NA ČASNE VERIGE SVETOG APOSTOLA PETRA (O Kijuku, tri godine posle preseljenja) (Video)

Pre tri godine, upokojio se Predrag R. Dragić Kijuk. [nbsp]Za one kojima je njegovo delo bilo inspiracija, on je živ.

Pre tri godine, upokojio se Predrag R. Dragić Kijuk.  Za one kojima je njegovo delo bilo inspiracija, on je živ.

Ko može znati kad „rastanak“ čuje

Kakvu daljinu reč nam nosi ta?

Osip Mandeljštam

Evo, već tri godine smo bez Kijuka, a kao da je juče bilo kad je otišao. On, mudrac naš, sagovornik i podstrekač svega dobrog u nama. Na Časne verige 2012. otišao je, i zauvek ostao. Prošla, 2014, bila je „njegova“ godina: drugo izdanje Catene mundi planulo je, bez ostatka, a sad se, evo, sprema i treće. Osetili smo njegovo prisustvo dok smo predstavljali Catenu na Kolarcu. Pojavilo se i drugo izdanje knjige Kijuk: mudra ptica ljubavi, u Cateninoj biblioteci „Putovođe“. I sve je živo…

„Sve što je ikad imalo/ Život do ure udesne/ O, nije mrtvo nimalo/ Bar neke noći čudesne“, pevao je Stevan Raičković. Dok ovo pišem, noć je, deset do jedan, a Kijuk kao da je tu (jer, noćobdija nije spavao; zvao sam ga, retko, ali ipak, i u ovakva doba, i bivao je budan, radeći na svom ili tuđem tekstu, misleći svoju, ili bližnjeg, misao). I pričali smo, „pravoslavski prosto“, kako je zapisivao na posvetama svojih knjiga.

Tu je on, i sada. Čujem njegov topli, ali odlučni, glas, i vidim njegov blagi, pomalo ironični, katkad zagonetni, ali uvek iskreni, osmeh, koji me hrabri da ostanem na putu koji vodi u život, putu Svetoga Save, čiji je Kijuk bio bakljonoša u našoj mrčavi.

O Njemu

Kada se Kijuk upokojio, Udruženje književnika Srbije i porodica primili su mnoge izraze saučešća, u kojima se, pored bola zbog gubitka jednog dragocenog „viteza vere“ (Seren Kjerkegor), moglo videti i ono što su ljudi doživeli kao glavne Kijukove zasluge za našu kulturu.

Saučešće je stiglo sa svih strana gde Srbi žive. Oglasila se Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu,čiji je Kijuk bio savetnik i saveznik, svedočeći strašnu istinu o srbocidu u današnjoj, na NDH započetoj, Hrvatskoj. Od Srpske književne zadruge, preko Narodne biblioteke Kraljevo i Centra za kulturu Gradac, do Fondacije „Laza Kostić“ stizali su telegrami onih koji, institucionalno, svedoče o trajnosti naše kulture. Među saučesnicima u bolu bili su, između ostalih, prof. dr Vera Bojić, dr Slavenko Terzić, prof. dr Tiodor Rosić, prof. dr Mirko Skakić. Oglasili su se i književnici – Slobodan Rakitić, Alek Vukadinović, Radoslav Bratić,Nena i Svetozar Vlajković, Gojko Đogo, Božin Janevski, Milan Mladenović od Lužice. Svojevremeno direktor „Ibarskih novosti“, Radovan Tipsarević, čovek koji je svesrdno radio na Cateni mundi, poslao je izraze svog saučešća.

