Mučenje i ubijanje tuzlanskih Srba – Šta je sve učinila austrijska soldateska u ovom napaćenom kraju

Jesen tuzlanskog kraja pre petnaest godina ostaće duboko urezana u sećanju svih onih, koji osetiše ili preživeše grozote onih strašnih dana. Na sve strane pustošio je bes podivljale austrijske soldateske i raznih neodgovornih elemenata, koji su tada smatrali za najsvetiju svoju dužnost da unište što više Srba i upropaste što više njihovih imanja.

Ubijalo se u masama, bez presude, bez uzroka. U spiskovima stalno se pominju reči: zaklan, ubijen iz puške, obešen, živ zakopan, živ oderan, silovana, ubijena i tako dalje. Stradanje je bilo najteže u srezu srebreničkom i vlaseničkom. Cele porodice izvođene su i ubijane. Vredni i čestit seoski svet umirao je sa osmehom na usnama i nadom u oslobođenje.

Bilo je nečuvenih primera hrabrosti. Dželati su pod vešalima nudili pojedincima da im spasu život samo za jedan poklič Franji Josifu ili Austriji. Ali uzalud. Mesto željenog odgovora dželati su uvek čuli reči: „Živela Srbija! Živeo Kralj Petar!“

U gradu nije bilo nimalo bolje. Svak je strepio za svoju glavu. Svi oni koji su se ma čime istakli u nacionalnom radu, ili su poubijani ili su već trunuli po tamnicama i internaciji. Stariji svet odvođen je u taoce i tamo izvrgnut najgnusnijom maltretiranju.

U samoj Tuzli od avgusta do oktobra 1914 godine, obešena su dvadeset i tri čoveka i tri žene. Presude je donosio samo „preki sud“ u kome su najvažnije funkcije imali major Oskar Fajgl i Emil fon Prauensperger, kako se to vidi iz arhive vojnoga suda.

Dovoljan je bio iskaz samo jednog čoveka, pa da bude obešena jedna čestita Srpkinja iz Bratunca, Gospava Beatović. Ona je bila optužena da je uzela iz žandarmerijske kasarne jednu vojničku bluzu i čakšire i dala srpskim komitama. I dok je Gospava mučeničkom smrću umrla na vešalima dotle je njen muž optužen zbog učestvovanja u Narodnoj Odbrani, trunuo u banjalučkom zatvoru, gde je brzo i podlegao.
Prošle godine posetio sam tadašnjeg vojnog sveštenika, koji je bio ljubazan i dao mi nekoliko detalja o poslednjim časovima ovih mučenika.

Za Gospavu Beatović on nema dovoljno reči da ocrta njenu hladnokrvnost i junaštvo.
– Šta ćemo, gospodine, kazala je Gospava neposredno pred vešanje, mora biti žrtava pa da nekome kasnije bude dobro.

A kad su je upitali za poslednju želju, ona je odgovorila: „Kod kuće imam nekoliko koza. Neka ih pokolju kćeri i upastrme, jer bolje je da ih pojedu deca nego Švabe“.

Jednoga jesenjega dana, nastavlja g. Jungić pozvali su me da ispovedim neke koji su osuđeni na smrt. Kad sam stupio u vlažnu sobicu vojnoga zatvora, stao sam zaprepašćen. Gomila staraca, žena i mladića, izmučenih i bledih lica, pocepani, goli i gladni. Bilo ih je osamnaest. Među njima i dve žene. Još je jedna bila osuđena na smrt, ali pošto je bila bremenita vešanje su joj zamenili robijom. Počeo sam ih tešiti.

Slušali su i govorili – Neka, oče, neka samo jednom svane našem narodu, a mi ne žalimo umreti.
A sutra dan sve je čekalo spremno za ubijanje. U jednoj konjskoj štali današnjeg zapadnog logora, na sredini je bila isprečena jedna debela greda, a na njoj s jedne i s druge strane, ukovano po devet debelih klinaca. Mračnog krvničkog izgleda stajao je tuzlanski Ciganin Rašid Vantić, koji se bio dobrovoljno javio da veša Srbe u Tuzli. Tu su i predstavnici prekoga suda i mnogi građani.

Doveli su osuđenike, njih osamnaest na broju. Svi su izgledali mirni, bez i najmanjeg znaka straha. Posle čitanja presude otpočelo je vešanje. Dok su vešali muškarce, dotle su ženama odsecali kose. Nije se čuo ni jedan glas koji bi odao bol ili strah. Jedan za drugim pristupali su svešteniku, celivali krst i s molitvom na usnama penjali se na stolicu. Dželat je vršio svoj posao uz cinički smeh, strahovito mučeći žrtve, tako da su i neki prisutni oficiri glasno protestvovali. Pristupa jedan mladić snažan, zdrav i stasit i skrušeno moli Ciganina da ga ne muči mnogo.

„Ne boj se, Vlaše, odgovori dželat izmičući mu stolicu. Za nepuna dva sata osamnaest izmučenih tela visilo je o debeloj gredi.

Kada su 1926 godine iskopane kosti ovih žrtava, našli smo ih svih osamnaest u jednoj raci. Našlo se i sačuvanih odela, kožnih torbaka i u njima praznih seoskih novčanika i duvanskih kutija.

Svi su platili životima samo na prijave jednog zlog suseda, da su primili i nahranili srpske komite. Kada je vođena akcija oko prenosa kostiju povešanih mučenika, u arhivi vojnog suda naišao sam i na ime Marka Pavličevića Hrvata, jedinog Hrvata koji je u Bosni bio obešen. Razlog vešanja bio je što je Marko jednom prilikom rekao: „Živeo Kralj Petar, ja ću otići i na Drinu da i tamo isto kažem, pa makar me odmah ubili“. I ubili su ga. Obešen je 30. septembra 1914. Njegove kosti prenesene su i sahranjene zajedno sa kostima povešanih Srba pred pravoslavnom crkvom u Tuzli.

Sećajući se o petnaestogodišnjici svetih žrtava, koje svojim životima iskupiše ovu slobodu, neka ovo nekoliko redaka da bude sveća na njihovim grobovima, za koje se u najviše slučajeva i ne zna. A njihova dela, njihova imena živeće večno u našim dušama.

Politika, 26. novembar 1929, br. 7746, str. 06.

Autor: V. Bogićević

Izvor: Srbi u BiH

Vezane vijesti:

Kako su seljanke iz okoline Sarajeva podigle bunu 1917 godine

Pomor Srba u austrougarskim logorima za vreme Prvog svetskog rata 1914 -1918.

Tri Srbina iz Stoca: Muhamed, Mustafa i Mahmud