaborava; da pronađe i identifikuje sve žrtve i nestale, a mnogo ih je još; da pomogne svakom kom može, ali tek nedavno kad me zamolio da napišem nešto, osvrt, recenziju uskoro njegove nove knjige – i to samo o onom šta je radio u nekom skorašnjem periodu – ja shvatam da ću kao retko kad imati tremu pred belim papirom. Nesaglediv je njegov trud i rad. Čast mi je i nadam se da ću opravdati ukazano poverenje.

A baka Bosiljka Bjegović se još uvek vodi kao nestala, a prošla je 31 godina. Postoje svedočenja o njenoj smrti, onima koji su pucali na nju, ali tela i dalje nema. Ona je samo jedno od imena koje sam ja zapamtila, a Savo zna ime svakog nestalog. Zna im i porodice i bori se i dalje da im se otkrije sudbina i da žrtve pronađu mir. Da postoji grob sa imenom, a da se u opustelim selima bar opet ispišu imena na nadgrobnim pločama. Bog ga poživio.

Izvor: NIN