Najzad knjiga o Kijuku

Evo, najzad, knjige o Kijuku, Kijuk: Mudra ptica ljubavi, koju su objavile Dveri srpske i nova izdavačka kuća nacionalne literature, Catena Mundi.

Knjiga je neophodna svima onima koji žele da se upoznaju sa veličanstvenim delom čoveka koji je bio svojevrsni kontinent naše kulture. U zborniku su prvo dati članci sa širim pogledom na ono što je uradio, prikazi njegovih knjiga objavljenih za života, oglašavanja posle njegovog preseljenja u večnost, predstavljanje posthumno objavljene knjige Hrišćanstvo bez Hrista, sećanja na Kijuka, povest o njegovom odnosu prema Svetosavskoj Crkvi, dva značajna intervjua, da bi se sve završilo zapisima i stihovima koji, možda najintimnije i najdublje, saopštavaju tajnu čoveka, koji je, kako neko reče, bio uspravan među ruševinama. U svakom od ponuđenih naslova nalaze i samosvojni uvidi koji doprinose da se ličnost i stvaralaštvo Predraga Dragića sagledaju na nov i svež način – Kijuk: Mudra ptica ljubavi puštena je u prodaju!

O naslovu ove knjige

Naslov ove knjige je preuzet iz Hilandarske povelje Svetog Stefana Prvovenčanog, koji opisuje svog oca, Simeona Mirotočivog, zanetog prelepim drvetom razgranate krošnje na kome pevaju mnoge „mudre ptice ljubavi“, i među njima njegov „detić Sava“. Evo reči Svetog Stefana: „A ovaj /Simeon/ se u misli uznosaše i željaše, kao da on stoji na uzvišenom mestu, u proletnje vreme veseloga to jest sunčanoga dana. Vide izdaleka ravnu livadu, krasnu po izgledu, lepu stvorenjem. A posred nje stojaše divno drvo, kružno granama, gusto lišćem, preukrašeno plodovima, koje daje dobar miris. A posred drveta beše se nastanila ptica slatkoglasna, krotka u sedenju, tiha u pesmama, vesela u igri, jasna u šaptanju, koja je jedna od mudrih ptica ljubavi, i slatki njegov detić /Sava/.”

Ovo drvo razgranate krošnje svakako je Sveta Gora, a mudre ptice ljubavi su monasi. Iako nije bio monah, čovek kome je posvećen ovaj zbornik bio je jedna od takvih ptica, sasvim na tragu našeg prvoučitelja, Save Nemanjića, koji nas je prosvetlio svetlošću Hristovom i naučio da budemo Bogočovekovi, a nikada svedeni samo na čoveka, smrtnog i prolaznog, kako su sebe na patuljasti psevdohumanizam sveli oni kojima je „Hristov vikar“ od 1054. važniji nego Hristos. Svetog Savu sledio je Sveti knez Lazar, a njegov put, put svetosti i čestitosti milome Bogu pristupačne, mnogi i mnogi, među kojima i Predrag R. Dragić Kijuk, koji je, sa Dučićem, mogao slobodno reći: „Pre svačiji sužnji no ičije sluge.“

Remetnik i kosmopolita

Koliko je nama u znanju, tvorac neologizma „remetnik“ (čovek koji svojim intelektualnim i moralnim stavom remeti planove moćnih, razbija lažne sheme mišljenja, osvešćuje bližnje, skida žabokrečinu sa dubokih voda uma) svakako je Predrag R. Dragić Kijuk. On je uvek bio takav, još od svoje mladosti, kada je u, Studentskom kulturnom centru u Beogradu pravio tribine koje su uznemiravale ideološke sledbenike i vrhušku Titovog Beograda.

„Politika“ 12. marta 1972, u tekstu „Marko Kraljević sumnjiv na tribini“, posle najave da je Serž Dubrovski obećao da će doći u Beograd i u SKC dovesti svog velikog prijatelja, Rolana Barta, novinar ističe da Kijuk više ne sme ni da kaže ko bi mogao da dođe na tribinu SKC (pominju se Markuze, Kolakovski), pošto „mnogi politički ljudi grada i republike /…/ imaju običaj da opasno prokomentarišu poslove Studentskog kulturnog centra“.

Političari čas hvale, čas kude, a kad se, povodom naučne tribine o Marku Kraljeviću na panou ispred SKC-a našla rečenica Vuka Karadžića „Nikakoga čoveka nema koji nije čuo za Marka Kraljevića“, „desetak činovnika raznih društveno – političkih ustanova su strogo i prekorno zapitali: Šta vam to znači?“ Kijuk je novinaru rekao: „Tako sam, organizujući raspravu o istoriji srpske ćirilice, bio proglašen srpskim nacionalistom. Kad sam upriličio razgovor povodom 100-godišnjice rođenja Stjepana Radića bio sam nazvan hrvatskim šovinistom. Kad sam pozvao iz Rima Livija Matajna da govori o kineskoj kulturnoj revoluciji bio sam ultralevičar. I tako mi gotovo svaki potez donese neki neprijatan prirepak.“ 

Bio je Kijuk onakav kakvim ga je osetio njegov profesor, Raško Dimitrijević, koji je svom studentu 18. marta 1969. godine, a povodom Kijukovog ogleda o Dostojevskom, u pismu rekao: „Išao si, naravno, linijom svog shvatanja ljudi i sveta, ostao si tome veran do kraja, i tvoj Dostojevski je, iako si tvrđenja zasnivao na činjenicama i citatima, ipak tvorevina tvog uznemirenog duševnog i intelektualnog napora da ga prikažeš onakvim kakav se on u tebi ostvario.“ Zato je mogao da postigne ono o čemu je, povodom Kijukovih ranih eseja o našim srednjovekovnim piscima, svedočila njegova profesorka, dr Radmila Marinković, 1974. godine: „Dragić ide direktno prema čoveku i opštim ljudskim problemima i na poseban način oživljava, osavremenjuje pisce udaljenih vekova.“

Zato je, ponavljamo, Kijuk bio i ostao remetnik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima.

Ali ovi skromni redovi ni izbliza nisu dorasli zadatku koji pred sobom ima zbornik Kijuk: Mudra ptica ljubavi. Mudrost i ljubav, koje su u njegovom srcu svile gnezdo, i danas nas navode da krenemo tamo gde se čuje poj Kijukove slobode u Hristu. I zato, dakle, Kijuk: Mudra ptica ljubavi.

Posetite štand Dveri i Catene Mundi na Sajmu knjiga u Beogradu i potražite knjigu o Kijuku. Nećete se prevariti. Kijuk, Istinoslovac, je garancija za to.

Dimitrijević Vladimir

Izvor: DVERI