Naš poznati italijanista Dragan Mraović uočio je da smo „izgubili važnog intelektualca koji je iskreno i s umećem branio srpske nacionalne interese“; pesnik Igor Rems ga je nazvao „velikanom srpske slobodne misli, jednim od najvećih boraca za Istinu i Pravdu Srpskog Naroda“; Božidar Mitrović, predsednik Regionalne društvene organizacije Ujedinjenje Srba, sa sedištem u Moskvi, naglasio je da je „srpski narod izgubio svog velikog sina“, a episkop Georgije Kanadski sa Srbima iz Toronta smatra da smo ostali bez „istinskog duhovnika i velikog mislioca“. Akademik Srboljub Živanović, veliki svedok istine o Jasenovcu, sa kojim je Kijuk sarađivao na opšte dobro, takođe se priključio izrazima duboke žalosti, kao i istoričar genocida, Bojana Isaković. Predsednik Udruženja srpskih pisaca iz Švajcarske, Bratislav Živulović, je, u ime svoje organizacije i u svoje lično ime, potvrdio da je to gubitak za „celokupnu, modernu srpsku književnost“, a pesnik Veroljub Vukašinović je saučestvovao u bolu u ime Narodne biblioteke Jefimija i pisaca Trstenika. Jelica Roćenović ga je nazvala „čovekom jedinstvene dobrote, jedinstvene visoke svesti“, smatrajući da je naša književnost „izgubila svoju najumniju glavu“. Po njoj, „svet se menjao, ali se Peđa nije okretao prema vetru“; čovek velikog duha, on je, kaže gospođa Roćenović, bio i plemić, pri čemu će njegova „vera i moral za nju ostati mera vremena“. Biljana D. Obradović i Džon Geri iz Nju Orleansa su rekli da Kijuk „nikada neće biti zaboravljen“, a Milan Čelik iz Sveslovenskog komiteta Kanade smatra da moramo pokušati da „sledimo njegovim putem“. Ljubiša Simić iz frankfurtskog Udruženja pisaca „Sedmica“ istakao je Kijukov „dubok trag“ u domaćoj literaturi, a poznati borac za nacionalnu stvar, Petar Milatović Ostroški iz Beča, video je Kijuka kao „čoveka na svetloj stazi svečovečanstva“, „kome je Svetosavlje najveće duhovno zdravlje i najčvršće moralno uzglavlje“, kome će buduća pokolenja „uvek biti zahvalna za ono što je viteški učinio za srpski narod u ovom neviteškomvremenu“.U tom duhu pisala je i Radmila Ninić iz Nemačke. I Anđelko Anušić je poslao svoje saučešće UKS-u, kao i Ivan Ršumović, u ime Književne zajednice Zlatiborskog okruga. Kijuk je bio i likovni kritičar: ceneći njegov doprinos osvetljavanju naše likovne umetnosti, svoje saučešće su iskazali i slikari Petar Mladenović (iz Čikaga) i Tomislav Božović.

Branislav Đorđević i Dragana Vasiljević iz Virdžinije znali su da je Kijuk bio „svetionik svima nama u ovom burnom bespuću novog doba koje preti da razruši sve u šta smo zajedno sa našim precima vekovima verovali“. Po pesniku Risti Vasilevskom, koji je, kako kaže, bio „počašćen što su osećali obostranu, pre svega tvoračku bliskost i što je o njegovom pesničkom delu tako lucidno u više navrata govorio i pisao“, pokojnik je bio „jedan od naših najvećih intelektualaca i mislilaca ucelinjenog sveta“ koji je, „Božjom voljom i, možda, još više voljom onih koji sve ovde smatraju svojom bogovinom iznenada i pre vremena potražio bolje utočište – preselio dušu i sve svoje duhovno umeće u drugi svet“. Đorđe i Lujza Jovanovićsu istakli da „erudicija, poštenje i jačina uverenja nisu česta pojava u jednom ljudskom biću, a on je to posedovao“. Olivera Doklestić, delatnica na polju kulture iz Herceg Novog, ustvrdila je da smo izgubili „velikog eruditu, sjajnog književnika, kome je svijet otvorio vrata“. Bila je tu, da iskaže svoj bol zbog opšteg gubitka, i Suzana Lazarević, iz društva „Srpska nacionalna svest“.

Po dr Vojislavu Koštunici, koji je saučešće uputio Udruženju književnika Srbije, „pokojni Predrag Dragić bio je jedan od najistaknutijih esejista, istoričara i tumača književnosti svoje generacije, a ostaće zapamćen i kao zaslužan nacionalni radnik. Lep trag ostavio je i svojom delatnošću u okviru Udruženja književnika, pored ostalog i kao potpredsednik Odbora za odbranu sloboda i prava, a svojim doprinosom je zadužio i nacionalne ustanove poput Srpske književne zadruge“. Iz Haga se, dok se bori za istinu i pravdu o svom narodu, javio i dr Vojislav Šešelj, čijoj je odbrani Kijuk godinama nesebično pomagao.

