Најновије вијести

Почетна » Најновије вијести

Од „За дом спремни“ до „Убиј Србина“: Деценије анти-српске мржње које Хрватска није искоренила

3. септембар 2026.

Док се Србији ових дана поново држе лекције о прошлости, рату и начину на који српски народ треба да памти своје мртве, у Хрватској и даље опстају појаве које су директно усмерене против Срба — од усташке симболике и парола до притисака на српску мањину. Најопасније је што се део тог наслеђа све више преноси на генерације које ратове деведесетих нису ни запамтиле. Није потребно тврдити да сваки Хрват мрзи Србе. То није ни тема овог текста. Тема је оно што је годинама видљиво у хрватском јавном простору и што су, у великој мери, забележиле и саме хрватске институције. Тема су усташки симболи. Тема је поздрав „За дом спремни“. Тема су

Покољ у Гређанима и Човцу

3. септембар 2026.

Да би прикрила злочин над Србима у западној Славонији, Хрватска је многим српским повратничким продицама за њихове убијене чланове 1991. године признала статус цивилне жртве рата, уз образложење да су их убили – “четници“, а не хрватске паравојне групе и војници?! У селу Гређани код Окучана, у западној Славонији, 5. септембра 1991. године припадници хрватских паравојних формација “Тигрови“ извршили су стравичан злочин над десетинама српских цивила и српским територијалцима од којих се многи још воде као нестали. Хрватска паравојска упала је у српска села Гређане и Човац након повлачења бивше ЈНА на почетне положаје на канал Струг. У ноћи 5. на 6. септембар око 22.00 часа паравојна група “Тигрови” из

Директор сарајевског ЕНЕРГОИНВЕСТА свједок Слане

2. септембар 2026.

Да су прогнаници на Слану стизали и из Сарајева свједочи један од угледних привредника, који годинама ни својој најближој околини није помињао да је прошао паклене дане овог логора. Данас је и он већ покојни, Емерик Блум. Своју кратку изјаву о путу за Слану дао је на замолбу Орена Ружића, бившег партизана из Пага који се бавио хисторијатом Слане. Emerik Blum Емерик Блум: – »Ухапшен сам у Сарајеву 23. липња 1941. године – као комуниста. Један мјесец су нас држали у затвору у Сарајеву. Након тога су нас постројили у колоне и отпремили на жељезничку станицу гд‌је су нас утоварили на теретни воз. – Послије три дана стигли смо у

Бојан Вегара: Српско Сарајево је тог љета `95 побједило читав свијет!

1. септембар 2026.

Прву побједу над НАТО-пактом и њиховим авлијанерима забиљежили смо ми Срби из Српског Сарајева љета Господњег 1995 године. Прво су напали муслимани са четри своја корпуса и подржани од стране НАТО ариљерије са Игмана.Имали су на располагању само на вањском прстену око 60 000 војника и унутрашњем прстену више од 70 000. Имали су 43 топа, 406 минобацача и 19 тенкова.Војска Републике Српске имала је 17 500 војника на првој линији фронта, 41 топ, 132 минобацача и 24 тенка.А Сарајево је било кључ рата. Први дан су нам пресјекли пут између Семизовца и Средњег и затворили нас у тотални обруч. А онда смо их потукли, да ће то да памте

Генерал Младић: Живот, рат и наслеђе

1. септембар 2026.

Кад је једном ушао у гусларску песму, постао је легенда, која, ма о каквим забранама да се ради, више никада из песме неће изићи. Легенди ће народ опростити грехе, и хотимичне и нехотимичне. И култ Ратка Младића биваће међу Србима с временом све већи. Немања Девић Кад је једном ушао у гусларску песму, постао је легенда, која, ма о каквим забранама да се ради, више никада из песме неће изићи. Легенди ће народ опростити грехе, и хотимичне и нехотимичне. И култ Ратка Младића биваће међу Србима с временом све већи Када је Ратко Младић дошао на овај свет, водио се светски рат, који му је сам одредио име. Сам је

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

31. август 2026.

