Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Nadežda Vinaver
Razgovarao Vladimir Dimitrijević
Potpuno sinhronizovani, na međusobno vrlo udaljenim mestima (bez savremenih sredstava obaveštavanja), potpuno su isti načini ubijanja (od opkoljavanja sela do pohoda na škole sa pravoslavnom decom…), isti metodi mučenja sa takvim detaljima da je svima oduvek moralo biti jasno da je učenje za takva dela bilo dobro organizovano, da su pripreme bile sistematične, da nijedan kraj NDH nije preskočen, da su „radne“ grupe spremno čekale da pokažu svoj nauk. Njihov radni učinak je bio visokoproduktivan, nijedan metod nije zakazao, nijedna sprava za mučenje i ubijanje nije podbacila, nijedna želja ubica nije ostala neispunjena. To je realnost koju niko ne može da ospori
Naš sagovornik je dr Nadežda Vinaver, profesor Univerziteta u penziji. Predavala je istoriju francuskog jezika (jezik srednjeg veka i renesanse); leksikologiju sa semantikom; francuski kao jezik tehničkih nauka. Prevodilac i teoretičar prevođenja, esejista, urednik biblioteke prevoda Stanislava Vinavera (Grafički atelje „Dereta“)… Međutim, sa njom nećemo pričati o plemenitoj veštini prevođenja nego o nečem drugom, nasušnijem od nasušnog u doba kada pokušavaju da nas liše pamćenja. Razgovaramo, naime, o žrtvama ugrađenim u temelje nacionalnog identiteta, bez čega nema opstanka nijednom narodu, pa ni srpskom.
Nedavno se u nas pojavila kapitalna knjiga dr Nikole Nikolića o Jasenovcu. Ovaj „čovek s Balkana“ (S. Krakov) robijao je pod Austrijom kao mladobosanac, bio u ustaškom logoru smrti kao komunista, da bi ga Tito 1949. bacio na Goli otok jer je digao glas u odbranu nevino gonjenih. Za knjigu ste pisali uputni pogovor. Zašto se ovoliko čekalo na njeno novo izdanje, ako se zna da je delo svetlost dana ugledalo 1948?
Pitanje koje ste postavili otvara ključni problem za sve što je u vezi sa ustaškim logorom Jasenovac, sa njegovim slobodnim i neometanim postojanjem tokom četiri i po godine i sa njegovom celokupnom posleratnom istorijom – sve do današnjeg dana.
Ova retka knjiga zaista je pala u zaborav, iako ona predstavlja sjajan istorijski dokument, autentičan, verodostojan, pisan u hronološkom sledu, sa imenima mnogih žrtava, sa podacima o životu i „umorstvu“ istaknutijih zatočenika, sa detaljima masovnih ubistava, kao što je, na primer, uništavanje Kozaraca, o načinima mučenja i ubijanja. Kad su pre neku godinu Srbi optuženi za genocid, užasnuti nismo mogli poverovati da je to moguće, možda još i više zbog toga što smo shvatili da Srbi za sebe nisu ništa učinili. Ljudi koji pamte ustaše i koji se sećaju da je posle rata u njihovim sredinama sa zahvalnošću čitana Nikolićeva knjiga o Jasenovcu, nisu je zaboravili. Kada je pomenut genocid, meni se nametnula potreba da pokrenem istinu i uspomene, i da se to dragoceno svedočanstvo stavi svima na uvid. Objavljena knjiga, sa pogovorom (nepotrebno izmenjenog naslova) na kojem sam istrajno radila, izazvala je, kao što vidimo, mnogo interesovanja. Šteta što je ovaj sjajni istorijski dokaz propustio nedavni važan istorijski trenutak, nacionalno vrlo značajan, jer je, spreman, čekao dve godine da bude objavljen.
Delove ove knjige prenosi list Politika kao podlistak. Neki čitaoci kažu da im se čini da čitaju stranice neverovatne, iako tragične, čitanke, toliko uverljive da se oni čude što o njoj nisu znali ništa.
