Najstariji Prokupčanin jedini živi logoraš u Toplici

Kao podoficir Vojske Kraljevine Jugoslavije, Stojan Stojanović je zarobljen kod Niša 1941. godine, odakle je deportovan za Bugarsku, a zatim u Austriju

Prokuplje – Stojan Stojanović iz Prokuplja, koji za mesec dana puni sto godina života, važi za jednog od najstarijih stanovnika topličkog kraja i jedini je živi logoraš iz Drugog svetskog rata u Toplici. Uprkos teškom životu u siromaštvu, ali i strahotama rata koje je preživeo, Stojan je i dalje vitalan i svakoga dana se može sresti na najpoznatijem prokupačkom šetalištu Hisar, gde sa prijateljima prepričava anegdote iz života.

Iz braka sa suprugom Ružicom koja je umrla pre pet godina u 90. godini ima sina. Kaže da su mu umrla i dva deteta, nedugo nakon rođenja. Dočekao je Stojan i potomke, unuke, praunuke. U godinama koje bi svako poželeo, najstariji Prokupčanin je i dalje prilično vitalan, dobro čuje, hoda a od terapije pije samo lekove za srce, što je, kako kaže, i normalno za njegovu starost.

Stojan se odlično seća svih dogodovština iz života i sada gotovo svakodnevno to deli sa svojim prijateljima, zaljubljenicima u prirodu koji šetaju na Hisaru.

– Uvek sam okružen prijateljima, iako većini mogu da budem otac, a nekima i deda. Svi me poštuju, zapitkuju i žele da čuju detalje iz vremena rata i mog zarobljeništva – kaže Stojan.

Dragoljub Stojanović je jedan je od prijatelja koji svakodnevno šeta sa Stojanom. On kaže da su se prijatelji dogovorili da mu pripreme iznenađenje na stoti rođendan, ali ne želi da otkriva detalje. Ne bi više bilo iznenađenje.

– Stojan je čovek sa bogatim životnim iskustvom, prevalio je mnogo toga preko svojih leđa i od njega se može štošta naučiti, i dobiti koristan savet – kaže Dragoljub.

Prisećajući se svoje mladosti, junak naše priče pamti da je kao podoficir Vojske Kraljevine Jugoslavije zarobljen kod Niša 1941. godine, odakle je deportovan najpre za Bugarsku, a zatim u logor 17. B., tri kilometara udaljen od grada Kremsa u Austriji. Tu je dočekao i oslobođenje 9. maja 1945. godine, kada su u logor ušli Amerikanci.

– Bio je to vojni logor u kome su bili zarobljeni vojnici Kraljevine Jugoslavije, Francuske, Poljske, Rusije… Moram reći da u logoru nije bilo tenzija, nismo se bojali da će nas streljati. Čuvari su se prema nama ponašali korektno. Jedina primedba bila je na smeštaj i hranu. Oficire i podoficire nisu terali da rade, ali smo nakon nekog vremena mi sami to tražili, jer je bilo lakše, a imalo je i više hrane. Radili smo na selu u nemačkim domaćinstvima, kod porodica koje su bile imućnije. Uveče bi nas vraćali u logor – priča Stojan.

U logoru je bilo preko 40.000 vojnih zarobljenika iz cele Evrope koji su uglavnom služili za prinudni rad u seoskim domaćinstvima.

– U selu u kome sam ja radio bilo je nas dvadesetak iz logora. Svako je imao svog gazdu, radili smo na imanju u polju, čuvali stoku, spremali drva za zimu. Gazde su imale korektan odnos, davale nam hranu i u većini slučajeva nas nisu odvajali od svojih ukućana. Za istim stolom smo ručali – tvrdi Stojan, koji se nakon oslobođenja vratio u Srbiju.

Niko u tadašnjoj vlasti nije želeo da mu izda potvrdu da nije „neprijatelj naroda”, pa nije mogao da se zaposli u vojsci. Ipak je uspeo da se zaposli u službi Katastra u Prokuplju, gde je stekao penziju.

Odbio 18 udavača

Stojan kaže da je čitav život proživeo u miru i slozi sa svojom suprugom Ružicom, da se nikada nisu posvađali i imali bilo kakve bračne probleme. Oženio se kaže iz ljubavi, što je za to vreme bilo malo neobično.

– Po povratku iz zarobljeništva, imao sam čak 18 ponuda da se oženim. Međutim, kada sam upoznao Ružicu, zaljubio sam se na prvi pogled i nakon dva meseca izlazaka i šetnje gradom, rešili smo da se uzmemo. Nisam pogrešio, a svoju suprugu nikada nisam prevario sa drugom ženom, niti me je to kada zanimalo – tvrdi Stojan.

Izvor: POLITIKA