Bogoljub Stojićević, iz crkvene opštine u Trstu, pri slavnom hramu Svetog Spiridona, takođe je, u ime svojih zemljaka i u svoje ime, izrazio molitveno saučešće. Oglasio se i Dobrivoje Tomić, naš Telemah, čovek čiju je knjigu „Crveno sunce u zenitu“, o potrazi za pravdom (komunisti su mu ubili oca, nevinog čoveka, a njega izgnali u Nemačku) Kijuk objavio u biblioteci „Srpska dijaspora“.

Izvanrednu emisiju ciklusa „Pitanja i odgovori“ novopredstavljenom Kijuku posvetila je hrabra novinarkaOlivera Miletović, koja je godinama, na TV „Palma Plus“, pratila njegovu misao i borbu. Iz Belorusije je saučešće uputio poznati književnik i prevodilac, Ivan Čarota, veliki prijatelj Kijukovog naroda, a Elka Njagolova, predsednica Slovenske akademije, u ime svih njenih članova iz 15 zemalja, istakla je da se oni „klanjaju pred njegovim književnim delom, i tragovima koje je iza sebe ostavio“.

Otac Gavrilo iz manastira Lepavina u pismu porodici je napisao da se on i bratija mole „Bogu Milostivom, u čijim je rukama sudbina svakog čoveka, da dušu sluge Svoga Predraga upokoji u mestu radosti i svetlosti i slovesnosti, kojoj je služio celog svog života“. Prota Dušan Kolundžić, poznati naš misionar, u svom telegramu saučešća, obećao je da će se svagda moliti za njegovu dušu. I prota Milun Kostić iz Londona takođe je molitveno učestvovao u bolu najbližih, kao i otac Vojsilav Bilbija iz Holandije. Da i ne govorimo o javljanjima mnogih monaha i monahinja naših svetinja, koji su u Kijukovoj borbi i žrtvi Bogu i rodu videli nešto od smelosti starih nacionalnih trudbenika i ustalaca.

Pored niza lepih i čovečnih gestova koji su tih dana donosili utehu porodici Kijukovoj, vredi da se pomene i to da je naš ugledni vizantolog i kanonolog, dr Miodrag Petrović, ponudio Dragićima, u slučaju da ga nisu obezbedili, slobodno grobno mesto za sahranu pokojnika na beogradskom Novom groblju.

Dajući svoje saopštenje o Kijukovoj smrti sa prigodnom biografsko-bibliografskom beleškom, Udruženje književnika Srbije istaklo je da je 29. januara 2012, od posledica moždanog udara, u beogradskoj bolnici „Sveti Sava“ preminuo, između ostalog, „višegodišnji kandidat UKS za nacionalnu penziju, koju nije dočekao“.

Naravno; dočekali su je drugi, često mnogo manje značajni, ali Kijuk, eto, od moćnika ovog sveta bejaše precrtan sa spiska zaslužnih. Što ga, naravno, nikad nije pokolebalo ili sprečilo da služi Bogu i rodu.Tako je to u Srbiji koja će, uprkos svemu, biti večna dok su joj deca verna.

Remetnik

Koliko je nama u znanju, tvorac neologizma „remetnik“ (čovek koji svojim intelektualnim i moralnim stavom remeti planove moćnih, razbija lažne sheme mišljenja, osvešćuje bližnje, skida žabokrečinu sa dubokih voda uma) svakako je Predrag R. Dragić Kijuk. On je uvek bio takav, još od svoje mladosti, kada je u, Studentskom kulturnom centru u Beogradu pravio tribine koje su uznemiravale ustajalost senilno varvarskog Titovog Beograda.

Tako u časopisu „Mladost“ 2. decembra 1972, u tekstu „Mladić koji je doveo Garodija“, čitamo da je pred prepunom salom SKC-a govorio Rože Garodi, poznati francuski filosof, na temu „Šta je revolucionarno u novoj epohi“. Novinar beleži: „Najveće zasluga da Rože Garodi dođe u Jugoslaviju i održi predavanje bez dinara honorara svakako pripada Predragu Dragiću Kijuku, mladom magistru jugoslovenske književnosti, uredniku tribine za društvene aktivnosti u Studentskom centru. Njemu je takođe uspelo da dovede i članove redakcije poznatog lista „Nova levica“ iz Londona, Ernesta Mondela, ekonomistu iz Brisela, veoma kontroverznu ličnost u marksističkom pokretu, kao i Livija Majtanija, italijanskog publicistu; svi su oni odreda govorili besplatno (honorar se za takve ličnosti kreće od 2000 dolara pa naviše) na tribini Studentskog kulturnog centra.“ Boreći se za publiku, kaže novinar, Dragić nije krenuo putem senzacionalizma: „On je u načelu protiv senzacionalnosti, jer ona ugrožava subjektivnost duha, cilja na površnost a ne na unutrašnjost problema. I zato on u svojim književnim ciklusima, koji su bili na programu ove jeseni, pravi predavanja o zaboravljenim ali kapitalnim vrednostima kao što su estetički spisi Franje Petrića, Branka Lazarevića i drugih naših klasičnih pisaca.“ A 12. marta 1972. „Politika“, u tekstu „Marko Kraljević sumnjiv na tribini“, posle najave da je Serž Dubrovski obećao da će doći u Beograd i u SKC dovesti svog velikog prijatelja, Rolana Barta, novinar ističe da Kijuk više ne sme ni da kaže ko bi mogao da dođe na tribinu SKC (pominju se Markuze, Kolakovski), pošto „mnogi politički ljudi grada i republike /…/imaju običaj da opasno prokomentarišu poslove Studentskog kulturnog centra“. Političari čas hvale, čas kude, a kad se, povodom naučne tribine o Marku Kraljeviću na panou ispred SKC-a našla rečenica Vuka Karadžića „Nikakoga čoeka nema koji nije čuo za Marka Kraljevića“, „desetak činovnika raznih društveno-političkih ustanova su strogo i prekorno zapitali: Šta vam to znači?“

Kijuk je novinaru rekao: „Tako sam, organizujući raspravu o istoriji srpske ćirilice, bio proglašen srpskim nacionalistom. Kad sam upriličio razgovor povodom 100-godišnjice rođenja Stjepana Radića bio sam nazvan hrvatskim šovinistom. Kad sam pozvao iz Rima Livija Matajna da govori o kineskoj kulturnoj revoluciji bio sam ultralevičar. I tako mi gotovo svaki potez donese neki neprijatan prirepak.“ Novinar ga naziva „jednim od najnapadanijih službenika“ Beogradskog univerziteta; napadaju ga, veli, čak i studenti, jer nije organizovao predstavljanje rasprodate knjige Luja Altisera, nego tribinu o Franji Petriću, o kome je, pred dvoje ljudi, govorila Zagrepčanka Ljerka Šifler – Premec: „Ne smatram se dužnim da skrećem pažnju na knjigu koja je već našla čitaoce i koja je, iz mode ili iz potrebe, odmah rasprodata. Ali, smatram da se u Studentskom kulturnom centru mora govoriti o Franji Petriću Petriciusu, najvećem estetičaru renesanse, našem čoveku kome su Nemci štampali sabrana dela, koga su štampali Francuzi i drugi narodi, a koga smo mi, neprilično i sramotno, sasvim zaboravili“, odgovorio je napadani. Kijuk ističe: „Sve teme uzimane su teorije i naučnosti radi, a ne zbog pomodnosti, ujdurme, šoka ili traganja za posetiocima po svaku cenu. Ja se opredeljujem za one vrednosti koje po svaku cenu treba braniti od ljudskog zaborava.“ Zato je u ta, vunena vremena, na tribinu SKC-a pozivao i rektora Bogoslovije „Sveti Sava“, protu Dušana Kašića, ali i Kseniju Atanasijević, i mnoge, mnoge druge značajne ljude koje je ideološki teror uklonio sa obzorja onovremene kulture.

Samosvojnik

Bio je, dakle, onakav kakvim ga je osetio njegov profesor, Raško Dimitrijević, koji je svom studentu 18. marta 1969. godine, a povodom Kijukovog ogleda o Dostojevskom, u pismu rekao: „Išao si, naravno, linijom svog shvatanja ljudi i sveta, ostao si tome veran do kraja, i tvoj Dostojevski je, iako si tvrđenja zasnivao na činjenicama i citatima, ipak tvorevina tvog uznemirenog duševnog i intelektualnog napora da ga prikažeš onakvim kakav se on u tebi ostvario.“ Zato je mogao da postigne ono o čemu je, povodom Kijukovih ranih eseja o našim srednjovekovnim piscima, svedočila njegova profesorka, dr Radmila Marinković,1974. godine: „Dragić ide direktno prema čoveku i opštim ljudskim problemima i na poseban način oživljava, osavremenjuje pisce udaljenih vekova.“ I pesnikinja Ljubica Miletić je, baš iz tih razloga, uočila da je Kijuk postao pisac koji kreće putem teističkog humanizma, čime je, razlikujući zabludu (racionalistički pogled na svet) od harmonije (metafizičkog pogleda na svet) postao „autentični i sugestivni mislilac“.

Zato je Kijuk bio i ostao samosvojenik: borio se protiv zaborava, a za trajne vrednosti, neodvojive od uspravnog stajanja pred Bogom i ljudima.

Pravoslavni kosmopolita

Kijuk je, u najboljem smislu te reči, bio kosmopolita, građanin sveta. O delu ovog istaknutog polihistora nisu pohvalno pisali samo domaći autori (od Zorana Gavrilovića do Jovice Aćina), nego i stranci: Celia Hawkesworth, John Gery, Richard Burns, Ivan Čarota, David A. Hill… Kada je pravoslavni kompozitor,Britanac ser Džon Tavener za komponovanje svojih dela koristio Kijukovu antologiju srednjovekovnog pesništva u Srba, objavljenu 1987. godine na engleskom jeziku, on je izvanredno osetio o kakvom je blagu reč. U intervjuu „Politici“ 21. marta 2001, a povodom izvođenja svog velikog dela „Pokrov hrama“ (pevala je slavna Patrišija Rozario, čiji će nastup u Beogradu kasnije organizovati Fondacija „Laza Kostić“), Tavener je istakao da je Kijukovu antologiju dobio od ruskog sveštenika Mihaila Fortunata, i da ga je ona zaplenila jer u sebi ima „božanski eros“, a jedini smisao našeg postojanja je „povratak božanskom“.

Pošto ga je Pravoslavnoj Crkvi privukao, kako on sam kaže, Hristos, „viđen pravoslavnim očima, najdubljim i najdubokumnijim očima“, Tavener je, sasvim „kijukovski“, video da uzrok rata Zapada protiv Srbije nije bio dvodimenzionalno politički, nego se zasnivao na „neuspehu latinskog Zapada da razume pravoslavni Istok“, pa bi jedini lek za Blera i Buša u njihovom nepoimanju onoga protiv čega se bore bio da razumeju pravoslavnu etiku. Tako su se dvojica pravoslavnih kosmopolita, Tavener i Kijuk, razumeli kad su u pitanju suštine.

Saradnja sa Dešnerom

Kijuk je, sa svojim Fondom istine, učinio mnoge podvige, ali jedan od najvećih podviga njegovog univerzalnog humanizma bio je objavljivanje dvotomnika „Politika rimskih papa u 20. veku“ poznatog nemačkog istoričara Karlhajnca Dešnera, koji je svom izdavaču u Beogradu napisao pismo zahvalnosti:

„Poštovani gospodine Dragiću,

Ova godina ne sme proći a da vam se nisam, od sveg srca, zahvalio na izdanju Papske istorije. Pravo je čudo što se ova knjiga ipak pojavila, petnaest godina (ako se dobro sećam) od nastanka prevoda Milana Petrovića. A to čudo se bez Vas, poštovani gospodine Dragiću, nikad ne bi dogodilo!Bila je to, bez svake sumnje, najlepša čestitka za moj 80. rođendan – kada se, pred oko 160 zvanica, iznenada pojavila moja ćerka i, sijajući od sreće, pružila mi prvi tom knjige kojem je, kao dodatno čudo, sledio i drugi, a oba podjednako lepa koliko i solidno urađena. To je, bez sumnje, pravi izdavački podvig! Molim Vas da se u moje ime zahvalite svima onima koji su pomogli Vašu inicijativu da se ovo delo ostvari.

Želeći Vam dug, zdrav i uspešan život pozdravlja Vas

Vaš odani

Karlhajnc Dešner“

To i jeste suština kosmopolitizma: ponirući u dubine svog narodnog predanja, biti svečovečanski odgovoran. Kao pripadnik naroda koji je svoju duhovnu slobodu platio, između ostalog, i Jasenovcem, Kijuk je to umeo da bude.