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Пише: Гордана Достанић „Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости,

Павле М. Бабац: Велебитско Подгорје (1941 – 1945.)

31. август 2026.

ПОСВЕЋЕНО СВИМА КОЈИ СУ У ТОКУ НОР-А 1941-1945. ПОЛОЖИЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА ЧАСТ И СЛОБОДУ ВЕЛЕБИТСКОГ ПОДГОРЈА, ЊЕГОВИМ ПРЕЖИВЕЛИМ БОРЦИМА КОЈИ СУ ГА НАТАПАЛИ СВОЈОМ КРВЉУ И ОНИМА КОЈИ СУ ИМ НЕПРЕКИДНО ПРУЖАЛИ СВЕСТРАНУ ПОМОЋ УМЕСТО ПОГОВОРА Писац Павле М. Бабац, годинама је радио на овом рукопису, неуморно прикупљао грађу, разговарао са учесницима и сведоцима, истраживао наша и непријатељска документа. Све је то радио због неизмерног поштовања и љубави према свом родном крају. Патио је искрено због трагичних жртава које је поднео народ Шибуљине и читавог Подгорја, и желео да се његова судбина никада не заборави. Као велики патриота и родољуб, радовао се због херојског држања огромне већине народа овог

СТРАДАЊА СРБА У СЈЕНИЧАКУ НА КОРДУНУ ПОСЛИЈЕ „ОЛУЈЕ“ 1995. ГОДИНЕ

31. август 2026.

Хрватски војници и цивили су месецима пљачкали по Сјеничаку. Најпре су одводили стоку, а затим одвозили покретну имовину најпре тракторе и аутомобиле, а потом и пољопривредне машине и прикључке. На „ред“ су дошли намјештај, столарија и електричне инсталације. На крају су одвозили чак и куће-брвнаре. Десетак имања имућних и виђенијих Срба у селу су запаљена чиме је послата јасна порука да се ни не помошља о повратку. Пише: Светозар Данчуо Вјерујући да никоме нису нажао учинили и да за ништа нису криви, а најмање за рат, мали број српских цивила, свега неколико стотина, углавном старијих, остало је на „кућном прагу“ на Кордуну у току хрватске агресије у августу 1995. године.

Ђурђица Драгаш: НЕИЗБРОЈАНИ

29. август 2026.

Много нас је… много више него вас!! Питате колико нас има,тражите нам имена…. Ми смо неизбројани, безимени.Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди.Иза нас осташе пуста села,изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету,у пролећу што нас пробудити неће.У свакој пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у камену што га бацате на нас,у свакој грубој речи,у забораву којим нас убијате поново. Ал’ ми вас пратимо, невидљиви, лагани,

Потресно сведочење: Са 14 сам одведена у Јасеновац

29. август 2026.

Демировац – Девет гробних поља на подручjу Доње Градине код Козарске Дубице осам децениjа опомињу и криjу страшну истину о злочиначком усташком походу под окриљем Независне Државе Хрватске. Током Другог светског рата, у злогласном логору Јасеновац на наjмонструозниjи начин убиjено jе 700.000 људи, међу њима 500.000 Срба, 40.000 Рома, 33.000 Јевреjа, 127.000 антифашиста и 20.000 деце. Преживели логораши били су сведоци стравичних убистава целих породица. Милица Секулић (87) из села Демировац изгубила jе броjне чланове породице. „То су биле страхоте, нељудске, страшне. И сада када се сетим, плачем. Имала сам свега 14 година када сам доведена у Јасеновац и свега се сећам. Доведена сам са маjком и сестром.“ Покушала сам

До вјечности, Генерале! Народ памти, Отаџбина те чека

28. август 2026.

