Наше куће

Пише: Миле Радовановић

Наше куће бијаху сличне као јаје јајету; уске, дугачке, бијеле, челом окренуте к путу, а уздуж, сјужне стране, имале су гањак. Некако на средини била су тешка гломазна храстова врата и ту се улазило равно у кујну. То бијаше овећа просторија, с мало намјештаја; стол, клупа с резбареним наслоном,неколико столаца и креденц. А у куту – пећ. Зидана,голема, с два рола (за крух и за месо) и с пространим банком на коме се зими слатко дријемало. Из кујне ишло се лијево у собу и десно у комору.

Соба је била велика, пространа, и имала је више намјена. Када је друштво домаће служила је за спавање, а када би се, о благдану или зими, скупили гости, онда се ложило у соби и ту се обитавало. У средини, испод слике светога Николе или светога Ђурђа, био је дугачки стол прекривен везеним столњаком, а са стране кревети на које се пењало помоћу столца троношца. Испод задимљених таванских греда пружала се голема храстова тетива подупрта, насред собе, резбареним ступцом око којега се за светковина водило коло и на којему је висјела пушка с резбареним ораховим кундаком; успомена из некога рата (око наших кућа често су бјешњели ратови). На зиду је висјело огледало са затакнутим пауновим пером, а изнад њега ручник којим се није брисало него је на њему свилом било извезено:“ДОБРО ЈУТРО“..

Комора је била такођер велика просторија (у нашим кућама све су просторије биле велике) и служила је за различите сврхе. Ту су се одлагали алати који се рјеђе употребљавају (тара, коловрат, ступа,гребено…), у куту је била киштра за брашно, с преграцима (грифиг, нулер, цвајер, кукурузно, посије), затим бања с машћу, бања са заливеним месом, каца с киселим купусомНа греди су висјеле димљене шунке, а код прозора био је креветац; за старце. И, као најважније: из коморе су водиле степенице на таван. Тешке. Гломазне. Излизане од стољетне упорабе.

А на тавану: вреће с пшеницом, кукуруз у клипу, месона диму, ластавичја гнијезда, старе уре,војничке униформе, с ордењем – све што се стољећима спремало, да се нађе, злу не требало. А, посебно: тешки, оковани сандук с великим локотом у који нитко није смио завирити и који је свеудиљ голицао дјечју знатижељу; што ли се крије у дједовом сандуку? Тајна је, међутим, прелазила с оца на сина и чувала се као светиња, као најдрагоцјенија вриједност наших кућа.

Наше куће нису имале санитарних чворова. Заход је био у дворишту, уза шталу, а купаоница… – купали смо се у ријеци (наше су куће увијек биле у близини ријеке). А како смо се купали зими? Богами – не знам. Знам да су око наших кућа вијале мећаве, да су сњегови били дубоки и да је ноћу пуцала кора на дрвећу од студени, а онда би, изненада, пред нашим очима букнуло прољеће и ми бисмо измиљели из наших кућа, чили и одморени, чисти и блистави, као да смо цијеле зиме лежали у кади пуној најмириснијега бадешампона.

Наше се куће нису закључавале. Кључева нисмо ни имали, а и закључати кућу – била би то најтежа увреда сусједу, честиту домаћину који је, ако смо били одсутни, пазио и тимарио стоку, хранио живину, чувао нашу кућу као да је његова најрођенија.

У наше су куће свраћали путници-намјерници.

Мара Цукорлинка дошла би подјесен, увијек у сумрак, а жене би јој одмах спремиле лежај, на кревецу у комори, нахраниле је и почастиле ракијом. Она би им подијелила цукорлин, герму и шибице, а дјеци из торбе извадила милошту. Дјеца у нашим кућама нису чекала Божић Бату и Дједа Мраза – чекала су Мару Цукорлинку.