Mudra ptica ljubavi

Naslov  knjige o Kijuku, koju je priredio potpisnik ovih redova, preuzet je iz Hilandarske povelje Svetog Stefana Prvovenčanog, koji opisuje svog oca, Simeona Mirotočivog, zanetog prelepim drvetom razgranate krošnje na kome pevaju mnoge „mudre ptice ljubavi“, i među njima njegov „detić Sava“. Evo reči Svetog Stefana: „A ovaj /Simeon/ se u misli uznosaše i željaše, kao da on stoji na uzvišenom mestu, u proletnje vreme veseloga to jest sunčanoga dana. Vide izdaleka ravnu livadu, krasnu po izgledu, lepu stvorenjem. A posred nje stojaše divno drvo, kružno granama, gusto lišćem, preukrašeno plodovima, koje daje dobar miris. A posred drveta beše se nastanila ptica slatkoglasna, krotka u sedenju, tiha u pesmama, vesela u igri, jasna u šaptanju, koja je jedna od mudrih ptica ljubavi, i slatki njegov detić /Sava/.”

Ovo drvo razgranate krošnje svakako je Sveta Gora, a mudre ptice ljubavi su monasi. Iako nije bio monah, čovek Kijuk bio je jedna od takvih ptica, sasvim na tragu našeg prvoučitelja, Save Nemanjića, koji nas je prosvetlio svetlošću Hristovom i naučio da budemo Bogočovekovi, a nikada svedeni samo na čoveka, smrtnog i prolaznog, kako su sebe na patuljasti psevdohumanizam sveli oni kojima je „Hristov vikar“ od 1054. važniji nego Hristos. Svetog Savu sledio je Sveti knez Lazar, a njegov put, put svetosti i čestitosti milome Bogu pristupačne, mnogi i mnogi, među kojima i Predrag R. Dragić Kijuk, koji je, sa Dučićem, mogao slobodno reći: „Pre svačiji sužnji no ičije sluge.“ Mudrost i ljubav, koje su u njegovom srcu svile gnezdo, i danas nas navode da krenemo tamo gde se čuje poj Kijukove slobode u Hristu.

Živ je, živ

Naravno da je živ.

O tome govori i pesme Predraga Bogdanovića Cija, nastala neposredno posle Peđinog preseljenja u večnost. I ona mi sada, sat vremena posle ponoći, pomaže da se u to uverim.

Predrag Bogdanović CI: Svrati u Hilandar…

Svrati u Hilandar, ponekad

Predragi, Dragiću Kijuku

Zavesa na hramu je pokidana:

lekari ne moraju više

da ti broje damare

da osluškuju kako sve slabije dišeš

da proveravaju imaš li dovoljno tečnosti

u venama, da li ti otkazuju bubrezi,

preskače srce,

Svrati u Hilandar, ponekad

Znam da ti se u glavi smirio

onaj razorni pritisak,

od kojeg umesto suza iz očiju kaplje krv

Svrati u Hilandar, ponekad

Tvoja knjiga u izlogu

Srpske književne zadruge

dugo me zadržava noću,

izlistavam primerak kod kuće

(poklon porodice)

Svrati u Hilandar, ponekad

Sigurno si već pročitao

prevod Biblije Svetog Jeronima

zatočen u zaturenim prostorijama

Petrove stolice,

za kojim si toliko tragao

Svrati u Hilandar, ponekad

Naš susret nije nikada zakazan,

o njemu brine Hronos,

o njemu brinu nebeske bunardžije

što izvode vodu za oba sveta

o njemu brinu nedovršeni rukopisi,

knjige bez autora

Svrati u Hilandar,

ponekad

Svrati u Hilandar,

ja ću biti među radnicima,

koji obnavljaju zidove

dodavaću hrastove grede i opeku

ti se odmori u licu Svetonazornih zadužbinara,

produži dugovečnost Savinoj lozi,

Svrati u Hilandar, ponekad

 
Bez žurbe zaspi nad knjigama u biblioteci

nad starim rukopisima

sada kada je sve vreme tvoje

Svrati u Hilandar, ponekad

 Vladimir Dimitrijević

Izvor: SRBIN INFO

Preminuo Predrag Dragić Kijuk – Jadovno 1941.

Najzad knjiga o Kijuku – Jadovno 1941.

Prepuna sala na svečanoj promociji enciklopedije Catena mundi!