Мученици спасени из пакла

Са сваким метром тла које је освајала совјетска Црвена армија, све је ближе било и ослобођење Аушвица и преосталих логораша. Коначно, у суботу поподне, 27. јануара 1945. совјетске снаге стижу у Аушвиц. Њемачке јединице пружају огорчен отпор. За ослобођење логора смрти гине 231 црвеноармејац. Преживели логораши, њих 7.500, изгледали су више мртви него живи. Њих је ослободила 322. стрељачка дивизија Црвене армије 27. јануара 1945. У логору су нашли и 348.820 мушких одијела и 836.255 женских одјевних предмета који су припадали жртвама.

Аушвиц је био највећи нацистички концентрациони логор за масовно уништење становништва. Налазио се у јужној Пољској. У логор Аушвиц укупно је депортовано око 1,3 милиона људи из разних дијелова Европе. Већина жртава је убијена одмах по приспјећу у логор у гасним коморама Аушвица у којима је коришћен гас циклон Б. Остали су умрли од систематског изгладњивања, принудног рада, неконтролисаних епидемија, у егзекуцијама стријељањем и у медицинским експериментима. Међу страдалима је и 19.000 Рома који су убијени у јулу 1944, и око 83.000 Пољака. Командант логора Рудолф Хес је на Нирнбершком процесу свједочио да је до 2,5 милиона људи умрло у Аушвицу.

Годишњица совјетског ослобођења Аушвица 27. јануара 1945. се у свијету обиљежава као „Међународни дан сјећања на жртве холокауста“.

За изградњу највећег концентрационог логора на том подручју, била су три разлога – постојала је касарна, жељезница и најважније био је то велики и ненасељен простор, што је омогућавало лакше скривање дешавања унутар логора.

Као што је био случај у свим нацистичким концентрационим логорима, Аушвицом је управљала парамилитарна грана нацистичке партије, такозвани СС. До љета 1943. логором је командовао Рудолф Хес, а касније Артур Либехеншел и Рихард Баер. Хес је послије рата током суђења дао детаљан опис рада логора, а описао га је и у својој аутобиографији. Објешен је 16. априла 1947. на улазу у крематоријум Аушвица И.

Особље логора су дијелом чинили логораши, од којих су неки имали улогу капоа (већином робијаши) и радника у крематоријумима (зондеркомандо, сондеркоммандо). Капои су одржавали ред у баракама. Јединице зондеркомандоа су припремале новопридошле за егзекуцију (скидање одјеће и одузимање личних предмета), уклањале златне зубе из вилица лешева и преносиле тијела у крематоријуме. Нијемци би повремено ликвидирали цијеле јединице зондеркомандоа. Око 6.000 припадника СС је радило у Аушвицу.

Заробљеници су довожени у Аушвиц-Биркенау композицијама возова. Када би приспјели у логор, дијелили су их у двије групе; оне које би одмах погубили и оне које би регистровали као логораше. Прву групу је чинило око 75 одсто људи и они би убрзо били спроведени у гасне коморе. У њој су била сва дјеца, мајке са дјецом, старци и сви они који нису дјеловали као снажни на краткој инспекцији логорских љекара. Припадници СС трупа су говорили жртвама да их воде на туширање и процес уклањања ваши. Гасне коморе су биле прерушене у просторије за туширање. Када би их напунили, затварали би врата и у просторију убацивали таблете цијанида кроз рупе у таваници или прозорчиће са стране. Капацитет за убијање и кремирање износио је 20.000 жртава дневно. У логору Биркенау цијанид је настајао од таблета циклона Б. Њих су производиле компаније из Хамбурга и Десауа чија је мјесечна производња била 2,75 тона. Преостали логораши су радили као ропски радници у фабрикама ИГ боје и Круп. Од 1940. до 1945. регистровано је 405.000 ропских радника. Њих 340.000 нестало је у стријељањима, пребијањима, од изгладњелости и од болештина.

Аушвиц-Биркенау је био логор смрти у коме је погубљено највише људи, иако је са радом почео најкасније.

Извор: ГЛАС СРПСКЕ

Везане вијести:

Невјероватна прича о човјеку који је добровољно ушао у Аушвиц

Аушвиц – 70 година од ослобођења највећег логора смрти

Жарко Јанковић: ЧУВАРИ АУШВИЦА