Korisno je napomenuti da su na prvoj promociji ove knjige (13. jul 2015.) neki slušaoci ozbiljno zamerili sadržaju izvesnih rečenica iz predgovora Nikolićevog teksta.
To se najpre odnosi na poređenje i izjednačavanje ustaša i četnika (strane 6 i 7), a naročito na tvrdnju da je i u Srbiji bilo više „logora uništenja“. Ako uzmemo u obzir Nikolićevo pošteno i hrabro opisivanje strahota Jasenovca, ali i njegovu dobru obaveštenost o političkoj stvarnosti u Srbiji za vreme rata, možemo poverovati da je neko iz uredništva izdavačke kuće, po „partijskoj savesti“, dopisao ove „informacije“.
U Predgovoru Nikolić zahvaljuje „slavnoj Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije i Partizanskim odredima“ što su ga oslobodili i spasli od sigurne smrti. Pošto Nikolić nije tu kazao da je on, sa jednom malom grupom logoraša, razmenjen za nemačkog oficira, čitalac, ako to ne zna, zaključi da Nikolić govori o partizanskom oslobađanju logora Jasenovac, a poznato je da partizanske snage nisu nikada ni pokušale da oslobode Jasenovac, jer Vrhovni štab za to nikad nije dao saglasnost.
Naša napomena uz sam tekst je izostala, mada je sve to u Pogovoru na kraju knjige objašnjeno.
Sada da se vratimo na naše pitanje – Zašto se ovoliko čekalo na novo izdanje knjige?
Nije jednostavno dati odgovor koji očekujete. Biće to duga priča.
Sadržaj vašeg pitanja upućuje takođe na ozbiljne razloge za proveru naše svesti i našeg ponašanja prema Jasenovcu tokom punih sedam decenija (od 1945. godine), a odmah zatim i naše spremnosti za transformaciju – da o Jasenovcu više ne govorimo kao o nekoj apstraktnoj neminovnosti poput srednjovekovnih apokaliptičkih nesreća (u sintagmatskom odnosu sa brojem od sedamsto hiljada) već kao o apsolutno nerazlučivom činjeničnom algoritmu čiji prvi skup pokriva period od 20 godina koje prethode osnivanju logora i njegov strašni nezavisnohrvatski aktivni rad, a čiji drugi deo, postjasenovački, sažima skup oštrih, unapred planiranih komunističkih zabrana a time i postepenog zanemarivanja Jasenovca od strane Srba. Videće se da je i predjasenovačko vreme u čvrstoj vezi sa Komunističkom partijom.
U Hrvatskoj je bilo mnogo logora i stratišta, ali je Jasenovac postao opšte ime za sva mesta gde su ubijani Srbi na teritoriji NDH. U sebe je upio prve „sabirne“ logore: Gospić, more oko ostrva Paga, bespuća Velebita i druge duboke jame, vode više reka a naročito Drine, Save, Dunava, seoske bunare, zapaljene crkve pune srpskog naroda, bezimene utrine…
Na velikoj teritoriji koju su ustaše proglasile svojom nezavisnom državom, masovna ubistva Srba počela su odmah po njenom osnivanju, 10. aprila 1941. Potpuno sinhronizovani, na međusobno vrlo udaljenim mestima (bez savremenih sredstava obaveštavanja), potpuno su isti načini ubijanja (od opkoljavanja sela do pohoda na škole sa pravoslavnom decom…), isti metodi mučenja sa takvim detaljima da je svima oduvek moralo biti jasno da je učenje za takva dela bilo dobro organizovano, da su pripreme bile sistematične, da nijedan kraj NDH nije preskočen, da su „radne“ grupe spremno čekale da pokažu svoj nauk. Njihov radni učinak je bio visokoproduktivan, nijedan metod nije zakazao, nijedna sprava za mučenje i ubijanje nije podbacila, nijedna želja ubica nije ostala neispunjena. To je realnost koju niko ne može osporiti.
