Na Tisi crna ćuprija

Samo na utoku Jegričke u fašističkoj raciji ledenom rekom isteklo je više od 1500 života – Most na Tisi u Žablju i dalje razdvaja zločinom nespojive obale

Piše: Mladen Bulut

– Da je Bog dao, pa da si se do ramena sasušila – klela je, do kraja života samotnog, svoju ruku učiteljica Anđelina Stefanović kojom je posegla da zlotvorima otvori vrata i u isti mah, od vazda bogougodnog doma Živanovih, načinila – grobnicu.

Tek jednu od onolikih drugih u dugom nizu uzduž i popreko sasvim opustele Glavne ulice – onda preimenovane u Horti Miklos utca – kojim je, prema službenom opisu od 17. januara 1942. jednog specijalno izaslatog budimpeštanskog detektiva, bestragom, ispod ledom zajažene Tise, otposlano u bespovrat bezmalo polovina žitelja tadašnjeg Žablja.

MRTVE JAVKE

Svih godina potom, dok su pristizale, doturane iz nigdine, tajnovite ceduljice u njoj su, kao sićušni žižci, uzletala se i gasla drhtava potajna verovanja da će joj se bezbroj puta već oplakani, ali nikad opojani, muž najedared tu, pred njom, stvoriti i, kao nekad, u crkvenoj porti, onako stasit, stati pred nju. Jer, pisalo je: „Georgije je uspeo izneti živu glavu .., te dobro je, ali mora da se krije .., te je preležao upalu pluća i sad se oporavlja .., u logoru je slučajno, uskoro će kući ..“ona nikom od tolikih unesrećenih nije smela poveriti tu svoju (ne)srećnu nevericu.
Nikako nije mogla znati da je takva ista, krhka, a utešna varka, lebdela pronošena unaokolo opustelim selom nedreći se, kraj tupog razdirućeg bola, u dušama preživelih stradalnika sve dok se, ratom razvejani na sve strane sveta, i poslednji Žabaljaci, nisu povratili u selo. Dok, najzad, nisu shvatili da su pisane rukom krvnikovom koji je, znajući da nada poslednja mre u strahu i naivnosti ljudskoj, nastojao da što duže, u neiskopanim i neobeleženim grobištima, prikrije grozomoran zločin.
Onda je, udovički neutešna, sa domalog prsta desne premestila na levu ruku venčanu burmu shvativši da joj Svevišnji nije uslišio najveću životnu želju i samo se usrdno molila da i nju što pre uzme k sebi.
Još od popodneva 4. januara, po opakom zlu slutilo je obesno orgijanje narojenih honveda, žandara-perjara i oboružanih komšija Mađara i Nemaca dok su se junačili kraj lešina Nove Ćurčina i Đoke Apića, ubijenih u puškaranju na Pustajića salašu, koje su, u otvorenim grubo sklepanim sanducima, onako okrvavljene i izmrcvarene, prislonili uz prljavo užuteli zid opštinske zgrade.
I svako ko je prošao selom morao ih je pljunuti i barem reći nešto jako ružno o pokojnicima, jer bi ga, uz preteće ćuškanje i sve žešće bubotke, sustigao obilni izliv pokuljalog ubilačkog besa.
– Da te nije žao – sa neskrivenom mržnjom su se pripadnici „milicije“, okruženi i okuraženi honvedima sa žandarmima, unosili svakom ponaosob u lice nasilno privedenih pridošlica. Onako ozvereni, tražili su najmanji povod za prolivanje nove krvi.
Ponoć tek je prošla, a ona taman što je legla i malo se zgrejala pod perinama u naručju muža, kad ju je prenula lupa na vratima.
– Policaj, otvaraj!

