Рапорт каплара Гаврића

Рат jе државни посао. Воде га армиjе и масе. У њему нема места за поjединца, за његове разлоге и судбину. Са друге стране, ратови се памте и као поjединачне трагедиjе и хероjства.

Судбина, ратна и животна, осмогодишњег дечака Момчила Гаврића из села Трбушница код Лознице, обjединила jе све парадоксе и апсурде рата. Један, за велике државне разлоге, небитан мали живот споjио jе у свом траjању бол и несрећу, храброст и решеност да се стигне до часног краjа.

 Леополд фон Бертхолд, министар спољних послова Аустроугарске, издао jе налог да 28. jула 1914. телеграм о обjави рата Србиjи буде послат обичном поштом у Београд. Како су све државне установе биле евакуисане, телеграфисти су га проследили у Крагуjевац, где се налазила Врховна команда српске воjске. Телеграфисткиња Ружица Петровић Црепић, овако jе описала тренутак када jе у Крагуjевцу примила телеграм о обjави рата.

“У оно мучно доба за нашу земљу, Крагуjевац jе био стан Врховне команде одакле се управљало одбраном земље. Ми телеграфисти из Крагуjевачке п.т. станице били смо запослени и дању и ноћу око давања и примања телеграма са свиjу страна.

У тренутку када jе телеграфиста из Београда обjавио крагуjевачком телеграфу оваj телеграм, питало се: коjи од нас крагуjевачких телеграфиста прима наjбоље на слух телеграме писане латиницом, нека се таj jави да прими телеграм коjи садржи обjаву рата Србиjи… Сви смо претрнули од страха и узбуђења. Настао jе таjац, и jа сам сама пошла ка тастеру-и села за апарат.”

Тако jе почео рат коjи jе однео десет милиона живота, избрисао три империjе, разорио Европу, заувек одредио живот jедног дечака коjи се тога дана вероватно безбрижно играо чуваjући стоку на падинама планине Гучево.

Већ у првим данима рата, средином августа 1914. аустроугарска воjска jе починила масовна убиства међу цивилним становништвом Подриња. У jедном дану дечаку Момчилу Гаврићу су у дворишту куће, на падинама Гучева, побиjени и заклани отац Алимпиjе, маjка Јелена и седморо браће и сестара. Бежећи од тог призора наишао jе на воjнике Шестог артиљериjског пука српске воjске коjим jе командовао потпуковник Стеван Туцовић, рођени брат Димитриjа Туцовића. Прихватили су га. Осмогодишњи Момчило jе постао артиљерац, воjник, а потом и каплар. Са Шестим артиљериjским пуком учествовао jе у Колубарскоj бици, прешао Албаниjу, два пута jе рањаван на Солунском фронту. Воjвода Живоjин Мишић, унапредио га jе у чин поднаредника. Имао jе тада jеданаест година.

Послератне године, као ратно сироче, провео jе у Енглескоj где jе завршио основну и графичку школу. Вратио се у Србиjу и поново служио воjску као артиљерац. На почетку Другог светског рата био jе мобилисан и побегао из немачког заробљеништва. У окупираном Београду хапсио га jе Гестапо, а по ослобођењу, два пута, и власти нове државе. Момчио Гаврић jе био носилац Албанске споменице и наjвиших ордена за храброст.
Умро jе у Београду 1993.године.

Документарни филм о животном путу Момчила Гаврића сниман jе на планини Гучево у селу Трбушница, поред породичне куће Гаврића коjу, усамљену и напуштену полако осваjа коров и шумско шибље.

Аутор и уредник Божидар Ђуран.

Извор: Intermagazin.rs

(РТС)