arrow up
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Latinica | Ćirilica
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Ako zaboravim tebe Jadovno, neka me zaboravi desnica moja.

19. jun 2026.

Ne postoji ovozemaljska zapovijest, niti zakon koji može da nas odvoji od zavjeta koji smo dužni da ispunimo prema našim pretcima. Da njihova žrtva ne ostane zaboravljena, ostaje dužnost nama i našoj djeci, jer kakav im primjer damo u odnosu prema prethodnicima svojim, tako će se odnositi i prema nama naši nasljednici, ma kako okončali svoj ovozemaljski put. Ako zaboravimo na strah i prigrlimo ljubav, onda ćemo bez bojazni koračati napred i ispunjavati zadaću, i ljubav prema njima će nas ohrabrivati da ne klonemo dok zadaću ne ispunimo. Ljubavlju i nezaboravom pokidaćemo pečate tajni i skrivenih zlodjela sa grobova njihovih, a pravda vaskrsnuti mora. Istina i pravda nadvladaće laž i

Dođite do Šaranove jame u subotu 20. juna 2026, jer nismo zaboravili

19. jun 2026.

Sa blagoslovom Njegovog Visokog Preosveštenstva, Mitropolita gornjokarlovačkog g. Gerasima, povodom osamdeset i pete godišnjice od početka Pokolja, molitvenim sjećanjem na mučenike postradale na Jadovnu, biće obilježen „Dan sjećanja na Jadovno 1941 – 2026.“, Bez obzira što se ovo stratište danas nalazi van granica Srbije i Srpske, smatramo našom dužnošću da njegujemo kulturu sjećanja i pamćenja na naše stradalnike, bez obzira gdje su postradali. U subotu 20. juna 2026, nad Šaranovom jamom na Velebitu, sedamnaestu godinu za redom, sa početkom u 11 časova, biće služen parastos za ne manje od 38.000 pravoslavnih Srba, pobijenih u kompleksu logora smrti NDH, Gospić – Jadovno – Pag u periodu od 11. aprila 1941. do 20.

Olivera Šekularac: Zato je Jadovno moje ognjište, zato je bilo što biti ne može

19. jun 2026.

U mojim rečima je samo tuga i bol, mržnju su imali oni koji su nedužne živote uzimali… Bilo je Jadovno i Lika, bio je Dušan i Grubišno Polje. Bila je Ognjena Marija Livanjska i Gordana, bilo je Livanjsko polje sa kricima i od‌jecima. Bila je liturgija, bio je parastos, bili su zagrljaji sestrinski sa Svjetlanom, koji ljubavlju dubokom odišu. Bili su ljudi koji su razumeli, osetili, pomogli… Bilo je poučnih reči, bilo je proze, stiha, suze… Bili smo svi sa svojima, svi u Hristu živi. Bio je Vasilije, nežan, osećajan, potomak Damjana Štrbca, sveštenika, svetitelja, mučenika iz jama. Bilo je fotografija tog već istorijskog Bastašića stola, bilo je očiju bližnjih,

Jasenovac spomenik

Časni fratar – sotona

19. jun 2026.

Najviše ljudi ubijeno dok je logorom komandovao fratar Filipović. Жene i deca držani bez hrane i vode u „kuli smrti“ Prvi logoraši su počeli pristizati teretnim vagonima na železničku stanicu Jasenovac 20-21. avgusta 1941. Odatle su sprovođeni na livade kraj sela Bročice sa južne strane Struga, uz šumu Donja Krndija i put Novska – Jasenovac. Na tom mestu su bile podignute dve barake, a na ulazu stražara i dva stražarska tornja. Sve je bilo ograđeno bodljikavom žicom. Svi koji su tokom avgusta do početka oktobra 1941. upućeni u Koncentracioni logor Jasenovac bili su smešteni u ove barake. Logoraši u svojim izjavama taj logor nazivaju Bročice I, Bročice II, Šuma i

Đurđica Dragaš: Pustilo nas je naše Divoselo da se pronađemo, dotaknemo i radujemo plačući

18. jun 2026.

Spavajte mirno, rođeni moji!!! Pronašla sam vas, rođeni moji, pod zelenim pokrovom, među divljim travama, u šumi izrasloj iz vaših kostiju. Vodilo me srce, ranjeno i željno. Vodila me krv vaša što teče mojim venama. Dozivali ste me, znali ste da vas tražim, u mraku divoseljačkom, u muci našoj zajedničkoj. Znam da ste mi se radovali! Radovala sam se i ja vama! Osetili ste moju ruku na vašem hladnom uzglavlju, moj drhtavi poljubac, moje suze na crnoj, krvavoj zemlji divoseljačkoj. Smirivali ste moje ludo srce, brisali tugu, radovali se mom životu. Tešili ste me iz svoje mračne, samotne postelje. Prepoznali ste moj osmeh, vatru u očima i beleg na levom

Vješanje na Terazijama, Beograd, avgusta 1941.