Пуре Морепловац пушио је лулу и имао само једну ногу; друга је била дрвена. Сјео би у траву, под липом, и причао о далеким морима и бродовима, о олујама и бродоломима, о гусарима и морским псима, о лучким крчмама и лучким љепотицама, о Бомбају и Невјорку, о Генови и Сингапуру, а дјеца би му носила ракију, сланину и пуру (у нашим се кућама то звало жути жганци) и слушала га отворених устију.Дјеца у нашим кућама нису читала Андерсена и Браћу Гримм – дјеца у нашим кућама слушала су Пуру Морепловца

Принцеза Терезија од Загорја, Славоније и Барање била је само у пролазу. Одјевена у најскупоцјенију свилу, пролепршала би, попут лахора, у својој прозирној кринолини од крепдешина, уздигнуте главе на којој се бјеласао чипкасти господски шеширић што је, очигледно, памтио и боље дане. Била је поносна на своје племениташко поријекло, на богаташко дјетињство и младост проведену у неком славонском или загорском грофовском дворцу, с гувернантама, лакејима, вртларима, клавирима, коњима липицанцима и приватним учитељима.

Гледали смо са завишћу њезине тешке златне огрлице, њезин лаки, школовани господски ход, њене њежне руке којима је придржавала онај свилени вео што је лепршао око танкога, некад његованог, врата.

Говорила је неким чудним, нама непознатим језицима и била увијек у журби; спремала се, наиме,за удају – чекала је да јој се јави Принц од Египта и Арабије па да се коначно обави то краљевсковјенчање на које је чекала цијели живот.

Дјеца би трчала за њом по прашњавом путу и викала: „Реза – Принцеза, Реза – Принцеза“ или „Терезија будала, радо би се удала, ал је лоше среће па је нитко неће“, а она би пролазила, лаким достојанственим кораком, свеједнако читајућ ону тајанствену књигу излизаних кожнатих корица и тихо уздисала: „О, мон дје, о, мон дје!“.

Наше су куће грађене давно. Без пројектне документације и грађевинске дозволе. Безархитеката и техничког прегледа. И живјело се у њима, стољећима, без санитарне сугласности и упорабне дозволе. Наше куће нису градили зидари, тесари, собосликари, електричари и водоинсталатери; наше су куће градили Мајстори. Кад би се градила кућа, скупило би се цијело село и однекуд би се, без позива, појавили Мајстори. Мајсторима се није знало поријекло. Није се знало одакле долазе и камо иду, гдје им је пребивалиште а гдје боравиште, имају ли квалификацију и пријављен обрт, плаћају ли порез. Они би дошли и – радили.

Миле Личан носио је увијек уза се своју шварбу и то је засигурно била сва његова имовина. Али није то била обична шварба; била је то шварбетина, комадина жељеза од десетак кила, кована специјално за Милу Личана, и то негдје усред Лике.

Миле бијаше добричина. Добричина каква може бити само људескара од два метра и стотридесет кила, грмаљ који је за окладу могао подигнути вола и појести пол јањета и који се, причало се, у младости рвао с међедом, на сајму, ваљда у Огулину. А мрава не би згазио.

Он свој рад није наплаћивао, али када му је неки домаћин споменуо нешто у вези с Ликом што овоме није било по вољи, узео је своју шварбу (он је то звао планкача) и у тили час срушио кућу што ју је својим рукама нетом био саградио.

И још су многе приче између наших кућа кружиле о Мили Личану, али су с временом заборављене.

А Ферко Мађар није волио кућа. Волио их је градити, али није волио у њима живјети. Живио је којегдје, а спавао углавном у штагљевима. Домаћин би му у сијену приредио лежај, крај узглавља морала је бити она његова пљосната политренка шљивовице (ту је улубљену алуминијску чутурицу носио у унутрашњем џепу, умјесто новчаника и особних докумената) и он би тако дријемао и пијуцкао, чекајућ јутро да настави онај свој филигрански рез у дрву (све су наше куће имале понеки детаљ у дуборезу – рад славнога Мајстора Ферка Мађара).

