Narodni heroji u fabrikama Vermahta

Strateški cilj Bašića bilo je odvraćanje Cvijinog odreda od protivustaških akcija tako što će ga uvući u borbu protiv drugih srpskih ustanika i Italijana: „Trebalo je iskoristiti prvu priliku da ga dovedemo u sukob, najpre s okupatorom, a zatim s četnicima, da se s njima nepomirljivo zakrvi!!!”

Svedočanstvo pukovnika JNA Duja Bašića, španskog dobrovoljca i partizanskog prvoborca, objavljeno pre više od pola veka, podriva dogme oficijelne istoriografije o angažmanu i doktrini KPJ posle sloma Kraljevine Jugoslavije

Mnogi španski dobrovoljci, istaknuti članovi Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), oni koji su ratni slom svoje zemlje dočekali u francuskim logorima, nisu se probijali ka okupiranoj Jugoslaviji već su, po nalogu KPJ, otputovali u srce Nemačke, na rad u nacističke vojne fabrike.

Ovu, za zvaničnu istoriografiju jeretičku a za javnost nestvarnu priču prenosimo iz publikacije „Split 1941”, autora Bore Leontića, objavljene 1960. godine u Beogradu, u izdanju „Prosvete”.

U ovoj knjizi odštampano je i nekoliko svedočenja partizanskih prvoboraca pa tako i priča Duje Bašića, tada pukovnika JNA (str. 222-268).

Posle kapitulacije Francuske, piše pukovnik Bašić, logorske vlasti na teritoriji višijevske Francuske, pale su u ravnodušnost. Godinu dana kasnije, posle sloma Kraljevine Jugoslavije, komunisti su bili gospodari situacije u logoru, spremni za bekstvo. „Čekali smo samo naređenje”, kaže Bašić.

Direktiva za evakuaciju stigla je krajem maja 1941. godine. Oko 40 komunista provuklo se oprezno, pojedinačno, ispod logorske žice. Sa falsifikovanim ispravama, bez problema prešli su granicu između Petenove zone i područja pod nemačkom upravom.

Iz Bašićeve priče ne može se doznati koliko je ovakvih grupa KPJ poslala na rad u Hitlerove fabrike.

Dujo Bašić je već 2. juna stigao u Pariz. On svedoči da je među beguncima vladala vesela atmosfera: „Hitlerove snage, skupa sa talijanskim, mađarskim i bugarskim, okupirale su i rasparčale našu zemlju. Ali mi smo se radovali jer smo ponovo kretali u borbu.”

Međutim, umesto da pođu prema rasparčanoj Jugoslaviji, svih četrdesetak „Španaca” prijavljuje se za rad u Nemačkoj preko agencije „Arbajtsfront”. Naš pripovedač, Bašić, saopštava to bez ikakve opservacije ili trunke čuđenja, s obzirom na navodnu želju svih da krenu put Jugoslavije, „u borbu”. Jednostavno, kaže on, takva je bila „instrukcija”!

Čudio se jedino da su posao dobili bez ikakvih proveravanja i uz vrlo površan lekarski pregled. Iz logorske grupe koja je sa Bašićem stigla u Pariz njih 35 dobili su propusnice na kojima je pisalo radno odredište: „Lajpcig, fabrika sintetičkog benzina”. Ostali su upućeni na druge adrese.

Od „Španaca” koji su se tad zatekli u Nemačkoj a čija imena pominje Bašić, čak njih petorica bili su, posle, generali JNA sa ordenom narodnog heroja, a to su: Kosta Nađ, Danilo Lekić, Ratko Vujović Čoče, Voja Todorović Lerer i Ivan Hariš.

Pukovnik Bašić, takođe, ništa ne govori o instrukcijama za delovanje u ovakvoj, strateškoj fabrici. Ne spominje moguću obaveštajnu misiju ili planiranje sabotaža ili diverzija.

Ovaj bizarni gastarbajterski angažman, nesporna kolaborantska epizoda borbenih komunista deluje spektakularno i nadrealno u svetlu opštih mesta zvanične istoriografije u Srbiji.

Ali, napadom Vermahta na SSSR stiže nova instrukcija, pa Bašić kreće iz Nemačke u Jugoslaviju, četiri nedelje kasnije.

Zahvaljujući organizovanoj mreži partijskih „javki” Bašić, preko Maribora, Zagreba, Mostara i Splita, dolazi početkom septembra do poslednje javke, u Sinj, a odatle u selo Vrdovo na Dinari.

Zadatak Duja Bašića bio je oživljavanje raspadnutog sinjskog partizanskog odreda i agitacija s ciljem da se komunisti infiltriraju u srpske ustaničke jedinice od kojih neke već mesecima biju bitke sa ustašama. Upravo jedan takav, „bradati” odred bio je u obližnjem selu Sajkoviću, sa bosanske strane Dinare, koji je, još od juna (to tvrdi Bašić), vodio bitke sa zloglasnim livanjskim ustašama.

Sajković je bio blizu Vrdova, a Livno je bilo pod jurisdikcijom PK KP za Dalmaciju i Bašić kreće u svoju „prozelitsku” akciju koju opisuje bez zadrške.

On nastoji da pridobije komandanta ustaničkog odreda, tada već proslavljenog ratnika Cviju Oraščića (pravo ime: Cvetko Pajčin) na prepreden način: „Tražili smo priliku da u njegov odred oprezno ubacimo naše ljude i stalno taktizirali da ga što više vežemo za sebe.”

Zatim uspešno nagovara Oraščića da mu se pridruži („u cilju obezbeđenja, kao i zbog propagandnih razloga”) u pljački hrane iz srpskog manastira Dragovića. Bašićev saldo te otimačine glasi: „Dobili smo oko dve tone kukuruza, sto kilograma meda, tri junice, četiri teleta, nešto slanine, masti, šunke i sira!”

Strateški cilj Bašića bilo je odvraćanje Cvijinog odreda od protivustaških akcija tako što će ga uvući u borbu protiv drugih srpskih ustanika i Italijana: „Trebalo je iskoristiti prvu priliku da ga dovedemo u sukob, najpre s okupatorom, a zatim s četnicima, da se s njima nepomirljivo zakrvi!!!”

Sinjski odred brojio je na kraju 1941. godine 36 boraca i, prema priči Duja Bašića, nije imao ni jedan jedini borbeni okršaj te, ustaničke godine, ako se izuzme jedno slučajno puškaranje sa dvojicom sinjskih ustaških žandara.

Autor: MILAN ČETNIK

Izvor: POLITIKA