Svjedočanstvo jednog zločina (2): Zapisi o sudbini porodice Đukić

18. jun 2026.

Po dolasku u Sarajevsku 3, posle 10 dana, gazda te kuće reče majci da radi kod njega, da sprema i čisti odaje, gdje je on izdavao prenoćište. [1] Majka je prihvatila odma taj poso i dobila od gazde jednu praznu veću sobu za sve nas. Bile nas dve, kumovi i Zorićke, dve. Tako smo nas dve dobile stalan boravak u Beogradu. Majka posle poče da radi po kućama i povrh ova dva posla čistila je još jednu kafanu. Nije dugo bilo, po malo je počela raditi u jednoj kujni, gde su se hranili radnici te je od sviju dobila potvrde da radi i to je predala Komesarijatu za izbeglice. Posle 2 meseca

Ustaški dželat "po obavljenom poslu" u Jasenovcu

Svedok strašnog pokolja

17. jun 2026.

Hvatali su jednog po jednog, povalili na stol, jedan ustaša klekne čovjeku na prsa, a drugi uzme nož i presjeca grkljan. Klanje ljudi počelo je redom, kako smo stajali u crkvi, nastavio je priču o masakru u Glini Ljuban Jednak. Hvatali su jednog po jednog, povalili na stol, jedan ustaša klekne čovjeku na prsa, a drugi uzme nož i presjeca grkljan. Nisu čekali da iskrvavi ili umre, već su ga polumrtvog iznosili iz crkve i bacali na kamion. Kada su poklali tri četvrtine ljudi, stali su da se odmore. Čim su nastavili, hvatali su jednog starca pitajući ga: ’Hoćeš li nam dati ženu, sestru i kćerku?’ On je odgovorio da

Jovan Mirić: „Ima li mjesta za nas na ovome svijetu“

17. jun 2026.

Zamuknuše i crkvena zvona, noseći širom vaseljene naše posljednje pitanje: ima li mjesta za nas pravoslavne Srbe, ove koji jesmo, ovdje gdje jesmo, na ovome svijetu. Kuća Kuću su mi zapalili, i sav je narod u njoj izgorio. U pepelu i ugarcima ostali su mi braća i sestre, majka i otac, rodbina, komšije.  Ja sam jedina ostala u životu. Kuća je bila drvena, planinska, na četiri vode, sa dvije prostorije. Lako se zapalila i brzo je gorila. Istjerali su sve nas iz kuća rano ujutro, nenadano, svezali nam svima ruke konopima i dotjerali u našu kuću. Bila je najprostranija. Oko kuće su postavili stražare sa puškama. Sve njih smo poznavali,

Đuro Zatezalo: Logor Jadovno

16. jun 2026.

Krajem maja i tokom juna 1941. godine, iz svih krajeva NDH je svakodnevno stizalo na stotine zatočenika u Gospić, pa je prostor kaznionice Okružnog suda ubrzo postao premalen. Zbog toga je u prvoj polovini maja Ministarstvo unutrašnjih poslova, na čelu sa Andrijom Artukovićem, zatim Eugenom Kvaternikom, ravnateljem Ravnateljstva za javni red i sigurnost, Jucom Rukavinom, ustaškim pukovnikom, Juricom Frkovićem, velikim županom župe Lika i Gacka, Stjepanom Rubinićem, šefom ustaškog redarstva u Gospiću, te Rudom Ricom i Dragutinom Pudićem Paralizom, u velebitskoj zabiti, daleko od očiju naroda, osnovalo logor Jadovno. On je u početku obuhvatao jedan šumski proplanak ograđen bodljikavom žicom. Prostor pod vedrim nebom nije bio duži od 50 i

U ratu je neprijatelj na pravdi Boga pobio stotine hiljada Srba. Mi smo ih mrtve u miru ubili još jednom.

16. jun 2026.

Beseda Matije Bećkovića u Beogradu na premijeri filma “Krst nad jamom”. U ratu je neprijatelj na pravdi Boga pobio stotine hiljada Srba. Mi smo ih mrtve u miru ubili još jednom. Ne zna se čiji je zločin veći – onih koji su ih pobili žive ili naš koji smo ih pobili mrtve. I do dan danas ostavili u zabetoniranim jamama. Mrtvi umeju da se zahvale kao niko, ali znaju i da se ljute. Zbog greha prema svojim nevinim žrtvama, neizbrojenim, neimenovanim i ne-popisanim, doživeli smo da nas, žrtve genocida i fašizma, zovu fašistima i genocidnim narodom. Ne bi pogrešili ako bi nas tako zvali i žigosali zbog našeg odnosa prema

Đurđica Dragaš: Mirisalo je Divoselo na jutarnju rosu, na jabuke i pokošenu travu

15. jun 2026.