И тај Ферко Мађар, Мајстор који је толико кућа изрезбарио у свом тко зна колико дугом животу, за куће није имао ни толико љубави да се с душом растане у кући, као крштено чељаде. Нашли смо га једнога јутра у штагљу код Дебелог Нике, званога Куљо. Лежао је, склупчан, у сијену, а крај узглављабила је његова пљоска. Пуна! Сахранили смо га, са свим почастима, на православном гробљу, а на гроб смо положили чекић, длијето и пљоску. Годинама се проносило како је дрвени крст на коме је било урезано „ОВЂЕ ПОЧИВА У МИРУ БОЖЈЕМУ ФЕРКО МАЂАР МАЈСТОР“ давно струнуо, а пљоска је остала као вјечни спомен на великога умјетника који није ушао ни у једну антологију, ни у једну галерију, ни у један музејски простор. Остале су иза њега само наше куће, са чипкастим резбаријама изнад врата, око прозора, на гредама и ступцима, на клупама, столовима и столцима – умјетнине највише вриједности које су помало нестајале, нагрижене, црвом, временом, заборавом.

Кроз наше куће пролазиле су војске. Војска би дошла, силовала дјевојке, одвела младиће, однијела што јој је требало, обећала слободу (све војске обећавају слободу), а ми би остајали, сами и беспомоћни, тужни и чемерни, у нашим празним кућама које су зјапиле као нијеми свједоци трајнога злочина што га учени људи називају људском повијешћу.

А када бисмо се из наших кућа отиснули у свијет, наивно вјерујућ како се у свијету живи боље него у нашим кућама, јавили би се понекад својима, упутили коју топлу ријеч матерама што су остатак живота проживјеле чекајући поштара. Или бисмо, уморни, сами и никакви, јавили да након толико времена – долазимо.Матере би уздрхтале од узбуђења, оличиле би размућеном иловачом земљу у соби, окречиле кућу извана и изнутра (наше куће нису кречили собосликари и личиоци), а за наш долазак испекле би питу с орасима, какву смо највише вољели док смо били мали.

А када бисмо сишли с аутобуса, у свом најновијем штрафастом одијелу, с бијелом кошуљом најлонком и шареном краватом, наше би нас прерано остарјеле матере њежно притиснуле на своје мршаве груди и тихо зајецале.

Ми бисмо, пуни неке слатке топлине, цијело поподне разгледавали нашу кућу, посједили мало у кујни, па онда у соби, са старима би поразговарали у комори, затим се попели на таван, удахнули пуним плућима замамни мирис сухе сланине па извадили ножић што смо га као успомену сачували из дјетињства и – рецнули комадић. Обишли бисмо шталу, загрлили кобилу Вранку на којој смо учили јахати док смо били мали, а она би нас погледала тужно, матерински. Учинило би нам се да је у њезину оку заискрила суза. Увечер бисмо дуго, дуго разговарали с укућанима и радозналим комшијама који би се окупили да нас виде и чују како је у свијету.

Касно уноћ легли бисмо у своју постељу, у куту иза пећи, и док би нас матере брижно ушушкавале топлом перином, тонули бисмо у дубок, сладак сан, с притајеном жељом да се више никад не пробудимо.

Касније бисмо долазили све рјеђе – за Божић, Крсну славу или само на погребе. И тако су наше куће остајале саме, са својим нахереним димњацима из којих се дим вијорио све рјеђе, са својим успоменама и својим тајнама које више никога нису занимале. Тонуле су помало у заборав и нестајале тихо, старачки, попут својих градитеља и својих домаћина о којима се више не зна ни да су живјели.

А ми смо у свијету стјецали звања, положаје и имовину, наше смо куће замијенили становима,подизали смо дјецу у небодерима (наша дјеца не знају ништа о нашим кућама), уз радијаторе, клавире, телефоне, казетофоне, синтисајзере и телевизоре, наши су станови бивали све пунији а наше душе све празније, почели смо поболијевати, у кости нам се увукла реума а у срце чамотиња, на нашим ноћним ормарићима полако су се стали гомилати рецепти, лијекови и дијагнозе: дyстониа неуровегетатива, ангина пецторис,кардиоваскуларна инсуфицијенција, неурастенични синдром итд, итд.

Лијечници се труде, прописују нам лијекове и терапије, шаљу нас у топлице и санаторије али, авај, прекасно. И безнадежно.

Ми патимо од бескућничкога синдрома, нас уби бол, дубока, тешка, непреболна.

Нас уби чежња. Чежња за нашим кућама.
Извор: ВСНМ ББЖ