Mučenici odabrali smrt umesto ropstva

Pećina Kađenica – spomenik srpskih stradanja u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri zaboravljena. Procenjuje se da je dimom ugušeno 500 do 600 ljudi. Među nastradalima veliki broj dece starosti od jedne do dve godine

Pećina Kađenica, skrivena u goloj sivoj steni visa Sekira u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, uz Ćele-kulu je najpotresniji i najstrašniji spomenik cene kojom je plaćana sloboda Srbije. U njoj su Turci ugušili dimom zbeg od nekoliko stotina dece, žena i staraca tokom Drugog srpskog ustanka.

Kađenicu obeležava samo mala, izlupana, naherena limena tabla. Planinari čačanskog “Kablara” jedini obeležavaju šumsku stazu kojom se od Ovčar banje za oko sat stiže do pećine koja je i kosturnica i kapela, ali ovim putem ne prolazi mnogo ljudi. Čak ni meštani ovog kraja ne znaju mnogo o ovom tragičnom mestu. Svi će reći da je u njemu stradao ceo zbeg, ali će tragediju smeštati u različite periode: od Prvog srpskog ustanka pa do balkanskih ratova.

Zato je Kađenica dvostruki spomenik: mučenicima koje su Turci iz besa umorili na najstrašniji način, i srpskom zaboravu i nemaru prema sopstvenim žrtvama.

Tek su 2004. istoričari Delfina Rajić i Miloš Timotijević iz Narodnog muzeja u Čačku, posle opsežnih istraživanja objavili pouzdane podatke o tragediji:

Turci su otkrili zbeg, ali ne i tajni ulaz u pećinu. Ni obećanjima, ni pretnjama nisu uspeli da izmame nejač skrivenu u hladnoj steni. Ostrvljene Osmanlije su zato sakupile mokru slamu i lišće i potpalili ih pred procepima kroz koje je u pećinu ulazio vazduh, pokušavajući da dimom isteraju zbeg napolje. Niko nije izašao. Žene nisu želele da budu osramoćene pred decom, ni da im deca budu tursko roblje. U ime časti odabrale su smrt od trovanja dimom. Na steni se i danas izdaleka vide crni tragovi te lomače.

– Pećina je zbog toga i dobila ime Kađenica. Nikada nije tačno utvrđeno koliko ljudi je nastradalo. Danas se procenjuje da se u veliku dvoranu moglo smestiti od 500 do 600 ljudi. Analiza kostiju utvrdila je da se među nastradalima nalazio veliki broj dece starosti od jedne do dve godine života, dece starijih uzrasta i osoba starijih od 70 godina. Kosti ugušenih opojane su još u 19. veku, ali se to s vremenom zaboravilo, mada je tu tradiciju 1875. godine zabeležio Jovan Mišković u svom opisu Rudničkog okruga – zabeležili su Delfina Rajić i Miloš Timotijević.

Ulaz u pećinu nije visoko u steni, ali ga je i danas teško uočiti. Posetilac zna da je pod Kađenicom tek kad vidi usko betonsko stepenište koje vodi do nje. Ispred niskog tamnog ulaza je mali plato uklesan u stenu na kome je dignut visoki, vitki beli krst. Nažalost, malo je onih koji se tu prekrste.

– Nekada je otvor pećine bio sasvim mali i još manje uočljiv nego danas. U pećinu se zbog nepristupačnosti retko ulazilo, ali je uvek bilo dovoljno radoznalih ljudi da ponovo posvedoče priču o Kađenici. Komadi kostiju nastradalih iznošene su iz pećine, kao dokaz o istinitosti usmenog predanja o ugušenom zbegu. Analiza kostiju nastradalih prvi put je obavljena 1932. na podsticaj učitelja Strahinje Civrića iz Jelen Dola. Tako se i stvorila inicijativa za obeležavanje ovog mesta. Prilikom velike obnove manastira u klisuri tridesetih godina 20. veka uređena je i pećina Kađenica. Pored episkopa Nikolaja Velimirovića, za obeležavanje najviše su se založili Isailo Đokić iz Bresnice i Milovan Milutinović, arhijerejski namesnik iz Čačka – navode Delfina Rajić i Miloš Timotijević. – Kađenicu je u kosturnicu i kapelu preuredio inženjer Sergije Popov. Proširio je ulaz i u steni napravio otvor da osvetli dvoranu smrti.

Kađenica je osvećena tek kad se videlo da je Kraljevina Jugoslavija utopija i da Srbija mora da se vrati svojim korenima.

DVA SARKOFAGA

– Kosti nastradalih su sakupljene i smeštene u dva sarkofaga, između kojih je napravljena oltarska apsida, koja je ukrašena slikanom predstavom Hristovog raspeća. Kada su radovi bili gotovi, episkop Nikolaj je svečano i uz prisustvo velikog broja vernika i predstavnika državne vlasti osvetio pećinu 13. oktobra 1940. u sam osvit Drugog svetskog rata – zabeležili su Delfina Rajić i Miloš Timotijević.

USMENO PREDANjE

Kraj rata i promena vlasti i ideologije doneli su novi zaborav Kađenici i njenim mučenicima. Tragedija je ostala da živi samo u usmenom predanju i u molitvenom podsećanju monaha manastira Blagoveštenja koji su svake godine na Vidovdan u pećinskoj crkvi držali pomen. Tek 1991. kad se raspadala SFRJ i kad je Srbija ponovo krenula u potragu za svojim korenima izbetonirane su nove stepenice. Njima se ni danas ne penje mnogo ljudi da oda poštu mučenicima. U hladnoj tami Kađenice stoji usamljen oltar s nekoliko papirnih ikona i pod njim dva sarkofaga sa kostima.

BESPUTNO STRATIŠTE

Bezbrojna vozila bez zaustavljanja prolaze nedaleko od Kađenice jureći ka pomodnom Zlatiboru, magistralom od koje pećinsku grobnicu deli samo Zapadna Morava.

Retki koji zastanu moraju pažljivo peške da pređu stari metalni most pazeći da ne padnu sa improvizovane staze od natrulih, drvenih železničkih pragova. Đačke ekskurzije nikad nisu posetile Kađenicu. Šta li bi o tome mislio francuski putopisac Lamartin, koji je u 19. veku videvši užasnu Ćele-kulu s uzidanim srpskim glavama zabeležio: “Neka sačuvaju ovaj spomenik: on će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda””

Autor: Boris SUBAŠIĆ

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

SAVA ROSIĆ: PREDLOG ZA USTANOVLjENjE DANA BRANIOCA …

Pismo Turcima: Daleko vam lepa kuća!