Неколико свијетлих слика из дјетињства и успомена на Генерала – увијек су ме тјерале да за његовим трагом идем, као и за очевим. Сва потоња пропаганда никад ми није умрљала успомену на тог горостаса, величанствену личност, војсковођу каквог, рецимо, једна огромна Русија, није имала од 1945 наовамо. Пише: О. Дарко Ристов Ђого У документима и свједочанствима која сам сабрао издвајају се Генералов говор 12.5.1992, на дан оснивања ВРС. У њему је сажео свој будући програм: имамо два пута – да се боримо и опстанемо или да се предамо и пропаднемо. Изабрали смо пут борбе. У њој је ваљало наћи реалне циљеве и могућа средства. Тако је говорио и дјелао Генерал.

Покрет за одбрану КиМ: Саопштење поводом упокојења генерала Ратка Младића

28. август 2026.

Генерал и командант славне Војске Републике Српске, Ратко Младић, умро је у хашком казамату. У бесудном трибуналу и његовој Проклетој авлији био је мрцварен, и физички и ментално, петнаест година. Генерал Младић носио је на својим леђима и војни и поствојни (далеко од мирнодопског) терет. Онај први био му је много лакши од другог. Ако је рат завршио као победник, послератно време му је наменило доживотно губилиште – најпре скривање у сопственој држави, а потом монтирани судски процес у туђини и, коначно, казаматску смрт. Генералов петнаестогодишњи боравак у мрачном Хагу састојао се од сијасета подметања, уцена и смутњи у режији планетарних кадија (дакле и тужилаца и судија), тајних служби и

Годишњица бруталног усташког убиства 150 недужних и српског сликара Саве Шумановића

27. август 2026.

Сава Шумановић нема свој гроб. Почива у једној од заједничких гробница међу хиљадама сремских Срба, бираних за стрељање по угледу међу комшијама, по добром образовању, по стваралачкој вредности, по припадности вери. Данас је годишњица бруталног убиства Саве Шумановића, једног од најистакнутијих српских и југословенских сликара 20. вијека. У Сремској Митровици, у ноћи између 29. и 30. августа, на простору уз старо православно гробље, мученичку смрт је нашло око 150 недужних мушкараца, жена и деце из Шида, међу којима и четрдесетогодишњи сликар Сава Шумановић. Усташке власти ХДХ су на том месту, током Другог светског рата, систематски и плански убиле више хиљада недужних цивила, а највише жртава било је управо током августа

Оливера Шекуларац: Ми, несабрани

26. август 2026.

Kо то пребројава претке јасеновачке, јадовничке, или оне који име по јамама и логорима не добише, оне само Богу знане? Да ли их броје по лобањама, ил’ по душама? Глава мог деде, од 45 година, једва се држала уз тело… Ја је још увек придржавам. Шта се то броји, да л’ сузе, јауци, врисци, уздаси, оченаши или Богу призиви? Јесу ли дечија срца на броју, ил’ очи извађене? Kакви се рачуни своде? Је л’ које је класе земља са највише проливене крви, ил’ небо са толиким душама? Да се можда неко није сетио да израчуна да су нам земља, јаме, реке свете, јер су најдрагоценијим освештане? Да л’ то неко

Тридесет и једна година од некажњених злочина над српским цивилима у Гошићу и Вариводама

26. август 2026.

Прошла је тридесет и једна година од свирепих и до данас некажњених убистава српских цивила у буковачким селима Гошић и Вариводе, извршених у недељама након завршетка хрватске војне акције „Олуја”. ENGLISH Иако су жртве биле искључиво старији људи који су остали у својим кућама верујући тадашњим званичним гаранцијама безбедности, хрватско правосуђе ни три деценије касније нема одговор на питање ко је наредио и извршио ове злочине. Злочин у селу Гошић код Книна одиграо се 27. августа 1995. године, када је из непосредне близине, на кућним праговима и у двориштима, убијено седам мештана српске националности: Саво Борак (70), Васиљ Борак (68), Гроздана Борак (75), Марија Борак (81), Косовка Борак (77), Милка Борак (75) и Душан Борак (56). Месец дана касније, 28. септембра 1995. године, готово