Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ove godine navršilo se 77 godine otkako je u Zagrebu zbog zločina u Jasenovcu obešen Miroslav Filipović, neslavno znan i kao „fra Sotona“, jedan od ustaških zločinaca iz Drugog svetskog rata, najozloglašenijih po brutalnosti i sadizmu.
Rođen u Jajcu 1915. godine, a 1938. zaredio se i ušao u franjevački red u samostanu Petrićevcu u Banja Luci, dobivši redovničko ime Tomislav.
Nije poznato kako se taj čovek već do 26. godine života radikalizovao, ali se zna da je već u prvim danima NDH njegov nadređeni u samostanu tražio od njega da se prestane da se petlja sa ustašama. On to nije poslušao i čim je u januaru 1942. diplomirao teologiju u Sarajevu, postao je vojni kapelan u ustaškoj vojsci.
Već 7. februara zabeleženo je da je učestvovao u pokolju oko 2300 civila u predgrađima Banja Luke, često čak i sekirama i krampovima. Ono što je o Filipoviću tada zabeleženo, iz današnje perspektive može se činiti kao puka fikcija.
U selu Šargovcu, Filipović, već u ustaškoj uniformi, jer franjevci za njega više nisu hteli ni da čuju, i još nekoliko ustaša zatekli 52 dece usred nastave.
Ušli su u jedan razred, pristojno pozdravili učiteljicu i decu, da bi Filipović zamolio nastavnicu da odabere nekog od učenika.
Filipovića su u tom kraju jako dobro znali, pozdravljao se, pa je učiteljica mislila da želi da neko od učenika nešto izrecituje. Odabrala je izvesnu Radojku Glamočanin, da bi on dete, koje mu je prišlo sasvim bez straha, podigao na učiteljicin sto i naglo joj prerezao vrat nožem.
U haosu koji je usledio rekao je svojim ustaškim kolegama: „Ustaše, ovo ja u ime Boga pokrštavam ove izrode i vi sledite moj put. Ja primam sav greh na moju dušu, a vas ću ispovediti i rešiti svih greha.“
Zaklao 52 dece
Na suđenju 1945. Filipović nije priznao da je učestvovao u klanju to 52 dece, ali jeste da je video kako se iz tog pokolja ustaše vraćaju obliveni krvlju. Sud mu tada nije verovao.
Kao što u njegovu nevinost za taj pokolj u februaru 1942. nije verovao ni nacistički general Edmund Glaise von Horstenau, vojni izaslanik pri Trećeg Rajha u NDH.
Papinski legat u Zagrebu ga je suspendovao i Filipović je nakratko završio u pritvoru kao optužen za „preterane zločine“ po tadašnjem nemačkom ratnom pravu, jer nacisti apsolutno nisu videli računicu u vršenju zločina nad civilima koji su time bili praktično naterani da uzmu oružje protiv okupatora.
No, iz zatvora ga je izvukao Vjekoslav Luburić, tada upravnik logorskog sastava u NDH, i smestio ga u Jasenovac. Kao jednog od koljača, naravno, nakratko i kao upravitelja Jasenovca, odnosno Stare Gradiške. Bio je u stanju da prereže grkljan čoveku, a potom da ga raspori preko rebara i stomaka.
Jednom je prilikom 56 bosanskih Jevreja povezanih žicom izudarao sekirom i pobacao u jamu.
Drugom je prilikom 42 zatočenika jednog po jednog ustrelio u potiljak. Obično je pokoljima pristupati ritualno, izgovarajući da je „pravda zadovoljena“.
Preživeli su svedočili i da je, blago se smešeći, jednom prišao majkama sa decom, tek pristiglima, i zastao da se igra sa jednim detetom. Bacao ga je u vazduh, kao u igri. Žene su tek tad videle da u jednoj ruci ima bajonet i da se pred ostalim ustašama zafrkava kao da dete promašuje nož.
Iz trećeg puta dete je dočekao na bajonet, a u histeriji i plaču žena, nastao je pokolj u kom su pobili sve.
Luburić je Filipovićem bio impresioniran, pa ga je kao „majstora“ prozvao Majstorović. Na suđenju je Filipović priznao „samo“ stotinak svojih ubijstava, pravdajući ih „naređenjima koja je morao izvršavati“. Ostala ubijstva je negirao, kao silovanja u logoru pre pokolja, ali je rekao da ih jeste video. Nakon smrtne presude, vlasti su ga obesile.
„Ludak, umno bolestan čovek koji uopše ne može da se kontroliše“
Što se tiče Vjekoslava Luburića, „Maksa“, opevanog kao zapovednika „svojih mesara“, rođenog u Humcu kod Ljubuškog 1913. godine, za njega je čak i ćerka Ante Pavelića, Višnja, malo pre smrti 2015. rekla da je bio „ludak, umno bolestan čovek, da uopše nije mogao da se kontroliše“.