Očito, to ruši čuvenu hrvatsku tezu o jednom kamionu ustaša koji su došli iz emigracije, nametnuli se kao vlast u Zagrebu i počeli da kolju. Iza svega je stajala snažna organizacija, zar ne?
Ko je sve učestvovao u stvaranju uslova za takvu surovost? Ko je do tog stepena podigao mržnju prema Srbima da su Hrvati svoj opstanak videli ne samo u eliminaciji Srba, u neumoljivom istrebljenju porodica i celih naselja već u potvrdi sebe samih putem sistemskih izopačenosti ubijanja? Iskonska mržnja prema Pravoslavlju se sveukupno povećavala i pretvarala u ludilo, i potvrđivala bolnu istinu da zlo ima neizmernu dubinu.
Odmah po osnivanju Jugoslavije (1918) počele su teškoće sa Katoličkom crkvom, koja je dotle, u krajevima pod okupacijom Italije, Austrije, Mađarske bila jedina uticajna crkva.
Katolička crkva nije mogla prihvatiti državu u kojoj ona nije bila na čelu državne verske administracije. Nije mogla da prihvati da sa Pravoslavnom crkvom deli ista prava u odlučivanju o verskim pravima građana, odnosno da sa Pravoslavnom crkvom mora deliti objektivnu smisaonu povezanost. Odgovor Katoličke crkve na sve uvek je bio: ne prihvatiti.
Za vreme ustaša ona je spremno prihvatila da Srbe pokrštava, što najveći broj njih ipak nije spaslo od smrti. Takva moćna ustanova, jedna od najmoćnijih sila sveta, sveta i nesveta kad ispred nje stanu sumanuti ljudi, danas kao i ranije, dejstvuje na mišljenje i događaje, slobodno i smelo iznosi svoje razloge.
Ustaše, pripadnici hrvatske separatističke, ekstremno-šovinističke, terorističke organizacije, sa programskim konceptom stvaranja takve hrvatske države u kojoj bi živeli samo Hrvati i u kojoj se ne bi smeo naći nijedan Srbin, ni Jevrejin niti Ciganin, prihvatili su „sveti“ zadatak da svugde, u svakom trenutku, u svakoj prilici ubijaju Srbe, ne krijući, ne falsifikujući ništa. Oni su se time ponosili i hvalili.
U toj opsednutosti za apsolutnom slobodom da ubijaju koliko hoće i da uživaju u tome koliko hoće, došlo se do stvarne duhovne degeneracije, do stupnja mahnitosti, što ih čini jedinstvenim, najgorim zločincima u Evropi.
Polovinom XX veka, u srcu Evrope, rešili su da pobiju ceo jedan hrišćanski narod! Svi temelji evropskog mišljenja, svi običaji, maniri građeni vekovima, milioni knjiga – čemu?
A kad Nikolić opisuje kako je cela jedna planina osuđena na smrt – kolektivni konsenzus omraze – i kad piše onu zagrcnutu tužbalicu nad mrtvim Kozarcima – svakako nije mogao pretpostaviti da će na Brionima budući šef države Jugoslavije, Josip Broz, srdačno gostiti bivšeg Hitlerovog oficira, KURTA VALDHAJMA, odlikovanog od strane NDH zbog zasluga na ubijanju šezdeset ili sedamdeset hiljada Srba na Kozari.
Iako sve to znamo, ne možemo da poverujemo kako je mržnja zbrisala svaki obzir u ponašanju. Šef hrvatske države, predstavnik države u odnosima sa drugim državama, sa gostima iz drugih država drži na svom radnom stolu korpu punu iskopanih ljudskih očiju i pokazuje je strancima. Pavelić pobednički pokazuje tu pihtijastu masu, a neki drugi Hrvat ponosno šeta sa vencem nanizanih jezika srpskih žrtava oko vrata.
Padoše na ispitu stari antropolozi sa svojim dalekim, u okeanima zagubljenim ostrvima – šta su njihovi opisi rituala pobede!
Genocid se zbio, a odmah posle rata došlo je do prikrivanja genocida, i to pod vlašću onih koji su sebe predstavljali kao „apsolutne antifašiste“. Koji je mehanizam poricanja primenjen?