OTAPANjE ISTINE

U prvi mah, sva prestrašena, pomislila je da se produžena ruka okupatorske vlasti pružila čak amo da ščepa njenog brata Jovana koji je utekao iz Vukovara kako bi u miru parohovog doma u predstojećim Božićnim blagdanima bar na čas našao utočište. Jer, kao solunca, ustaše su ga tamo neprestance gonile da sa tablom o vratu – na kojoj je pisalo: »Ja sam narodni neprijatelj» – čisti konjski, pseći i ljudski izmet po ulicama i riba javne klozete.
– Ne tebe, njega – na lošem srpskom objasnio je zapovednik patrole preneraženom izbeglici, koji je već dopola obučen stajao u još neohlađenoj kuhinji i, da bi bio sasvim jasan, uperio prst na bunovnog domaćina.
Onako razdrljenog u pidžami, na bose noge obuvenih papuča, poterali su ga po celcu, a ona je ostala usred prostrane avlije stežući presavijeno ćebe u rukama.
– Neće trebati – nekako je dvosmisleno prosiktao vođa patrole, pre nego je grubo odgurnuo u stranu, dok je ona obeznanjena netremice zurila u nestvarni prizor u kojem su, kao u kakvoj biblijskoj pojavi, oko obnaženog raba božijeg isparenja još toplog i životnog tela očas stvorila nekakav zlaćani obol, dok su mu nad glavom unakrst, poput četiri upaljene sveće, na mrzloj mesečini, ljeskali dugi isukani bajoneti sprovodnika nataknuti na puščane cevi.
Iako je Vladimir, kao dvanaestodišnjak, uz nekoliko nepromišljenih vršnjaka, sa zida crkvene porte, danima posmatrao učestala svakodnevna smaknuća u susednom opštinskom dvorištu istinu o pojedinostima pod kojima mu je skončao otac sa još dvojicom žabaljskih sveštenika (Katićem i Eremićem) saznao je mnogo kasnije pošto je 1952. presuđeno nacistički nastrojenim meštanima Žablja.
– Traženo je od njih da prekrše svetu tajnu ispovesti i odaju sve što znaju ili su čuli o „banditima“, ko ih krije, ko ih potajno podržava – poverio mu je, kao klupskom drugu, nekadašnji prvotimac FK „Vojvodina“ Aleksandar Šaca Kanazir, ondašnji sudija okružnog suda u Novom Sadu, zbog dubokog poštovanja prema ocu Georgiju koji je, kao ugledni sokolski prednjak, na osnivačkoj skupštini u leto (takođe predratne) davne 1914, izabran iz reda malobrojnih utemeljivača za prvog sekretara „pola crvenih, belih pola“ fudbalera iz prvog sastava našeg najstarijeg fudbalskog prvoligaša.
– Ubica je uhvaćen na nekom salašu kraj Subotice, a pošto je odležao u zatvoru manje od četiri godine nastanio se u Novom Sadu, nedaleko od nas na Telepu. Kad god bi izdaleka spazio oca glavom bezobzirce je bežao na drugu stranu ulice – kazuje Vladimirov potomak, koji po dedi sa ponosom nosi ime Đorđe i, kao svoj krst, više od pola veka uporno vuče duboko usađeni osećaj nepravde.
Valjda je zločincu, kaže, kao olakšavajuća okolnost uračunato da je pobio sveštenike, pa ondašnjem društvu nije načinio naročitu štetu, Neoprostivo je što i dandanas na spomen tabli na klupskoj zgradi na stadionu „Karađorđe“, kraj imena poginulih u ratu «vojvodinaša» nedostaje ime Georgija Đorđa Živanova.

ZLOČIN BEZ PRAVE KAZNE

Peter Rastik, Johan Baumgartner, Šandor Tarik, Vida Berček, Maćaš Fišer i Anton Kapos prednjačili su u surovostima nad svojim susedima Srbima, Jevrejima i Ciganima, dok su glavni podstrekači i sastavljači hapšeničkih spiskova bili Ferenc Kelemen, Tibor Keri, Deže Rot, Anton Flegel, rimokatolički sveštenik Hipehen i trgovac Behard, sa ćerkama Babikom i Hedvigom.
Iz njihovih iskaza nepobitno je utvrđeno da je, u opštinskom podrumu, Šandor Tarik hicima iz pištolja u potiljak prekratio sveštenicima muke tantalove posle krvničkog prebijanja i torture islednika iz zloglasne novosadske „Armije“, koji su, koristeći inkvizitorske naprave, nesrećnicima odvajali nokte od prstiju, sekli uši i nosnice, mengelama stezali glave, uvrtali mošnice, čupali dojke, a neke klali i kasapili kao svinje obešene na mesarskom remu…
Nakon oslobođenja, u skladu sa međunarodnim konvencijama o počinjenim ratnim zločinima, većini pohvatanih suđeno je u Novom Sadu, ali su tek poneki osuđeni na smrt dok su se ostali provukli sa (pre)blagim vremenskim kaznama.

Izvor: „Politika“, 30. januar 2005.

Vezane vijesti:

Godišnjica početka januarske Racije 1942. u Šajkaškoj oblasti …

70.godišnjica racije u Bačkoj – Jadovno 1941.

DA SANU UTVRDI TAČAN BROJ ŽRTAVA „RACIJE“ – Jadovno …