Deo istoričara danas pokušava da objasni da je Luburić takav postao jer mu je, navodno, dok je imao samo 10 godina, kraljevska žandarmerija do smrti pretukla oca.
Sa Antom Pavelićem 1926. godine pokušao je da pobegne u inostranstvo, ali ga je policija uhvatila i problematičnog 16-godišnjaka vratila majci.
Dve godine kasnije je uspeo, pridružio se prvim ustašama u Mađarskoj, ali ga je koštalo slobode to što je došao kao delikvent. Vlasti su ga uhapsile zbog nekakve pronevere i osudile na pet godina zatvora. A kad je 1936. pušten, praktično je umirao od gladi na ulici.
Za klupu za ratne zločine bilo bi dovoljno već to što je upravo on bio taj koji je u avgustu 1941. osnovao logor u Jasenovcu.
Samo u dečjem logoru u Sisku umrlo je između 1152 i 1631 dece u jezivim uslovima. Praktično je zapovedao logorskom mašinerijom smrti u NDH. Nije se libio da strelja ni svoje.
Krajem 1942. zbog divljanja ga je sam Pavelić jedva zaštitio od von Horstenaua koji je učinio sve što je mogao da ga strpa iza rešetaka. Iza Luburića je ostalo na desetine hiljada strelajnih, poklanih, raskomadanih civila svih dobi, vera, nacionalnosti, polova, doslovno reke krvi.
Zatvorio je čak i HSS-ovca Radka Mačeka, a pri kraju NDH on je bio među najzaslužnijima za sprečavanje Vokić-Lorkovićevog pokušaja puča u marionetskoj državici koja se totalno raspadala. Iz NDH je ipak pobegao pre konačnog pada.
Tek nakon dosta godina i svih tih zločina, Luburić se u emigraciji setio da predloži „ujedinjenje svih Hrvata“. No, vrlo slično kako je i sam ubijao, 1969. stradao je i on.
Ilija Stanić, sin jednog od pokojnih ustaša, a u tom trenutku jedini u koga je Luburić imao poverenja, ispalo je da je Udbin agent. Mesecima je Stanić pripremao da s njim ostane sam, da ga pre toga drogira praškom za spavanje, da ima apsolutno čistu situaciju.
Konačno, 20. aprila 1969. Stanić je sve to pripremio u Luburićevoj kući. Kad je 56-godišnji Luburić bio u kuhinji, Stanić mu se prikrao sa čekićem i raspalio ga svom snagom u čelo. Luburić je pao, pokušao da ustane, a ovaj mu je viknuo: “ Majku ti j*em ustašku!
Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu!“ i nakon toga mu sa još tri udarca razbio lobanju.
Višnja Pavelić je pričala da su Nemci, čak i nacisti, bili vrlo neraspoloženi prema ustašama, odnosno da je Pavelić na vlasti opstajao isključivo zbog Adolfa Hitlera i uskog kruga njegovih najviših nacističkih suradnika.
Ono što ona tad nije rekla, ali je jasno iz nemačkih dokumenata iz Drugog svetskog rata, jeste da je razlog bila ekstremna ustaška brutalnost, pokolji koji su sa sobom nosili užasan pečat najgorih psihopatoloških devijacija.
Najgori od svih
Ljubo Miloš zapravo je bio možda i najgori u toj manijakalnoj konkurenciji. Bio je Luburićev rođak. Rat ga je zatekao kad je imao samo 22 godine i Luburić ga je od prvih dana uzeo kao svoju desnu ruku.
Postavio ga je za upravitelja Jasenovca već u oktobar 1941., tako da je baš njemu zapalo da u Jasenovcu pazi na Mačeka. A stari HSS-ovac posle pričao da je jednom prilikom pitao Miloša zar se ne plaši Božje kazne zbog svih tih zločina. „Ništa mi ne govori. Ja znam da ću goreti u paklu za ono što sam učinio i ono što ću učiniti. Ali ću goreti u paklu za Hrvatsku“, odgovorio mu je.
Obožavao je da se u logoru pretvara da je lečnik i zapravo se „igrati“ dok je tamanio logoraše. Nekad ih je ubijao pištoljem, nekad parao nožem.
Bio je jako ponosan na svoj izum „ritualno klanje Židova“. Mnogi su svedočili da su ga hvatali pravi napadi ludila, pa bi na primer zajahao konja, galopirao logorom i pucao po logorašima. Zbog toga su ga se klonili čak i mnogi ustaše u logoru.
Diana Budisavljević, Zagrepčanka koja je kao Austrijanka uspela da prevari sustav NDH i iz ustaških logora spasiti 12.000 dece, čak im sačuvati i identitete, svedočila je da su u Staroj Gradiški kozaračka deca umirala od gladi, bolesti i hladnoće, da su djecu ubijali tako što bi im razbili glavu o zid.
Jedna od preživelih svjedočila je da su jednom prilikom u logor došli Maks Luburić i Ljubo Miloš s nekolicinom drugih ustaša i da su doneli kantu ciklona B (otrova za gasne mkomore).
