Бања Лука, Бански Двор, мала сала – Четвртак, 02. фебруара 2023. у 19 часова.
Гроздан Шумара је главни лик романа. Родољубни и национални занос Гроздана враћа из Берлина, гдје је радио годинама, 1992. године у тек узаврели босански лонац, гдје га дочекују супруга и четири сина. Гроздан је типични српски борац, којем је патриотизам све слабији због ратних профитера. У Гроздану се башкари морал овдашњег човјека. Послијератни вјетрови још узнемиравају људе Козаре и Поткозарја – чему су узрок како страни, тако и домаћи мешетари.
БИОГРАФИЈА
Василије Каран је рођен 1934. године у Међувођу (заселак Поглеђево), општина Козарска Дубица, Врбаска Бановина, Краљевина Југославија. У току Другог свјетског рата, на Козари, изгубио се од својих родитеља, па је, без иког свога, преживио ратне дане на брдима исте планине. Том времену, као сјећање, посветио је више својих дјела.
Након Другог свјетског рата је радио у Старој Пазови, Србија, гдје је похађао средњу школу. Касније је у Бањој Луци завршио Педагошку академију – српски језик и књижевност.
Док је радио посао новинара, за многе листове објављивао је прилоге из свакодневног живота, што га је постепено уводило у свијет књижевности. Објављивао је приповјетке, хумористичке прилоге и драмске текстове.
Први Каранов роман “Црвени трагови”, откупљен је 1980. године на конкурсу редакције “Дневник” Нови Сад, Србија, у категорији народно-ослободилачки покрет. Послије овога написао је већи број романа и збирки приповједака.
Каран је награђиван на конкурсима неколико пута. Добио је награде за романе “Јоја” и „У земљи суза“, те за збирку приповједака “Плач анђела”. Каран успјешно пише драме и хумореске. Написао је преко четрдесет дјела, а до сада је објављено преко двадесет.
Путеви људски и људски карактери заокупљају Каранову пажњу у његовим дјелима. Сукоби идеја и идеологија нису личне природе, већ продукт времена и планетарног престројавања. Подјеле држава, нација и вјера на вјечито вјетровитом Балкану, мјеста су гдје он вангоговским бојама слика предјеле и људе са прозрачном свјетлошћу у чијим се пропламсајима увијек назире трачак наде, увјерења и вјере да ће послије тамне ноћи доћи свијетла зора, излаз из тунела.
Вјечита инспирација за Карана су, између осталих, Поткозарје и Козара.
Везане вијести:
ДУБОКЕ РАНЕ УВИЈЕК БОЛЕ – Пише Василије КАРАН
Vasilije Karan književnik iz Banja Luke kao dečak pobegao iz kolone za Jasenovac