На граници: Први роман о славним Митровданским биткама

Посљедњих година, у дане око Митровдана присјећамо се на славне Митровданске битке вођене око Невесиње, 1992. и 1994. године. Многе су приче испричане, од стране свих учесника и све је остављено времену да донесе свој суд и потврду знаног и откровење онога што је можда сада обавијено велом тајне. Али, чињеница је да су то биле велике битке, можда и највеће у ратом захваћеној Босни и Херцеговини. Невесиње је, пред далеко бројнијим противником, након жестоких вишедневних борби одбрањено. Херцеговци са свих страна су стали у штит српства и православља, јер Херцеговина се тих дана бранила баш на том ратишту.

Овога пута смо се одлучили да се на један посебан начин присјетимо Митровданских офанзива. Наиме, Велибор Шиповац, херцеговачки књижевник,

дотакао се у свом опусу Митровданске битке 1992. године. Он је први писац, са српске стране, који се дотакао чувене битке када је одбрањено Невесиње и Херцеговина. С обзиром на старосну доб, није исте доживио на линији фронта, али је доживио сво збивање у Невесињу. А како је било тада – сви кажу „не поновило се никад“.
Шиповац је написао роман „На граници“, у издању Општине Невесиње, који је и промовисан у оквиру свечаности обиљежавања 20 година од Митровданске офанзиве, дана Општине Невесиње и централне прославе Крсне славе Борачке организације Републике Српске, 2012. године. На посебан начин, кроз психо причу дотакао се у нијансама факата који су обиљежили битку 1992. године. Углавном, његов романсијерски приказ је дао духовну ноту кроз универзалну причу свих дешавања. Својственост приказа је вјера која је сачувала српско име и српску земљу, управо кроз помоћ светог Димитрија – заштитника Невесиња. Кроз роман су се представиле разне границе тих крвавих дана, граници које има и нема, граници између добра и зла, живота и смрти, стварног и нестварног и граници између божанског и небожанског.

ДИО ИЗ РОМАНА „НА ГРАНИЦИ“

„…Меци су звиждали око глава. Забијали су се у греде и земљу рова у којем су се налазили.
Јован је извирио и хладно рекао:
– Кренули су на нас! Ето их!
Петар се прекрсти. Није видио то што је Јован видио, јер је држао на оку другу страну рова.
Пребаци се до Јована начас. Неколико војника се пребацивало од дрвета до дрвета и приближавало њима. Кретали су се брзо и знаковима давали смјернице један другом за начин упада и акцију.
– ‘Ајмо овамо, излази, јер нема нам спаса, па нека буде што бити мора! – предлагао је Јован.
– Идемо – прихвати Петар, те кренуше излазити из рова, на супротну страну од кретања нападача. У том часу смрт је била ближа од живота, те се није имало шта изгубити. Бомбе су праштале. Када су испузали из рова, Јован и Петар су се нашли на чистини без заклона. Пузали су један иза другог, повремено заклањајући главу пушком.
Експлозија бомбе у рову у којем су се налазили одјекнула је већ непун минут послије њиховог изласка из њега. Непријатељи су били свуда око њих. У том моменту, када уочише двије силуете испред себе, распалише према њима. Камење је прштало од удара метака. Меци су звиждали и парали ваздух. Петар и Јован су били у средишту ватре. Из њихових аутомата кренуше меци, који су се мимоилазили са другима упућеним ка њима.
Петар се у једном трену окрену иза себе. Јован је лежао крвав. Без крика и уздаха остало је да лежи непомично Јованово тијело.
– Јоване! Јоване! – дозивао га је саборац.
Јован је скамењено гледао, био је обливен крвљу по лицу, а у рукама је чврсто држао пушку.
Петар се приближи мртвом другу. На кољена је клекнуо поред њега. Осјећај је надвладао ситуацију. Петар узима за руку свог друга, па онда махинално ставља своју руку на његов врат да опипа пулс, иако је знао да је то узалудно.
У том моменту, Бог му је дао снагу и смиреност. Узима ланчић и скида га са Јовановог врата и ставља у џеп од кошуље. Неколико секунди послије, Петар бива покошен и пада поред Јована. Крв запљушта из Петровог стомака и десне ноге.
Велики бол пара његов организам. То је био смртни бол који одводи људе у други живот. Истовремено, појави се слика његове породице коју оставља. Њихови осмјеси и погледи су били тако њежни. У трену му је прошао читав живот, сваки детаљ од рођења до тог часа. Свијест се губила, па се враћала. Петар се налазио на граници живота и смрти.
Изненада, поред Петра појавише се два младића, који су бљештали неком необичном и неовоземаљском свјетлошћу. Њихова лица, њихове руке, па чак и њихова бијела одјећа са појасевима преко груди је блистала свјетлошћу. Њихови погледи, који су одисали љубављу и пажњом, били су уперени у Петрово тијело, а потом у његове очи. То су били анђели који су дошли по њега.
– Анђео чувар и анђео сусретник, ја нисам жив! – помислио је у тај трен, а имао је осјећај да то изговара наглас. … “

