На Конатицама је пукла кичма аустроугарима!

У малом селу краj Обреновца пре тачно 100 година одлучивало се о судбини Колубарске битке. Неприjатељске трупе заустављене 16. новембра, а 20 дана касниjе потпуно сломљене

Франкова Пета армиjа улази у Београд 2. децембра 1914.

КОНАТИЦЕ, заборављено село на граници обреновачке и лазаревачке општине, пре равно 100 година биле су поприште два страшна боjа Првог светског рата у коjима се решавала Колубарска битка. На положаjима изнад овог села jединице обреновачког одреда више од 20 дана водиле су борбе са аустроугарским трупама у новембру 1914. године. На исте положаjе српска воjска jе у другоj фази битке 12. и 13. децембра jуришала у коначном сламању кичме Поћорековоj армиjи. Са освоjених Конатичких висова Срби су назадрживо кренули да поврате своjу престоницу.

Данас у Конатицама само скромни споменик у центру борцима из Великог рата сведочи о страшним и славним данима. Преко пута споменика jе стара црква са звоником на коjем су током рата Аустроугари поставили митраљеско гнездо коjе jе сеjало смрт међу српским борцима. Воjницима воjводе Путника, упркос свему, те 1914. године ниjе пало на памет да гађаjу цркву и сруше торањ. Кажу, такво наређење ниjедан официр ниjе имао снаге да изда, нити jе било српског артиљерца коjи jе био у стању да пуца на „Божjу кућу“.

Адмирал Бошко Антић, некадашњи начелник Школе националне одбране наше армиjе и човек коjи jе „ишколовао“ чак 96 српских генерала на воjноj катедри, каже да су борбе у селу Конатице 1914. године „кључно градиво“ за изучавања Колубарске битке. Остао jе записан одговор пуковника Бранка Јовановића, команданта Коњичке дивизиjе, на питање из Путниковог генералштаба да ли његова коњица може да на мочварном и брдовитом терену спречи надирање много надмоћниjе 29. аустроугарске дивизиjе 17. комбинованог корпуса Пете армиjе. Гласио jе:

„… Ако су обале наше лепе Колубаре оно место на коме има да се решава судбина наше отаџбине, онда не могу да подносим никакав позитиван предлог за поштеду коњице. Са славом 2. армиjе и именом њеног вође нераздвоjиво jе везана и слава Коњичке дивизиjе. С њом или у нову славу и нову победу, с њом у смрт и пропаст, ако суђено буде…“.

– Од 15. до 28. новембра на овим узвишењима смењивали су се напади Аустроугара и противjуриши српске воjске – обjашњава адмирал Антић. – Српска воjска jе 23. новембра утврдила одбрамбену линиjу на 12 километара фронта, а 28. jе започео њен контраудар на доминантну коту 225 изнад села. Истовремено, Коњичка дивизиjа jе jуришала десно од Степоjевца на коту 147 и у борби на баjонет заробљено jе 18 аустругарских официра, jедан лекар и више од 1.000 воjника. Таj противудар jе изведен у време дефанзивних операциjа Мишићеве армиjе. То jе био први озбиљан шамар Аустроугарима од Мишићеве армиjе у повлачењу.

Воjвода Путник jе 1. децембра 1914. године донео одлуку о воjничком напуштању Београда због скраћивања фронта у дужини од 40 километара. Последњи српски воjник изашао jе 2. децембра, а први аустругарски воjник коjи jе ушао у српску престоницу био jе поручник Леополд Хирт, рођени Вуковарац. Име овог човека тада jе слављено у целоj Аустроугарскоj монархиjи. Већ следећег дана у Београд jе на белом коњу ушао генерал Либориjус фон Франк, иначе рођени Сплићанин, командант Пете армиjе. Одмах jе наредио воjну параду аустроугарске воjске на улицама српске престонице. Истог дана окупатори су на четири места у Београду подигли вешала на коjа су насумице одводили Београђане. Остало jе забалежено и да су већ 2. децембра из Пеште и Беча организовани возови за грађане монархиjе коjи су желели да уживо виде српски слом.

Тог 2. децембра, на Руднику, Мишић jе наредио контраофанзиву.