Antisrpstvo ustaško, antipravoslavlje katolika dobro su poznati. Ali manje je poznata uloga trećeg kraka trostrane antisrpske konstrukcije u Hrvatskoj, odnosno Jugoslaviji od 1919. godine, a to je delatnost Komunističke partije. To je treća uporna sila koja se svom snagom, od svog osnivanja, trudila da podbuni narode u Jugoslaviji i da ih posvađa. Zašto? Vođe partija su znale da na vlast mogu doći samo ako nastupe strašni poremećaji u državi. Uzor su imali u rušenju velike Rusije u kojoj su pobedili novi okrutni vlastodršci, vešti da iskoriste teški istorijski trenutak u kojem se našla njihova otadžbina. Partija je 1929. godine osnovala list Proleter koji ilegalno izlazi do 1942. godine. Sadržaj ovog lista, kao organa Centralnog komiteta KP, vrlo je značajan za istoriju partije, za upoznavanje njenog rada i njenih reakcija na društveno-politički život u Jugoslaviji tokom dužeg vremena.
Praćenje napisa u ovom listu je učestvovanje u datom vremenu, sinhrono praćenje jedne raskorenjene logike o pravu grupe pojedinaca željnih vlasti da godinama objašnjavaju kako je zlo dobrobit i da nas uveravaju kako je mržnja plodotvorna… ne zaboravimo da je reč o organu Centralnog komiteta.
Pratila sam neprestane napade na Srbe u Proleteru, već od prvog broja 1929. godine i opisala ih u Pogovoru Nikolićeve knjige. Na tim stranicama se sistematično, uporno gradi pojmovnik razdora, osuda, uvreda, kleveta, maštovitih obmana, bolesne propagande, rastrubljuje se prezir prema žrtvama srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, ruši se svaki saosećaj za njih, uništava se svaki prag trpeljivosti… Izgrađen je dugi niz epiteta: velikosrpska buržoazija, vojnofašistička diktatura (tako često korišćena fraza u govorima političara posle završetka rata), krvava srbijanska monarhija, beogradski ljudožderi, nasilnički beogradski tirani, i tome slično. Ali, ostaje jedna vrlo važna činjenica koja se malo pominje, a to je odluka Partije da Srbi ne mogu da organizuju svoju, srpsku KP.
Nacionalni nepomirljivi determinizam KP je određivao, ne samo vid sopstvene partijske angažovanosti, već je sebi dao mnogo veću ulogu da u svim krajevima Jugoslavije, kod svih članova ili simpatizera, naročito među Srbima, počne da nameće svoja ideološka merila i da od njih zahteva da odnos prema sopstvenoj istoriji i tradiciji, veri, stvaraju prema modelu i cilju, važnim za hrvatski nacionalizam. To, nažalost, teško nasleđe, dugo se odražavalo na život Srbije, a ima ga i danas, naročito u domenu kulture.
Koliko je Josip Broz bio spreman da favorizuje Kominterninu ideju da Srbi, hegemoni stare Jugoslavije moraju stalno biti pod partijskom paskom?
Kada govorite o stavu Josipa Broza prema Kominterni u vremenu posle završenog rata, moramo se setiti da KPJ, kada je došla na vlast nije mnogo brinula o Kominterni jer je za nju ta međunarodna organizacija bila samo učitelj revolucionarnih pokreta i izazivač nereda među narodima, a njena važnost za partiju bila je posebna kada je u predjasenovačko vreme, to znači 20 godina pre početka rata, trebalo od Jugoslavije napraviti internacionalni problem.
Nije neka apstraktna Kominterna uspostavila front protiv Srba: Komunisti iz Jugoslavije (sa hrvatskim nacionalnim predznakom) stalno su tražili da se na svim sastancima Kominterne postavlja pitanje nacionalnih odnosa u Jugoslaviji. Stalno su se žalili kako su ugroženi, tražili su ne ravnopravnost već nacionalna nadprava, versku premoć i nadmoć, i žestoko su zamerali Kominterni ako bi slučajno zaboravila da na svojim sastancima kuka i žali se zajedno s njima na nepravdu u odnosima jugoslovenskih nacija. (Konkordat je trebalo da potvrdi te zahteve).