Decu su otimali, tukli kundacima, a kad bi ih konačno strpali u neku prostoriju, deci su unutra ubacili tu kantu i potrovali ih. Zbog divljanja, pljačkanja po okolnim selima i kako je to već išlo, i Miloš je krajem 1942. uspeo da zaglavi u NDH u zatvoru kao optužen za zločine, da bi Luburić i njega izvlačio na slobodu.
Miloš je kasnije bio i upravitelj zatvra u Lepoglavi, no 1945. uspeo je da pobegne pred partizanima preko Austrije, očito uz pomoć dela klera, koji je, za razliku od Alojzija Stepinca, takođe bio ekstremističkih nacionalističkih nazora.
Za razliku od velike većine ostalih izbeglih ustaša, Miloš se već 1947. ilegalno vratio u Hrvatsku, naivno verujući da će mobilizirati dovoljno „krstaša“ za gerilski ustanak. Vlasti su ga uhvatile vrlo brzo i 1947. optužile za ratne zločine.
Dokazati mu zločine bilo je vrlo lak posao, osim što je bila reč o masovnom gradivu.
Lak posao zato što je Miloš apsolutno sve priznao, još od planova istrebljenja celih nacionalnih i etničkih manjina smišljenih već pri osnivanju ustaškog pokreta. Tako, na primer, kad su ga pitali za ubistva dece, mrtvo hladno je odgovorio: “
Ona su takođe likvidirana na isti način kao i odrasli. U razgovoru s fra Majstorovićem saznao sam da je decu mnogo teže ubijati nego odrasle.“ Osuđen je 20. avgusta 1948. u Zagrebu i istog dana obješen.
Jedini koji je prošao bez smrtne kazne
Od svih njih jedino Šakić na kraju nije završio s formalnom ili neformalnom smrtnom, nego kaznom od 20 godina zatvora koju je od 1998. gulio u Lepoglavi, onoj istoj u kojoj su nekog mučili i ubijali njegovi kompanjoni.
Šakić je takođe bio rodom iz Ljubuškog, samo što je od svih navedenih bio najmlađi. Imao je samo 20 godina kad ga je Luburić uzeo da mu pomaže u svemu onome što su činili u logoru u Jasenovcu. Smatra se da je upravo Šakić 1942. u Jasenovcu ubio HSS-ovca pesnika Mihovila Pavleka Miškinu.
Tog leta u Staroj Gradišci videli su ga i da je lično pogušio izduvnim gasovima pun kombi dece i žena. Sledeće godine oženio se tada 18-godišnjom Luburićevom polusestrom Nadom, koja je takođe od početka logora učestvovala u svemu tome. Sa samo 22 godine, u aprilu 1944., Luburić ga je postavio da upravlja tom klaonicom.
Sećaju ga se kao tipa koji je bio kicoš, večno u ispoliranim čizmama i savršenoj uniformi, te užasno arogantan. U mučenjima logoraša znao je i lično da učestvuje.
Za njegovog šefovanja u Jasenovcu pobijeno je najmanje 2000 ljudi, a zabeleženo je i to da su Šakić i jedan drugi zločinac Andrija Artuković, ministar policije u NDH, sedeli i ručali šnicle dok su gledali kako vešaju logorskog lekara dr. Milana Boškovića, njegovu suprugu i još trojicu koje su razotkrili da su slali informacije partizanima. Kao i Pavelić, i Šakić je iz Hrvatske pobegao u Španiju malo pre kapitulacije NDH.
Bio je prijatelj s paragvajskim diktatorom Alfredom Stresner, ozloglašenim zaštitnikom najgorih nacista. Još 1994. izjavljivao je da mu je „žao što nije ubio još Srba“, da „spava kao beba“.
Ali kad ga je 1998. Argentina ipak izručila Hrvatskoj, bio je iznenađen. Na suđenju se smejao svedocima njegovih zločina, kao kad je dr. Milanu Boškoviću rekao da će mu, zbog njegovog ugleda, učiniti čast da ga ubije lično zbog krađe kukuruza, jer logoraši su bili gladni.
Pri presudi mu ipak nije bilo smešno, odslušao ju je potpuno ozbiljan. Njegovu je presudu oduševljeno pozdravio celi sve, jer bila je reč o zapovedniku logora smrti. A kad je umro 2008., nakon godina robijanja i problema sa srcem, to mediji jedva da su posebno zabeležili.
Izvor: Blic.rs
Vezane vijesti:
One Response
Kada je hapšen izrazio je želju da umre u Hrvatskoj, što mu je i omogućeno u zatvoru sa velikm obzbeđenjem da ga se nitko nij mogao doćepati da ga ubije. Sistem je postao mekši nego odmah po završetku rata i zato mu je omogućena takva zaštita, na žalost i veliku našu sramotu u odnosu kakve je zasluge imao kao rukovodilac u vreme NDH.