Naše će senke hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu

“Mlada Bosna“ nije organizacija, nije hijerarhija, politika, agitacija, propaganda… “Mlada Bosna“ je ideja i to je ono što je okupljalo ove mlade ljude. Napajajući se idejama Dostojevskog, Karlajla, Macinija, Rakića, Bojića, Disa oni su sami stvarali svoju ideologiju.

U vremenu u kojem je svaka ideja o slobodi, hrabrosti, čestitosti, pravednosti unapred proglašena za besmislenu, a borba za ostvarenje tih ideja za uzaludnu, teško je objasniti veličinu i značaj jednog naraštaja kakav je postojao u srpskom narodu, s` početka 20. veka. To je naraštaj Gavrila Principa, Trifka Grabeža, Muhameda Mehmedbašića, Nedeljka Čabrinovića, Nedeljka Čubrilovića, Vladimira Gaćinovića… Svetu najprepozantljiviji danas, jeste Gavrilo Princip, izvršilac Sarajevskog atentata 28. juna 1914, čiji je život bio otelotvorenje ideje o kojoj su svi oni maštali. Zbog tog atentata njih danas nazivaju teroristima i zločincima, videći u njihovoj borbi samo Gavrilov pucanj tog Vidovdana, međutim njihova borba bila je mnogo više od jednog atentata.

Oni su bili srednjoškolci i studenti koji su mislili, govorili i delali slobodno. Ne postoji misao i ideja koja ih je nadahnjivala više od slobode. Njih nije interesovala tadašnja politika, nisu bili pripadnici nijedne stranke, nijedne političke organizacije. No, danas ih mnogi nazivaju pripadnicima organizacije “Mlada Bosna“. Ali “Mlada Bosna“ nije organizacija, nije hijerarhija, politika, agitacija, propaganda… “Mlada Bosna“ je ideja i to je ono što je okupljalo ove mlade ljude. Napajajući se idejama Dostojevskog, Karlajla, Macinija, Rakića, Bojića, Disa oni su sami stvarali svoju ideologiju. Neki pokušavaju da ih svrstaju u anarhiste i levičare zbog njihovih revolucionarnih stavova, međutim njihov pravac je bio nacionalizam, osveta i sloboda. O tome piše i Gavrilo Princip u jednom svojeručno napisanom tekstu za vreme tamnovanja u Terezinu. On u njemu kaže:

Mi smo u jednoj prilici govorili u društvu o Krapotkinovom upitu koji je on stavio u “Blagostanju za sve“- Šta će raditi anarhisti u slučaju ako izbije socijalna revolucija? Svi smo ovo više držali za frazu jednog starog anarhiste, nego li da bi on ozbiljno mislio da je jedna takva revolucija mogućna u to vreme; no mi smo ipak debatirajući o toj, Socijalnoj revoluciji skoro svi bili složni, da je ona moguća, no prema našim uverenjima, da bi se prije u čitavoj Evropi među narodima morao stvoriti takav odnos gde bi se izgladile protivnosti među narodima; ali mi kao nacionalisti, premda smo čitali i socijalističkih i anarhistčkih spisa, nismo se mnogo tim pitanjem zabavljali, jer smo držali da svaki od nas ima drugu dužnost, nacionalnu dužnost.

Stoga, svako svrstavanje tih mladića u postojeće ideološke blokove jeste izlišno, jer je njihova borba bila apolitična i vanvremenska.

Imajući visoku svest o dobrobiti zajednice, a ne ličnoj koristi, bili su istinski nacionalni romantičari svoga doba. Njih nije pokretala nikakva koristoljubivost, već ono o čemu Princip govori u tamnci, a to je duh. Taj duh je onaj arhetipski, antički i herojski duh, koji se može naći u srpskoj književnosti, muzici i umetnosti toga doba. To je duh i ideja Vidovdanskog opredeljenja za carstvo nebesko a ne zemaljsko. Onaj izbor koji su učinili oklopnici Sv. Cara Lazara, učinili su i vitezovi jednog novog pokolenja koje se rađalo u oslobođenoj Srbiji. Zato njihovu borbu nije moglo obeležiti ništa drugo, do novog Vidovdana i novog Obilića i Murata, novog viteštva i novog opredeljenja za slobodu mesto jarma. Tog Vidovdana 1914. Gavrilov metak, bio je napunjen vekovima, a zrno izliveno od sablji i oklopa vitezova. Iz pucnja je zagrmeo grom prkosa, a iz cevi je izleteo plamen pravednosti. Ispunjavan je zavet dat vekovima pre toga, polagan je ispit herojstva. Davan je odgovor na hamletovsko pitanje: “Biti ili ne biti“.  U tom trenu je stala cela večnost, svi vekovi, prošli i budući, stajali su ćutke gledajući kako se  odigrava kosmička borba dobra i zla. Princip je svojim pucnjem žrtvovao samog sebe, upisujući sebe u knjigu večnosti. To je znao i on sam, pa tako na njegovoj limenoj zatvorskoj porciji i danas piše:

Pricnip to piše u tamnici u Terezinu, lomljen mučenjima, tuberkolozom, izolovanošću, međutim ne i slomljen. Njega u životu održava nematerijalna stvarnost. Njega inspiriše samo jedno, da je za slobodu svoga naroda vredno i svoj život žrtvovati.

Tromo se vreme vuče,i ničeg novog nema, danas sve kao juče, sutra se isto sprema. Pravo je rekao Žerajić,taj srpski soko sivi: Ko hoće da živi nek mre,ko hoće da mre nek živi!

Danas nema Mlade Bosne, nema Gavrila, Trifka, Nedeljka, nema Bogdana Žerajića koji je bio inspiracija svim mladim sanjarima tog vremena. Ali je iza njih ostala ideja. Sa tom idejom ostavljenom u amanet nama danas, oni su življi nego ikad. I pred nama je put ka “Novom životu bez današnjih mana, boljem životu što bar nečem vodi, ako ne časnom miru, ono ratu, ako ne sreći, a ono slobodi“. A u jedno budimo sigurni, njihove senke i danas hodaju Bečom, lutaju dvorom, plaše gospodu…

Autor: Filip Živanović

Izvor: Srpski akademski krug

Vezane vijesti:

102 godine od pucnja za slobodu

Za koga je Gavrilo Princip terorista? | Jadovno 1941.

Godišnjica smrti vidovdanskog heroja Gavrila Principa …

Dokument koji krije jezivu sudbinu Gavrila Principa i njegove …