Kad su na Velikom kongresu komunista, održanom u Moskvi 1924. definisani stavovi o jugoslovenskom nacionalnom pitanju, koji nisu bili po volji Jugoslovena, oni su se pobunili i protiv same Kominterne i doneli izričiti zaključak. „Komunistička partija istakla je parolu prava na samoodređenje hrvatskog naroda do otcjepljenja i osnivanja samostalne države kao jedno od glavnih parola u borbi protiv velikosrpske vojnofašističke diktature i ta parola postaje svakim danom sve popularnija“, jasno će preneti Proleter, početkom 1923. godine.
Mnogo bi bilo važnije znati ko je postao toliko moćan da tokom nekoliko decenija kontroliše srpske ocene ustaštva i ko favorizuje nebrigu za Jasenovac.
„Slučaj Jasenovac“ pun je protivrečja – od činjenice da niko i ne pokušava da ga oslobodi do poslednjeg trenutka rata, maja 1945. iako su trupe Crvene armije na teritoriji Jugoslavije, preko uništavanja ostataka logora, do današnjeg pokušaja da se Jasenovac potisne Srebrenicom. Pažljivo ste pratili način prikrivanja tragova ovog logora… Šta se, i kako se dešavalo?
Kad nemački rečnik Duden (Politika, 10. maj 2015.) objašnjava pojam „ustaša“ kao „hrvatski nacionalistički pokret koji se u Drugom svetskom ratu borio protiv srpskog centralizma“, to nije ništa drugo do ponavljanje reči Josipa Broza iz njegovog članka objavljenog u decembarskom broju Proletera 1942. Josip Broz se priseća predratne namere Srba da „srbizuju Hrvate i Slovence“, a da su Hrvati „kao najsnažnija individualnost među ostalim ugnjetenim narodima Jugoslavije, davali najžešći otpor protiv takve velikosrpske nacionalne politike“. Ova rečenica, kao i ceo članak, kojim se rezimira nezadovoljstvo Komunističke partije Srbima, jeste kao neka overa razložnog postojanja logora Jasenovac. To je u stvari bezglasna saglasnost uredništva sa aktivnošću te fabrike smrti i sa genocidom nad srpskim narodom na celoj teritoriji NDH.
Kako onda očekivati da Vrhovni štab na čelu sa Josipom Brozom (i Andrijom Hebrangom kao sekretarom Partije) oslobađa Jasenovac gde su zatočenici čekali, čekali, organizovali se kako su mogli da pomognu u napadu za oslobođenje i sanjali svoj tragični san. Umesto toga, Partija je naređivala da se uklone omiljeni partizanski komandanti koji su tražili dozvolu da pokušaju sa oslobađanjem logora ili bar da prekrate muke zatočenika. Partizanske snage na čelu sa Josipom Brozom nikada nisu pokušale da oslobode logor Jasenovac.
Tragičnost logoraša je trostruka: zato što su se našli u logoru, najgorem od svih konclogora; zato što su ih izneverili oni u koje su polagali nadu; zato što su po direktivi komunističkih vlasti morali ostati bez belega, bez znakova koji podsećaju na njihove patnje i bez traga poštovanja i zahvalnosti.
Izvor: PEČAT
Vezane vijesti:
Nikola Nikolić: Jasenovački logor (1)
Milan Bastašić: Žrtve Bilogore i Jasenovac
Zašto i od koga su djeca sa Kozare dovedena u poziciju da ih neko …
Sećanje na jasenovačke žrtve – Jadovno 1941.
One Response
Jasenovac je politička igra Kominterne i Pavelića. Kominterna naređuje Brozu da se Jasenovac ne dira,kako se ne bi poremetili odnosi Pavelića i Kominterne,jer je Sovjetima stalo da tim pravcem izađu na Jadran.