Naknadna pamet profesora zabrinutog za mir Petrove gore

Da stepen obrazovanja nije garant pravom sagledavanju određenih događaja, a posebno da ne podrazumeva hrabrost, bolje od drugih svedoči ponašanje Srba intelektualaca u Zagrebu, onih meseci kada su njihovi sunarodnici u provinciji videli bolje i dalje od svoje elite

Naknadna pamet, a posebno naknadna hrabrost uvek budu svedene na kajanje, podsmeh ili sažaljenje. Ništa valjda nije žalosnije nego slušati čoveka koji, sećajući se nečega važnog ili manje važnog, kaže: „Ma ja sam hteo da (mu)im kažem“…ili: „Za dlaku mi je falilo da podviknem“. U danima koji se istorijski gledano beleže kao sudbonosni, prelomni, testiraju se karakteri i ljudsko dostojanstvo. Mogu Srbi danas da pričaju o događajima iz devedesetih šta im je volja, da štampaju knjige, izdaju sećanja, objavljuju biografije sa friziranim događajima…sve je zalud. Vreme je nepovratno minulo, posledice se ispraviti ne mogu. Ostala je muka, jad i čemerno sećanje. Možda se neko od onih koji su ćutali kad je trebalo da govore danas i kaje, ali… kome to treba.
Intelektualna elita Srba u Hrvatskoj, ona koja je dočekala raspad bivše Jugoslavije i svedočila nastanku novih država na toj ruševini, zaslužuje posebnu analizu koju, čini mi se, do sada niko nije uradio. A trebalo bi. Neće od toga biti nikakve koristi osim što bi nekoga, možda, potaklo da o svemu ovome razmisli. Bar to.

URBANI SRBI SU ĆUTALI
Poslednjih dana januara ove 2011. godine, u Zagrebu se oglasio dr Jovan Mirić, penzionisani profesor tamošnjeg Fakulteta političkih nauka. Oglasio se da kaže nešto o srpsko-hrvatskim odnosima, o sramnom ponašanju hrvatske države prema Srbima. Mirić je – a šta bi Jovan drugo mogao da bude – Srbin. Rođen je u jednom selu kod Korenice, u Lici. Pažnju jugoslovenske javnosti privukao je početkom osamdesetih godina knjigom „Sistem i kriza“, u kojoj – kroz kritičko sagledavanje Ustava SFRJ iz 1974. godine i nekih aktuelnih kretanja – na određeni način anticipira ono što će uslediti sedam-osam godina kasnije. Knjiga je od političkog establišmenta ocenjena kao pokušaj podrivanja države, autor je doživeo žestoke napade od vrha države do ideološki budnih mesnih zajednica i skrajnut je na marginu društva.
Baš od takvog čoveka očekivalo se da onih vunenih godina, kada počinju da se tresu kaplaje na krovu kuće zvane Jugoslavija, kaže šta vidi, šta se zaista događa i šta bi trebalo da se radi. Mislim na 1989. i 1990. godinu. Srbi u Hrvatskoj očekivali su da Mirić, zajedno sa još nekoliko uglednih Srba iz Zagreba, sveučilišnih profesora, novinara, advokata, pa čak i bivših partizana (među kojima je bilo i nekoliko narodnih heroja), formira srpski intelektualni blok koji bi se suprotstavio lavini hrvatske intelektualne i političke elite čiji je jedini cilj bio obnavljanje nezavisne hrvatske države. Proustaške, nažalost, ispostaviće se vrlo brzo. Ali, urbani Srbi u Hrvatskoj su ćutali. Zbog straha, konformizma, nedoumica… svejedno je. Ćutali su.
U takvoj situaciji događa se očekivano; kreće samoorganizovanje Srba u onim delovima Hrvatske koji su za vreme Drugog svetskog rata najviše stradali od ustaša, a u tom strahom prožetom jurcanju u politiku izgubila se pamet sposobna da vidi bar malo unapred. Uz nespornu pomoć Beograda na pramac tog brodića postrojavaju se uglavnom nedovršeni, iskompleksirani i suštinski neobrazovani Srbi.
To je, uz sadejstvo sa drugim faktorima izvan Krajine, i dovelo do strašne tragedije Srba iz Hrvatske, njihovim isterivanjem iz novostvorene hrvatske države. Zbog čega su Srbi u Zagrebu ćutali? Zašto je ćutao Jovan Mirić? Da li bi njegovo tadašnje angažovanje, zajedno sa, uzmimo, Dragom Roksandićem, Miloradom Pupovcem, Slobodanom Uzelcem, Simom Rajićem, Milutinom Baltićem, Dušanom Dragosavcem, pa zašto ne i sa Jovanom Raškovićem, stvorilo drugačiji okvir i klimu za rešavanje položaja Srba u Hrvatskoj u tom maglovitom i, videće se kasnije, krvavom vremenu?
Znam, pitanje je besmisleno jer posle svega ništa ne znači ovaj ili onaj odgovor. Ali, ovde dolazimo do povoda za redove koje čitate, do činjenice koja kaže da Jovan Mirić tada nije ćutao. Oglasio se. Videćemo kako.