ДИО ИЗ РОМАНА „НА ГРАНИЦИ“

„… Тридесетак километара од линије фронта налази се болница, која је тих дана била најпосјећеније мјесто у граду. Ратна болница у Невесињу је била препуна рањеника. Пред њом је стајала велика маса народа. У појединим моментима чула се само кукњава.
– Куку мени данас и довијека… Сине мој…
Лелеци и нарицања би се проломили херцеговачким небом, које је тих дана свијало тугу у себе. Потом би плакали сви присутни пред болницом. Дешавало би се да би се једна кукњава, у појединим моментима, преплитала са још неком другом. А изнад њих, високо, пролијетали су пројектили и фијукали кроз ваздух. Грмило је са свих страна.
Народ је са балкона околних зграда гледао у правцу болнице, да би се потом спуштао повремено на улице да чује и види шта се дешава. Сви су се бојали да не чују најцрње вијести за своје најмилије. Јер, из сваке породице неко је био на ратишту. Никоме није ни падало на памет да се склања по склоништима или да негдје бјежи из града. Нико није имао гдје, нити је желио и да је имао ту могућност.
Мртви су довожени. Рањеници су стизали у групама. Болничари су излијетали пред кола, тако да се помоћ пружала и у моменту изношења рањеника из возила. Болничке поросторије су биле премале да приме све оне којима је требало помоћи. Неки су остављани на носилима у ходницима, гдје су им о закуцане ексере у зид качили инфузије. Теже случајеве, које нису могли адекватно збринути у невесињској болници, припремали су за даље транспортовање и лијечење.
У једној соби ратне болнице био је смјештен Петар. Свијест се лагано враћала. Видио је око себе трку особља. Поглед му се обре на кревету поред себе, са којег је капала крв по патосу стварајући мању локву те драгоцјене човјекове течности. Видјевши са улазних врата собе шта се дешава, дотрча медицинска сестра и поче да дозива љекара за хитну интервенцију. Петар несвјесно окрену главу надесно и поглед се заустави на вратима собе, на којима се муњевитом брзином смјењивало особље, које је улазило, па излазило, те носило инструменте, инфузије, завоје и лијекове.
Метеж је владао у свим просторијама. Мало затим и Петру приђе један љекар, стаде поред кревета, погледа га и рече обраћајући се сестри:
– Сестро, какво је стање овом нашем јунаку феномену?
– Све виталне функције су стабилне – одговара сестра са краја просторије, превијајући другог рањеника.
– Бог ти је помогао или ко зна већ ко, и теби, али и још многима – наставио је љекар обраћајући се Петру – изрешетан си брате био, али ево те међу живима!
Петар га је нијемо гледао и слушао. Све је он то знао. И више него што ико зна!
Љекар је отишао другима којима је био потребан, а Петар је остао да гледа на мјесто гдје је овај стајао до малоприје, да би онда склопио капке очију, пред којима му дођоше слике страхота које је преживио. Мисли га одведоше на лик свог саборца и пријатеља Јована. Гледао је Јована који је непомичан лежао поред њега. Сјети се да му је оставио ланчић да га преда његовом сину за успомену. Тог момента, Петар се трже, те слободном десном руком опипа џеп од кошуље. Осјетио је под прстима да је ланчић тамо гдје га је и оставио и одмах доживи у себи неко олакшање. И поред све муке коју је осјећао као рањеник, тешко му је било сјећање на посљедње тренутке живота свога пријатеља. Знао је да није био сам у томе, јер многи су тих дана гледали умирање својих пријатеља. Блиски додир са смрти морао је на свима њима оставити дубоке трагове, јер је немогуће потиснути све преживљене страхоте.
Након што му мисли одоше на породицу, Петру се пред очима појави виђени лик и ријечи Светог Димитрија. Сјећао се свега доживљеног, као да све поново гледа и слуша. На тренутак би га обузела нека унутрашња радост јер је знао да је, осим што је њему помогао, исти светац као посредник божији, помогао и многим другим српским борцима.
– Можда их има још који су га видјели? – питао се и био убијеђен у потврдан одговор на то питање. Јер, Свети Димитрије је штитио Невесиње. …“

Извор: Слободна Херцеговина