– Битке на београдском правцу представљале су само финале Колубарске битке – наставља адмирал Антић. – Чврсто уверен да се Пета Поћорекова армиjа налази у пуном повлачењу, воjвода Путник jе директивом броj 7949, наредио опште гоњење њених трупа. Међутим, показало се да, уместо гоњења, ваља ломити снажан отпор неприjатељских главних снага, jер генерал Франк ниjе поступио по наређењу и ниjе повукао своjе трупе на линиjу Дубоко – Цветков гроб – Авала, већ их jе задржао на фронту Конатице – Степоjевац – Градац – Парчански вис… Трупе Треће армиjе (Дринска дивизиjа другог позива, Комбинована дивизиjа и Тимочка дивизиjа другог позива), сломиле су 12. децембра отпор 9. дивизиjе 8. корпуса на положаjима код Конатице и Степоjевца и то jе значило да jе пут према Београду слободан.

ОД ЛИКОВАЊА ДО ОЧАЈА У 13 ДАНА
У Воjнички напуштени Београд први су ушли хрватски воjници из Боjне групе Петроварадин Пете армиjе. Како су забележили хроничари, прво су се одушевљено грлили и љубили после победе, да би се одмах потом предано дали на вешање сумњивих!

Загребачка штампа jе била потпуно ван себе од среће. Командант Пете армиjе, Сплићанин генерал Франк (на слици), по уласку у српску престоницу упутио jе цару Фрањи Јосифу следећи телеграм:
„Високо усрећен, молим Ваше царско и краљевско Величанство да смиjем на дан навршетка шестдесет и шесте године славног владања Вашега Величанства препонизно и са страхопочитањем ставити пред ноге честитке Ваше воjске, као и виест да су град Београд данас наше чете узеле у посjед“.

Само 13 дана касниjе, загребачка штампа jе обjавила извештаj са истог места од ратног дописника америчке агенциjе „Јунаjтед прес“, коjи се налазио у Поћорековом штабу:

„Пут коjим су се Аустриjанци повлачили из Србиjе, представља стазу страхота. То jе стаза обележена телима мртвих и умирућих људи коjи су потпуно полудели услед претрпљених патњи“.

По завршетку Колубарске битке и ослобођењу Београда, у српском заробљеништву jе било 600 официра и 43.317 подофицира и воjника. Више од 10.000 били су Хрвати.

Борба око села Конатица забележена jе у српскоj историjи као jедна од наjкрвавиjих. Ипак, не зна се броj погинулих бораца. Мештани овог села кажу да се гинуло за сваку шљиву, честар, бунар и шталу. Кроз само село, испод митраљеза са црквеног торња и околних висова, jуришали су четници воjводе Вука. Оваj хероj jе рањен стигао у Конатице са jуга Србиjе да би водио своjе трупе. Неколико стотина добровољаца наступало jе и гинуло на овим положаjима, а њихов заповедник воjвода Вук jе због доприноса у борбама, после ослобођења Београда, именован за воjног команданта престонице.

Коначни удар на Конатички вис, са бока – од Степоjевца, помогла jе Прва коњичка бригада, коjа jе у налету заробила осам официра и више од 300 подофицира и воjника. На положаjима на Конатичкоj коси предало се потом 548 неприjатељских воjника, подофицира и официра из 11. пука 9. дивизиjе и то jе био краj Франкове Пете армиjе.

Иако jе Поћорекова воjска у Колубарскоj бици поражена практично 12. децембра, српско напредовање ка престоници траjало jе jош два дана. Да би избегли непотребне жртве, команданти су у завршним операциjама пажљиво опкољавали и уништавали заостале џепове отпора.

Краљ Петар jе са своjа два сина у Београд ушао са коњичком претходницом маjора Докића од Славиjе и отишао право на литургиjу у Саборну цркву. Док jе траjала литургиjа, у 10.45, Аустроугари су дигли у ваздух сва три моста на Сави на коjима су се jош налазали њихови воjници и рањеници.

Према речима адмирала Антића, настала jе негде на положаjима око Конатица и Степоjевца баш последњих дана новембра 1914. године, када се jош ниjе знало за планове генерала Мишића. Ова песма постала jе обележjе Колубарске битке.

А КОД ЉИГА, ЗАГЛИБИ ГА
ЧУВЕНА jе српска „инат“ песма: 
Дошо Шваба све до Раље, 
А од Раље никуд даље. 
Дошо Шваба све до Љига, 
а код Љига заглиби га.

Пише: Драган Вуjичић

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести:

ДИВЉАЦИ: Бруталности и зверства коjе jе аустроугарска воjска чинила над Србима

Српска жртва 1914, кратак поглед из 2014.

Рапорт каплара Гаврића

Милорад Екмечић: Мрак надолазећег рата