Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

На Тиси црна ћуприја

Датум објаве: недеља, 3 јануара, 2021
Величина слова: A- A+

Само на утоку Јегричке у фашистичкој рацији леденом реком истекло је више од 1500 живота – Мост на Тиси у Жабљу и даље раздваја злочином неспојиве обале

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/Mladen_Bulut.jpg
Младен Булут

Пише: Младен Булут

– Да је Бог дао, па да си се до рамена сасушила – клела је, до краја живота самотног, своју руку учитељица Анђелина Стефановић којом је посегла да злотворима отвори врата и у исти мах, од вазда богоугодног дома Живанових, начинила – гробницу.

Тек једну од оноликих других у дугом низу уздуж и попреко сасвим опустеле Главне улице – онда преименоване у Horti Miklos utca – којим је, према службеном опису од 17. јануара 1942. једног специјално изаслатог будипештанског детектива, бестрагом, испод ледом зајажене Тисе, отпослано у бесповрат безмало половина житеља тадашњег Жабља.

МРТВЕ ЈАВКЕ

Свих година потом, док су пристизале, дотуране из нигдине, тајновите цедуљице у њој су, као сићушни жижци, узлетала се и гасла дрхтава потајна веровања да ће јој се безброј пута већ оплакани, али никад опојани, муж наједаред ту, пред њом, створити и, као некад, у црквеној порти, онако стасит, стати пред њу. Јер, писало је: “Георгије је успео изнети живу главу .., те добро је, али мора да се крије .., те је прележао упалу плућа и сад се опоравља .., у логору је случајно, ускоро ће кући ..”она ником од толиких унесрећених није смела поверити ту своју (не)срећну неверицу.
Никако није могла знати да је таква иста, крхка, а утешна варка, лебдела проношена унаоколо опустелим селом недрећи се, крај тупог раздирућег бола, у душама преживелих страдалника све док се, ратом развејани на све стране света, и последњи Жабаљаци, нису повратили у село. Док, најзад, нису схватили да су писане руком крвниковом који је, знајући да нада последња мре у страху и наивности људској, настојао да што дуже, у неископаним и необележеним гробиштима, прикрије грозоморан злочин.
Онда је, удовички неутешна, са домалог прста десне преместила на леву руку венчану бурму схвативши да јој Свевишњи није услишио највећу животну жељу и само се усрдно молила да и њу што пре узме к себи.
Још од поподнева 4. јануара, по опаком злу слутило је обесно оргијање наројених хонведа, жандара-перјара и оборужаних комшија Мађара и Немаца док су се јуначили крај лешина Нове Ћурчина и Ђоке Апића, убијених у пушкарању на Пустајића салашу, које су, у отвореним грубо склепаним сандуцима, онако окрвављене и измрцварене, прислонили уз прљаво ужутели зид општинске зграде.
И свако ко је прошао селом морао их је пљунути и барем рећи нешто јако ружно о покојницима, јер би га, уз претеће ћушкање и све жешће буботке, сустигао обилни излив покуљалог убилачког беса.
– Да те није жао – са нескривеном мржњом су се припадници “милиције”, окружени и окуражени хонведима са жандармима, уносили сваком понаособ у лице насилно приведених придошлица. Онако озверени, тражили су најмањи повод за проливање нове крви.
Поноћ тек је прошла, а она таман што је легла и мало се згрејала под перинама у наручју мужа, кад ју је пренула лупа на вратима.
– Полицај, отварај!

Ангелина Живанов
Ангелина Живанов 

ОТАПАЊЕ ИСТИНЕ

У први мах, сва престрашена, помислила је да се продужена рука окупаторске власти пружила чак амо да шчепа њеног брата Јована који је утекао из Вуковара како би у миру пароховог дома у предстојећим Божићним благданима бар на час нашао уточиште. Јер, као солунца, усташе су га тамо непрестанце гониле да са таблом о врату – на којој је писало: »Ја сам народни непријатељ» – чисти коњски, псећи и људски измет по улицама и риба јавне клозете.
– Не тебе, њега – на лошем српском објаснио је заповедник патроле пренераженом избеглици, који је већ допола обучен стајао у још неохлађеној кухињи и, да би био сасвим јасан, уперио прст на буновног домаћина.
Онако раздрљеног у пиџами, на босе ноге обувених папуча, потерали су га по целцу, а она је остала усред простране авлије стежући пресавијено ћебе у рукама.
– Неће требати – некако је двосмислено просиктао вођа патроле, пре него је грубо одгурнуо у страну, док је она обезнањена нетремице зурила у нестварни призор у којем су, као у каквој библијској појави, око обнаженог раба божијег испарења још топлог и животног тела очас створила некакав злаћани обол, док су му над главом унакрст, попут четири упаљене свеће, на мрзлој месечини, љескали дуги исукани бајонети спроводника натакнути на пушчане цеви.
Иако је Владимир, као дванаестодишњак, уз неколико непромишљених вршњака, са зида црквене порте, данима посматрао учестала свакодневна смакнућа у суседном општинском дворишту истину о појединостима под којима му је скончао отац са још двојицом жабаљских свештеника (Катићем и Еремићем) сазнао је много касније пошто је 1952. пресуђено нацистички настројеним мештанима Жабља.
– Тражено је од њих да прекрше свету тајну исповести и одају све што знају или су чули о “бандитима”, ко их крије, ко их потајно подржава – поверио му је, као клупском другу, некадашњи првотимац ФК “Војводина” Александар Шаца Каназир, ондашњи судија окружног суда у Новом Саду, због дубоког поштовања према оцу Георгију који је, као угледни соколски предњак, на оснивачкој скупштини у лето (такође предратне) давне 1914, изабран из реда малобројних утемељивача за првог секретара “пола црвених, белих пола” фудбалера из првог састава нашег најстаријег фудбалског прволигаша.
– Убица је ухваћен на неком салашу крај Суботице, а пошто је одлежао у затвору мање од четири године настанио се у Новом Саду, недалеко од нас на Телепу. Кад год би издалека спазио оца главом безобзирце је бежао на другу страну улице – казује Владимиров потомак, који по деди са поносом носи име Ђорђе и, као свој крст, више од пола века упорно вуче дубоко усађени осећај неправде.
Ваљда је злочинцу, каже, као олакшавајућа околност урачунато да је побио свештенике, па ондашњем друштву није начинио нарочиту штету, Неопростиво је што и данданас на спомен табли на клупској згради на стадиону “Карађорђе”, крај имена погинулих у рату «војводинаша» недостаје име Георгија Ђорђа Живанова.

Георгиjе Ђорђе Живанов док jе био богослов у Сремским Карловцим
Георгиjе Ђорђе Живанов док jе био богослов у Сремским Карловцима

ЗЛОЧИН БЕЗ ПРАВЕ КАЗНЕ

Петер Растик, Јохан Баумгартнер, Шандор Тарик, Вида Берчек, Маћаш Фишер и Антон Капос предњачили су у суровостима над својим суседима Србима, Јеврејима и Циганима, док су главни подстрекачи и састављачи хапшеничких спискова били Ференц Келемен, Тибор Кери, Деже Рот, Антон Флегел, римокатолички свештеник Хипехен и трговац Бехард, са ћеркама Бабиком и Хедвигом.
Из њихових исказа непобитно је утврђено да је, у општинском подруму, Шандор Тарик хицима из пиштоља у потиљак прекратио свештеницима муке танталове после крвничког пребијања и тортуре иследника из злогласне новосадске „Армије“, који су, користећи инквизиторске направе, несрећницима одвајали нокте од прстију, секли уши и носнице, менгелама стезали главе, увртали мошнице, чупали дојке, а неке клали и касапили као свиње обешене на месарском рему…
Након ослобођења, у складу са међународним конвенцијама о почињеним ратним злочинима, већини похватаних суђено је у Новом Саду, али су тек понеки осуђени на смрт док су се остали провукли са (пре)благим временским казнама.

Извор: “Политика”, 30. јануар 2005.

Везане виjести:

Годишњица почетка jануарске Рациjе 1942. у Шаjкашкоj области …

70.годишњица рациjе у Бачкоj – Jadovno 1941.

ДА САНУ УТВРДИ ТАЧАН БРОЈ ЖРТАВА “РАЦИЈЕ” – Jadovno …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top