ISPOD SPOMENIKA ŽRTVAMA FAŠIZMA
Shvativši da se Jugoslavija raspada, da u Hrvatskoj oživljava monstrum endehazije, videvši šta se dogodilo februara 1990. godine na konvenciji HDZ-a u dvorani Lisinski, u Zagrebu, shvativši da je na sceni rehabilitacija ustaštva, (ustaše se i fizički vraćaju u Hrvatsku, uglavnom iz Nemačke i Južne Amerike) Srbi u Hrvatskoj se samoorganizuju.
Tog februara, tri meseca pred održavanje prvih višestranačkih izbora, kao reakcija na događaj iz Lisinskog i sve slično što je počelo da se dešava po celoj Hrvatskoj, dobijam informaciju da se u Karlovcu priprema srpski miting. U to vreme sam bio dopisnik „Politike“ iz Zagreba. A gde će se održati miting, pitam čoveka koji je došao da me obavesti? Na glavnoj autobuskoj stanici, u 11 sati- kaže on. Kakvoj crnoj stanici, mislim se u sebi ali navedenog dana sedam u kola i pravac Karlovac. Samnom je i sada pokojni reporter „Politike“ Stevan Zec.
Dolazimo u Karlovac oko 10 ujutro. Na Autobuskom kolodvoru gotovo uobičajena slika, ali primećujemo da se oko same stanice vrzma neuobičajeno mnogo sveta. Lagano se premeštaju u krug Kolodvora i vrlo brzo postaje tesno. Ali, ništa se ne dešava. Pitam neke ljude jesu li tu zbog mitinga. Oni kažu da jesu, ali niko ne zna ko je organizator i kakav je program. Do mene stoji jedan visok, naočit, elegantno obučen čovek i konstantno priča o aktuelnim političkim događanjima. Stevan mi šapće na uho da od mitinga nema ništa, ali da on u glavi već ima sjajan reportažni zapis. Ja se okrećemo onom čoveku i kažem mu da to što priča nama izgovori mnogo glasnije da svi čuju i da na taj način opravda okupljanje. Pitam ga kako se zove. Milić Knežević, kaže on, penje se na neko bure u blizini i počinje da govori. Glas mu drhti, ali govori. Obraćanje završava informacijom da će se četvrtog marta – što je značilo za nekih 15-ak dana – na Petrovoj gori održati veliki miting „protiv fašizma i obnavljanja NDH“. Tako je i bilo.
Dolazi i taj četvrti mart. Dan ranije zagrebački „Večernji list“ objavljuje jedno neobično i svakako iznenađujuće pismo. Apel prof. dr Jovana Mirića. Da, onog istog Mirića za kojeg „Večernji list“ nije hteo da čuje punih osam godina. Mirićevo pismo je, u stvari, apel Srbima da ne idu na Petrovu goru. Završio ga je rečenicom: „Ne remetite mir Petrove gore“.
Bio sam i tamo. Miting je ispod spomenika „žrtvama fašizma“ organizovao Savez antifašističkih boraca NOR-a, opština Vojnić i Vrginmost. Govorili su predsednici tih opština, Rade Šarić i Dmitar Vojnović (kasnije ubijen u atentatu kod Topuskog), te general-pukovnik, narodni heroj Dušan Pekić i članica Predsedništva SUBNOR-a Hrvatske, takođe narodni heroj, Milka Kufrin. Ona trojica su Srbi, Milka je Hrvatica. Pekić je rođen nedaleko Vojnića i tih dana se slučajno zatekao u zavičaju. Umro je u Beogradu 2007. godine. Milka je umrla 2000. godine u Zagrebu.