Silno se namučih pre par dana pokušavajući da, na Gugl mapi, pronađem, bar približno, mesto gde je nekad bila naša porodična kuća u Divoselu. Kažem mesto zato što od kuće, posle nekoliko napada hrvatske vojske početkom 90-ih, nije ostao ni “kamen na kamenu”. Kad u pretraživač upišete Divoselo, jedino što dobijete kao rezultat je velika zelena pustoš. Nema kuća, nema puta, nema oranica… Samo zeleno “more” koje guta sve pred sobom. Tražila sam, uvećavala, pokušavala da pronađem neki trag života prema kojem bi se orijentisala… Posle mnogo muke, uspela sam (bar tako mislim) da nekako lociram parče zelenog prekrivača ispod kojeg bi trebalo da su ostaci naše kuće. Usput sam

Spomenik koga više nema

15. jun 2026.

Centralni spomenik žrtvama kompleksa logora smrti NDH Gospić – Jadovno – Pag, autora Vanje Radauša, podignut je jula mjeseca 1961. nedaleko pravoslavnog groblja u Gospiću. Uništen je u ratu 90-tih. Samo mjesto i ostatke spomenika locirala je ekipa udruženja građana Jadovno 1941, decembra mjeseca 2021. godine. Ovaj video zapis urađen je maja mjeseca 2023. godine. Prenosimo dio teksta dr Koste Popovića, posvećen spomeniku na Jasikovcu: “Obeležavanje stradanja žrtava na Jadovnu spojeno je sa dvadesetom godišnjicom ustanka i revolucije u organizaciji Saveza boraca NOR i održana je 27. jula 1961. u Gospiću. Pri tome je dominirala proslava ustanka i revolucije. To je uticalo i na obeležavanje spomenika stradalim žrtvama terora i

Bezdane jame stratišta logora Jadovno – Knjiga Jadovno 1.

14. jun 2026.

Logor Jadovno i njegovi pomoćni logori bili su smješteni u predjelima Velebita, bogatim bezdanim jamama, karakterističnim za kraške oblasti. Od početka maja pa do kraja avgusta 1941. godine, te su provalije pretvorene u masovne grobnice Srba i Jevreja. Šaranova jama na Velebitu; FOTO: Dušan Bastašić, Maj 2006. Mnogobrojni problemi otežavaju istraživanja ovih jama, u koje je bačeno na hiljade nevinih ljudi. Njihovim istraživanjem se zapravo niko nije bavio, jer ni socijalistička vlast u vremenu od 1945. do 1990. godine nije bila naklonjena otkrivanju istine o monstruoznim zločinima koje su počinile ustaše na stratištima ovog prostora. Do većine jama se nije moglo ni doći. Neke od su njih ustaše već sredinom

veritas.jpg

Veritas: U Hrvatskoj uhapšen Srbin iz Valjeva

14. jun 2026.

Milovanu Periću određen istražni zatvor u Rijeci, gde je negirao optužbe koje mu se stavljaju na teret Srbin Milovan Perić (72) iz Valjeva uhapšen je na graničnom prelazu Tovarnik prilikom ulaska iz Srbije u Hrvatsku zbog sumnje da je počinio ratni zločin, saopštio je Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas“, koji je ovaj slučaj ocenio kao nastavak „tradicionalnog lova na Krajišnike“. Perić je uhapšen u četvrtak, a iz „Veritasa“ navode da se ovakva hapšenja često dešavaju na početku turističke sezone, čime se, kako tvrde, Srbima šalje poruka da nisu dobrodošli u zavičaj iz kojeg su izbegli tokom rata. Prema podacima ove organizacije, Perić je tokom hrvatske vojne akcije „Oluja“ u avgustu 1995. godine

Жitije Sveštenomučenika Save, Episkopa gornjokarlovačkog

13. jun 2026.

Nadbiskup Alojzije Stepinac otvoreno je rekao vladici da mora da napusti “hrvatski” Karlovac, inače će biti likvidiran. Na to mu je vladika odgovorio “Glavu dajem, ali svoj narod ne ostavljam”! Ovaj smireni i skromni, ispunjen mnogim vrlinama, episkop Crkve, rođen je 6. jula 1884. godine u Molu od blagočestivih i pobožnih roditelja Stefana i Jelisavete Trlajić. Na svetom krštenju dobio je ime Svetozar. Osnovno obrazovanje stekao je u rodnom mestu, a veliku klasičnu gimnaziju i bogosloviju završio je u Sremskim Karlovcima. Kao darovit i vredan učenik pokazao se i tokom studija, sa najvišim ocenama završivši Pravni fakultet u Beogradu i odbranivši Pravosudni ispit u Zagrebu. Poželevši da kao sveštenik posluži

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA