Narodni heroj Milan Zečar: Komandant iz prvog reda srpskih jurišnika

Teško je bilo predvideti pre samo dvadesetak godina da će se životni, ovozemaljski i nebeski put narodnog heroja Milana Zečara zaokružiti, a verujemo i konačno zatvoriti, 110 godina nakon njegovog rođenja ponovo na rodnoj Šćenici, u nekadašnjoj Župi Ljubomir, kasnije Opštini, a danas MZ koja se prostire između Leotara i Viduše na oko 800 m, kažu idealne nadmorske visine.

Ali zato, bilo je lako predvidljivo da će Milan Zečar biti veliki čovek, da će iza sebe ostaviti grandiozno djelo i dubok trag na svom životnom i stvaralačkom putu, jer je u svakom životnom dobu odrastanja i sazrevanja odskakao od drugih svojom talentom, sposobnošću da stvara i gradi, da okuplja i animira ljude. Kao odličan učenik pomagao je slabijim đacima, organizovao različite akcije i u onom oskudnom vremenu dečaštva provedenog na rodnoj Šćenici. U mladosti je već gradio, zidao, tesao, pravio i projektovao. U mnogim kućama i danas gude gusle njegovom rukom napravljene. Bio je rukat, sve mu je bastalo, govorili su stari, mudri ljudi.

Služeći vojsku u Skoplju, upoznao se sa bogatstvom, čarima i lepotama Svete zemlje Kosova i Metohije. Po povratku kući, odlučio je da život nastavi baš tamo u okolini Uroševca, u selu Ratkocer, sa roditeljima i starijim bratom. Vrlo brzo je stekao simpatije i poverenje meštana i mnogih već doseljenih zemljaka iz Hercegovine, jer je plenio iskrenim i savesnim odnosom prema ljudima i zadacima koje je, najčešće, sam sebi postavljao. Uvek od inicijative i akcije, zidao je škole i crkve, organizovao je Zadružni savez na čijem je čelu bio, okružen ponajviše Srbima poreklom iz Hercegovine. Osnovao je i pilane kako bi seljacima omogućio nabavku jevftinije građe.

Poštovanje i autoritet koji je stekao među ljudima proizišao je iz njegove filozofije da služi ličnim primerom i skromnošću, uvek na raspolaganju okruženju. Sve to vreme bio je u kontaktu sa hercegovačkim zavičajem. Ostalo je predanje da kada su mladi ljudi iz Hercegovine kretali ka Kosovu i Metohiji za poslom i boljim životom, od starijih ukućana bi dobijali savete i instrukcije da tamo potraže Milana Zečara, pa ako stignu do njega najveći deo svojih problema bi rešili.

Kada je Drugi svetski rat zahvatio Kraljevinu Jugoslaviju i kada je nastao slom jugoslovenske države i vojske, Milan je znao šta mu je činiti, nabavljao je oružje, okupljao mlade, časne i hrabre ljude, organizujući ih u manje vojne formacije spremne da se u svakom mogućem vremenu suprotstave nemačkim , italijanskim i bugarskim okupatorima, kao i šiptarskim balistima. Međutim i okupatori i neprijatelji su znali da odmah nakon okupacije moraju ukloniti viđene i ugledne ljude, koji bi mogli svojim autoritetom i patriotskim stavom pozvati i podići narod na ustanak i otpor. Milan je među prvima bio na udaru okupatora, pa je za njim raspisana poternica. Kada su došli da ga hapse, obzirom da ga nisu našli, uhapsili su njegovu suprugu i mlađeg sina u kolevci. Naravno da se nije predao ni pred ucenom, već je svom snagom i umećem nastavio da organizuje ustanike i borce. Popularnost, poverenje i neizmerno poštovanje među svojim narodom i borcima je stekao velikom hrabrošću, vojničkim sposobnostima i visprenošću, plemenitošću i posebnom brigom prema njima, koju je iskazao već u prvim borbama protiv okupatora. U borbama i marševima je uvek išao prvi, na čelu kolone.

Nije poslušao svog starijeg brata Todora koji ga je pri kraju rata, kada se njegov ishod već nazirao, molio da se pričuva, da ne juriša uvek prvi, odgovorivši mu da ne može isturati ispred sebe mladiće od kojih je većina u borbu krenula upravo zbog njega, te da ne bi mogao njihovim roditeljima pogledati u oči kada bi oni stradali, koračajući ispred njega. Kada se grupa Srba 1941. godine našla u Kosovskoj Mitrovici u obruču okružena mnogo jačim neprijateljskim formacijama, Milan se sa nekoliko saboraca ubacio u grad i obruč i izveo svoje prijatelje bez žrtava. Tako je i početkom 1943. godine u selu Grbole sa 20 boraca bio opkoljen od strane šiptarske policije i italijanskih karabinjera. Znao je da u direktnoj borbi protiv mnogobrojnijeg neprijatelja nisu imali šanse da prežive, pa je zato pribegao triku. Sačekavši mrklu noć, stavili su na glave šiptarske bele kape, umešali se u masu vulnetara i naroda i bez ispaljenog metka se probili prema Goleš planini. Druga grupa od 12 boraca probila se do sela Gackog kod Lipljana, gde je bila primećena i opkoljena od strane vulnetara i u neravnopravnoj borbi je sva izginula.

Mnogo je velikih i pobedonosnih bitaka iza Milanovih vojnih formacija kojima je komandovao, od Soluna, preko Makedonije, Kosova i Metohije, do jugoistočnih delova centralne Srbije. Zato nije čudo da je Milan Zečar, narodni tribun i čovek kome se verovalo, postavljan za prvog komadanta svake novoformirane vojne jedinice, prvog Kosovskog odreda, prvog Kosovskog bataljona, prve Kosovske brigade, prvog komadanta Operativne zone za Kosovo i Metohiju. Mnogi vojni stratezi su za Milana Zečara rekli da je on najtalentovaniji komamdant i vojskovođa koga su upoznali.

Komandovanje 24. Srpskom divizijom nije stigao da preuzme nakon depeše koja mu je stigla od strane Vrhovnog štaba NOP zbog tragične pogibije iz zasede od strane bugarskih fašista, nakon čega su njegovi borci u žestokom jurišu razbili i potukli brojnijeg neprijatelja. Vest o tragičnoj pogibiji slavnog komadanta njegovi saborci su primili sa velikom tugom. Neko vreme su prikrivali tu činjenicu da se neprijatelji ne bi ohrabrili i naslađivali, a narod Kosmeta razočarao i izgubio veru u borbu za konačni cilj, za slobodu. Svog mrtvog komadanta su nosili na rukama nekoliko kilometara od mesta pogibije, sahranili ga tajno bez obeležja da ga neprijatelji ne bi pronašli i sa njim se mrtvim obračunali. Istog dana, nad njegovim grobom su zatražili da se Milan Zečar proglasi narodnim herojem. Odmah nakon završetka rata, svečano je, uz najveće počasti sahranjen po drugi put na groblju u Uroševcu. Narod i država su mu se odužili podizanjem spomenika na centralnom gradskom trgu u Uroševcu. Po njemu je u tom gradu i opštini dobila ime jedna od većih ulica, zatim i Fabrika ulja, Vojna kasarna, Aero klub, Osnovna škola, Mesna zajednica. Njegovo ime nose ulice mnogih gradova i naseljenih mesta, od prestonog Beograda, preko Skoplja, do Vranja i banatskog sela Boka, gde je nekoliko porodica doseljenih posle rata u Boku sa Kosmeta, tražilo da jedna ulica u tom mestu nosi upravo ime Milana Zečara.

Na žalost, nakon zločinačkog bombardovanja naše zemlje 1999. godine od strane NATO alijanse i privremene okupacije Kosova i Metohije, novi okupatori i potomci poraženih snaga Drugog svetskog rata su porušili i poništili sve što je bilo vezano za ime heroja i legendarnog komandanta Milana Zečara. Srećom, njegova Hercegovina i Trebinje, Ljubomir i rodna Šćenica su širom raširili krila i primili u svoja njedra njihovog slavom ovenčanog zemljaka. Konačno će sunce sa Leotara, Viduše i Crkvine obasjavati bistu Milanovu u trebinjskom parku heroja, a njegove kosti, za navjek počivati u miru i spokoju na porodičnom groblju Zečara na Šćenici, duboko verujući da će potomci Milanovih saboraca i proteranih Srba koji i danas ustaju kada njegovo ime pomenu, iznova podići i sagraditi Milanu spomenik gde je i bio, a sebi opet izgraditi kuće, škole, crkve… na svojim, privremeno okupiranim vekovnim ognjištima !

Septembar, 2016. Milan M. Zečar

Izvor: Slobodna Hercegovina