U SENIMA PETROVE GORE
Četvrti mart te po mnogo čemu značajne 1990. godine bio je prohladan, ali sunčan. U senovitim delovima Petrove gore još je u tragovima bilo snega. Nabujali potoci, kukurek i prve visibabe. Putevi su bili blatnjavi i prepuni automobila. Skupilo se između 80 i 100 hiljada ljudi. Pola njih je plakalo za vreme govora Milke Kufrin, a govorila je o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu i zajedničkoj srpsko-hrvatskoj borbi protiv fašizma.
Televizija „Zagreb“ te večeri, a „Vjesnik“ i „Večernji list“ sutradan, pustili su sa Petrove gore izveštaje koji kao da su nastali u izbornom štabu HDZ-a. Miting je ocenjen kao četnički, dirigovan iz Beograda. Svuda je dominirala fotografija četvorice momaka sa šajkačama koji su držali transparent „Ovo je Srbija“. Nikada mi neće biti jasno jesu li ta četvorica bili samo, što bi narod rekao, seoske budale, ili ih je neko sa takvom dekoracijom i jasnim namerama smestio u masu mitingaša.
Vratimo se profesoru Miriću. Usledilo je ono što je svima poznato; pobeda HDZ-a, Račanov nož u leđa Srbima, ubijanja Srba po većim gradovima, spuštanje rata u provinciju i napokon etničko čišćenje Srba iz Hrvatske. Najveće u Evropi, posle onog rata o kojem je na Petrovoj gori govorila Milka Kufrin. Mirić je posle pisma opet nestao iz javnosti. „Večernji“ ga više i ne spominje i to traje godinama. Nekako sa Tuđmanovom smrću i slabljenjem HDZ-a prof. dr Jovan Mirić oseća potrebu da kaže nešto o tim burnim događajima. Oglašava se povremeno; dozirano govori i dozirano ga puštaju. Veliki intervju dao je krajem januara ove godine „Novostima“, nedeljniku Srpskog nacionalnog vijeća iz Zagreba. Svaku tamo iznetu konstataciju mogao bih mirne duše da potpišem. Na primer: „Srbi su već 20 godina izloženi različitim oblicima diskriminacije i nepravdi, ali ne kao građani Hrvatske nego kao Srbi i zato što su Srbi, i treba im poseban oblik političkog organizovanja da bi te nepravde ako ne otklonili onda barem umanjili“.
Ili, na pitanje kako ocenjuje sve masovniju pojavu da se Srbi u urbanim delovima Hrvatske izjašnjavaju kao Hrvati, Mirić kaže: „Mislim da se tu radi o egzistenciji. Kada to kažem ne mislim na fizičku egzistenciju, nego pre svega na građanski i profesionalni status. Nije mali broj lekara Srba, neke i lično poznajem, koji su se odrekli svoga roda i imena da bi osigurali zaposlenje i profesionalni napredak. Prema popisu stanovništva 2001. godine u Splitu, samo se devet osoba izjasnilo kao Srbi. Deset godina ranije bilo ih je 5.409.“
Tačno, profesore Miriću, sve je to tačno ali kasnite dvadeset godina. Nisu vaši Srbi remetili mir Petrove gore onog 4. marta 1990. godine zato što im se ćefnulo, jer nisu imali drugog posla. Ne. Bili su gore jer su videli bolje i dalje od vas.

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović