Šta sadašnjem režimu u Beogradu daje snagu, i obavezu, da prekine s decenijskim ćutanjem o uzroku rata devedesetih
Ratko Dmitrović
Ako ipak pristanu, a pristaće jedino pod pritiskom Nemačke, Hrvati će tražiti, realna je pretpostavka, da se kao dan sećanja uzme dan pogibije Josipa Jovića, na Plitvicama, možda neki datum u vezi s Ovčarom, operacijom Vukovar, dan pogibije redarstvenika u Borovu… Bošnjaci od Srebrenice odstupiti neće i nema te sile koja može da ih pomeri. Pre toga, Izetbegović se već izjasnio, Srbija mora da prizna „agresiju na Bosnu i Hercegovinu“. Da, reč je o inicijativi Aleksadra Vučića da se utvrdi dan sećanja na sve žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije, bez obzira na veru i naciju.
Ideja je plemenita i može da doprinese smirivanju tenzija, kanalisanju budućnosti bitno drugačije od prošlosti, ali je toj ideji trebalo da prethodi nešto sasvim suprotno od onoga što tvrdi Izetbegović, a to nešto Beograd nije uradio. U pitanju je definicija rata devedesetih.
Očekivali smo, i ispali naivni, da će nova vlast u Srbiji, ustoličena nakon „oktobarske revolucije“ 2000. godine, uz ostalo tražiti, Srbije radi, reviziju teorije betonirane u Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, o uzroku krvavog raspada Titove Jugoslavije. Hrvati, Muslimani, Slovenci, Albance da ne spominjemo, još od ranih devedesetih istrajavaju na tumačenju da su Jugoslaviju razbili Milošević i Srbi kao narod. O tome ne dozvoljavaju razgovor, za njih je to veća svetinja od vaskrsnuća Isusovog, od učenja Muhamedovog, u to se ne dira ni po koju cenu. Otuda ovo munjevito odbijanje Vučićeve inicijative, jer na izvedenoj formuli zajednički dan žalosti nije moguć; mi smo žrtve, Srbi su zločinci i tu zajedništva nema – kažu u Zagrebu, Sarajevu, Prištini.
Za sve ove godine na uvrede, ocene izvedene iz gornje postavke, Beograd ćuti. Haški tribunal je donosio i donosi presude polazeći od toga da su Srbi agresori. Nama su s tim obrazloženjem uveli sankcije. Niko nikada iz službenih prostorija Beograda nije upitao službeni Zagreb i Sarajevo kako su to Srbi mogli da izvrše agresiju u Vukovaru, Daruvaru, Kostajnici, Glini, Vrginmostu, Srbu, Kninu, Drvaru, Grahovu, Bijeljini, Trebinju… kad tamo žive vekovima. Kako se to na samog sebe vrši agresija.
Jugoslavija je nestala u građanskom ratu. Taj rat su izazvale Slovenija i Hrvatska i Bosna i Hercegovina, ignorišući stavove Srba i Srbije. Oružani sukobi počeli su napadima paravojnih snaga na kasarne JNA, u Sloveniji i Hrvatskoj. To su činjenice koje se mogu ignorisati, ali ih nije moguće oboriti.
Znači li to da je Miloševićev režim u ovoj priči apsolutno nevin? Ne. Ali nije ni apsolutno kriv. Upravo to sadašnjem režimu u Srbiji daje snagu, i nameće obavezu, da prekine ćutanje o ratu devedesetih.
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti: Ratko Dmitrović