N1 u operaciji umanjivanja zločina nad Srbima: „Osam godina rata” protiv Jasenovca i „Oluje”

Intervju koji je N1 objavio sa istoričarima Dubravkom Stojanović i Hrvojem Klasićem predstavlja još jedan u nizu pokušaja da se istorijske činjenice o stradanju srpskog naroda relativizuju i svedu na puku statistiku.

Pod prividom „naučnog pristupa”, u javni prostor se plasira teza da Srbi i Hrvati „gotovo da nisu ratovali” i da se čitav sukob svodi na „osam godina” tokom više od jednog milenijuma zajedničkog života.

Upravo u toj formulaciji sadržana je suština spornog narativa. Da se istorija svede na aritmetiku i otvori prostor da se najteži zločini predstave kao „izuzetak”, kao kratkotrajna devijacija u inače navodno skladnim odnosima. Takav pristup ne samo da je metodološki sporan, već je i duboko problematičan sa stanovišta istorijske odgovornosti.

Posebno je simptomatično što se Drugi svetski rat u tom intervjuu predstavlja kao „prvi pravi sukob”, uz napomenu da „nisu svi Hrvati ratovali protiv svih Srba”. Iako je formalno tačno da su postojali različiti pokreti i opredeljenja, ovakvo uopštavanje prikriva ključnu činjenicu da je u okviru tzv. Nezavisne Države Hrvatske sproveden sistematski i državno organizovan progon i istrebljenje Srba.

Logor Jasenovac ostaje jedno od najstrašnijih stratišta u Evropi tog vremena. Pokušaji da se taj zločin kontekstualizuje ili relativizuje kroz priču o „osam godina rata” predstavljaju opasan revizionizam. Jer, nije pitanje koliko je dugo trajao zločin, već kakvog je karaktera bio. A karakter ustaške politike bio je nedvosmisleno genocidan.

Sličan obrazac prepoznaje se i u tretmanu ratova devedesetih godina. Svesno izbegavanje pominjanja etničkog čišćenja Srba, posebno tokom zločinačke operacije „Oluja”, uklapa se u isti narativni okvir. Umesto da se govori o stotinama hiljada proteranih i uništenim vekovnim ognjištima, pažnja se usmerava na opšte teze o „zajedničkom životu” i „kratkotrajnim sukobima”.

Takva selekcija činjenica nije slučajna i ima jasan cilj, da se u javnom diskursu umanji značaj srpskih žrtava i da se istorijski kontekst preoblikuje u skladu sa savremenim političkim potrebama. Kada se kaže da su Srbi i Hrvati ratovali „samo osam godina”, onda se indirektno šalje poruka da sve ostalo nije vredno posebnog pamćenja.

Posebno je problematično što se ovaj istorijski revizionizam kombinuje sa političkim ocenama savremene Srbije. U istom intervjuu, bez ikakve naučne distance, iznose se tvrdnje o „autokratiji” i poređenja sa Rusijom, što ukazuje da je reč o ideološki obojenom nastupu, a ne o objektivnoj analizi.

Kada se sve sabere, stiče se utisak da je u pitanju širi narativni obrazac u kojem se istorija koristi kao sredstvo za političku diskvalifikaciju. U tom kontekstu, teza o „osam godina rata” deluje kao uvod u mnogo ozbiljniju operaciju – relativizaciju stradanja Srba u Jasenovcu, „Oluji” i drugim tragičnim događajima.

Zato je od ključne važnosti da se ovakvi narativi prepoznaju i razobliče. Istorija nije zbir statističkih podataka, već svedočanstvo o sudbinama naroda. A kada se te sudbine pokušaju svesti na brojke i procente, onda je jasno da nije reč o nauci, već o pokušaju da se istina potisne u drugi plan.

Izvor: POLITIKA